Почетна / БРОЈ 359 / Није свест фризура да се лако мења

Није свест фризура да се лако мења

Драгомир Антонић 

Не смемо мислити да смо најпаметнији и да је време у којем живимо много теже од времена које је иза нас или које је пред нама. Ко зна шта се иза брда ваља и где ће завршити потмула грмљавина која је данас далеко од нас, што не значи да ће и сутра бити тако

Стиже март месец 2015/7523. године. Друга је недеља Часног поста. Зове се Пачиста. Пре шеснаест година, 1999, у овом месецу почело је зликовачко разарање земље Србије и убијање деце, жена, младих, средовечних, старих и немоћних људи. НАТО злочинци сејали су радиоактивни отров по селима и градовима, из ваздуха бацали запаљиве бомбе и уништавали фабрике, рафинерије, мостове, путничке возове, болнице, дечје вртиће, школе. Ни то им није било довољно већ су се просто утркивали ко ће гору реч о Србима изрећи. Много пре него што је убијање из ваздуха почело, убијали су нас речима. Зато их пажљиво, ових дана, слушајте шта говоре.

ОДМАХ И ЗАУВЕК „Србе треба бацити на колена“, изјавио је Немац Клаус Кинкел 27. маја 1992; „Нема мира док Србија не буде војно поражена“, Срђа Поповић; „Српска се деца више неће смејати“, Лоренс Иглбергер; „Срби су злочиначки дупеглавци“, Ричард Холбрук; „Зауставите Србе. Одмах. Заувек“, Маргарет Тачер.

Намерно нећу помињати енглеску протуву Блера, неосуђеног ратног злочинца, јер на нашу срамоту он подучава владу и министре како се ваља понашати. „Какви ђаци такав и учитељ“, рекао би почивши Танасије Илић из Чачка.

НАТО болесницима је мало што су земљу уништили, Косово и Метохију отели, војну технику и наоружање у Железари Смедерево претопили, него сад захтевају да све злочине које су нам чинили заборавимо и да приступимо њиховој криминалној организацији. Да постанемо део злочиначке банде која ће другим народима чинити оно што су они чинили нама. Да будемо исти као они. Да нашим пристанком на дружење са њима избришемо њихове злочине. Очекују од жртве признање да су били у праву кад су тровали, разарали и убијали. Желе да нам узму душу, да нас унизе и до краја пониште. Од нас траже „само“ да променимо свест, заборавимо шта је некад било, а није важно ни како је данас, него нам је једини спас да се загледамо у будућност. „Свака блеса гледа у небеса“, изрека је стара, или „не цркни магарче до зелене траве“!

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању .
Пријава за претплатнике или Претплата за нове кориснике

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *