Почетна / Друштво / „Демократска” парњакиња заставе са кукастим крстом

„Демократска” парњакиња заставе са кукастим крстом

Пише ЈОВО БАЈИЋ
Док се још увек нимало не стишавају страсти изазване Шешељевим паљењем знамења „хрватске усташке државе“, подсетимо и да је садашња хрватска државна застава само незнатно измењена усташка застава

Тужиоци Вишег јавног тужилаштва у Београду, ако не желе да буду исмејани као незналице, поприлично ће се намучити да напишу оптужницу против проф. др Војислава Шешеља зато што је почетком априла пред Палатом правде у Београду јавно спалио „хрватску усташку заставу“, или како то он, Шешељ, још каже, заставу „хрватске усташке државе“. Одмах после тога догађаја, бројни политичари у Србији и Европи, а да не помињемо Хрватску, просто су се утркивали у доказивању како ће паљење највишег симбола демократске, европске Хрватске, чланице Европске уније и НАТО савеза, изазвати политичке потресе у овом делу Старог континента.

ИЗМЕЊЕНО УСТАШКО ЗНАМЕЊЕ Многи у Србији не знају, или не желе да знају, да је застава данашње Хрватске само незнатно измењено усташко знамење, и да се онa вијорила током Другог светског рата као симбол усташке хрватске Павелићеве државе, упоредо са нацистичком  заставом  Хитлерове Немачке. Хрватска шаховница на усташкој и немачки кукасти крст на нацистичкој застави имали су исто значење. И једно и друго државно обележје били су најмрачнији симболи не само Другог светског рата него и целокупне људске историје.

Када су почетком деведесетих година „демократске“ државе Запада стварале Туђманову хрватску државу, нису ни обраћале пажњу на њене симболе, нису их се тицали злочини из Другог светског рата, стотине хиљада покланих Срба и десетине хиљада побијених Јевреја и Рома. Туђманову Хрватску, створену, такође, на бројним злочинима и прогонима стотина хиљада Срба, примили су у Европску унију. Данас се хрватска усташка застава, за сада без своје парњакиње, заставе Трећег рајха, вијори пред седиштем Европске уније у Бриселу. Хрватска је са својом заставом у Европску унију симболично унела и све националне вредности, па и оне делове своје „повијести“ створене у усташкој Павелићевој држави. Те хрватске „повјесне вриједности“, са заставом данашње Хрватске, хтело се то признати или не – постале су и „европске вредности“.

Докле год се хрватска застава са таквим „дизајном“ буде вијорила испред седишта Европске уније у Бриселу, сви они небројени злочини почињени над Србима, Јеврејима, Ромима и, крајем Другог светског рата, над Италијанима јесу и „еуропска повијест“, које се данашња Европа не стиди и не одриче. У том пртљагу „еуропских вриједности“ које је савремена Хрватска приложила Европској унији налази се и котарица са извађеним људским очима, фра Мирослав Филиповић Мајсторовић, логори за децу, али и „ратнички поход“ из 1995. америчког амбасадора у Хрватској Питера Галбрајта, на шта сада подсећамо.

[restrictedarea]

КОРПА ПУНА ОЧИЈУ Једну од тих „вриједности“ створених под оваквом хрватском заставом што је Хрватска посредно приложила Европској унији описао је велики италијански писац, антифашиста Курцио Малапарте, који је почетком Другог светског рата извештавао за италијанске новине са Источног ратишта, из окупираних делова Совјетског Савеза, Украјине и Пољске, али и из Хрватске. На Источни фронт отишао је са дозволом италијанских фашистичких власти, па му је био дозвољен приступ и немачкој војсци и немачким командама. Отварана су му врата дипломатских представништава у престоницама немачких савезника, у Букурешту, Будимпешти, Загребу. О тим данима сведочи у роману „Капут“, где је верно, документовано описивао догађаје које је видео. Крајем лета 1941. године, док је боравио у Загребу, позван је да посети Анту Павелића, кога је одраније познавао. Уведен је у главни поглавников стан, на чијем  је улазу морала бити онаква застава какву је спалио др Војислав Шешељ. Допратили су га у Павелићев кабинет, који није могао бити без хрватске усташке заставе. На столу испред Павелића у том тренутку била је котарица пуна извађених људских очију: „Док је поглавник говорио, приметио сам на писаћем столу котарицу од врбовог прућа. Поклопац је био подигнут и видело се да је дупке пуна плодова мора, тако ми се бар чинило, некаквих острига извађених из љуштура, онаквих какве се могу видети у великим судовима у излозима Fortnum and Mason, на Пикадилију у Лондону. Казертано (италијански опуномоћеник у Загребу, прим. Ј. Б.) погледа ме и намигну ми: ‚Пријала би ти једна добра чорба од острига?‘

‚То су остриге из Далмације?‘, упитао сам поглавника.

Анте Павелић диже поклопац и, показујући ми те плодове мора, ту љигаву и пихтијасту масу острига, рече, смешећи се на њему својствен начин: ‚То је поклон мојих верних усташа: овде има двадесет килограма људских очију‘.“

Под том заставом, коју је пред београдском Палатом правде спалио Војислав Шешељ, исказао се војник и Хрват, фра Мирослав Филиповић Мајсторовић, родом из Јајца, свештеник Римокатоличке цркве, којом је у Независној Држави Хрватској кормиларио кандидат за свеца, Алојзије Степинац. О злоделима хрватског свештеника, фра Мирослава Филиповића Мајсторовића писали су хрватски интелектуалци Јоже Хорват и Зденко Штамбук: „Фра Мирослав Филиповић, капелан из манастира Петричевац из Бањалуке, још 1940. године положио је усташку заклетву. Доласком НДХ, у заједници са осталим усташким функционерима, организира покоље и прогањања српског народа, и у њима судјелује. Један од многих његових злочина био је покољ у селима Дракулићу и Мотики код Бањалуке. Он 7. II 1942. године у заједници са једном сатнијом (Павелићеве тјелесне бојне) одлази у споменуто село да изврши покољ над тамошњим српским живљем. Прва жртва пала је од руке свећеника Филиповића, и то дијете Ђуре Гламочина, које је он заклао говорећи: ‚Усташе, ово је у име Бога, покрштавам ове изроде и ви слиједите мој пут. Ја први примам сав гријех на своју душу, а вас ћу исповједити и ријешити свих гријеха.‘ Тим поступком он даје подстрек усташким зликовцима који послије тога убијају око 1500 људи, жена и дјеце сјекирама и мотикама. Како се том приликом показао звијер човјек, такав је и требао усташама, они га премјештају и именују командантом злогласног логора ‚Јасеновац‘. Као командант јасеновачког логора, он лично, сваког дана врши убијања, углавном жена и дјеце и то маљем (чекићем) у главу. Страх је и трепет за заточенике, које је немилице убијао, а што се види из изјава преживјелих. За заслуге стечене убијањем и клањем невиних људи, жена и дјеце, Павелић га награђује чином бојника.“

Усташка застава државе Хрватске, коју је недавно пред Палатом правде у Београду спалио проф. др Војислав Шешељ, вијорила се и над усташким логорима у Независној Држави Хрватској. Ти логори су били хрватске државне институције. Хрвати су се одликовали и по томе што су једини у историји човечанства имали и логоре за децу у којима су била српска деца. О тим хрватским логорима сведочи „Књига о Дијани Будисављевић“ Бошка Ломовића. Аустријанка по рођењу, удата за Србина, Дијана (Obexser) Будисављевић, са својим сарадницима, успела је да из дечјих логора извуче и спасе од смрти 15 536 српске деце.

Павелићеву заставу преузео је почетком деведесетих година двадесетог века Фрањо Туђман када је, уз издашну подршку Сједињених Америчких Држава и других европских сила, стварао садашњу Републику Хрватску. Ова усташка застава вијорила се у августу 1995. године над главама хрватских војника, који су у злогласној војној акцији „Олуја“ протерали из Хрватске око 250 000 Срба. Оне који нису успели да побегну побили су хрватски војници. На једном од тенкова хрватске војске којима су прогнани крајишки Срби, доказујући покровитељство САД над новом хрватском државом, „јуришао“ је и амерички амбасадор у Хрватској Питер Галбрајт.

Често, приликом званичних посета на највишем државном нивоу у Загребу, али и на другим местима, највиши српски званичници у прилици су да одају почаст садашњој хрватској државној застави. Нисмо сигурни да су они тада свесни да неизбежно у тим приликама одају почаст и усташкој држави чији је симбол била та застава, па и страшним злочинима испод те заставе почињеним над њиховим сународницима.

[/restrictedarea]

Грб Павелићеве и Туђманове Хрватске

Застава Независне Државе Хрватске била је правоугаоног облика, подељена на три поља – црвено, бело и плаво. На средини белога поља био је грб Хрватске, шаховница у облику штита са црвеним и белим пољима. У десном горњем углу на црвеном пољу био је усташки знак, слово  „U“.

Застава Хрватске у време друге, Титове Југославије такође је била       црвено-бело-плава тробојка. Уместо штита са Павелићеве заставе била је црвена петокрака звезда.

Туђманова Хрватска  преузела је у ствари Павелићеву заставу. Са црвеног поља уклоњен је усташки знак „U“, а шаховница, хрватски грб, нешто увећана, заузела је исто место као и на усташкој застави. Овај грб се незнатно разликује од Павелићевог грба по томе што је штиту додата стилизована круна од пет мањих штитова који представљају круне хрватских земаља, а замењен је и редослед црвених и белих поља на шаховници – у горњем левом углу Туђманове шаховнице налази се црвено, уместо белог поља као у време Павелића.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *