Почетна / Колумне / Није свест фризура да се лако мења

Није свест фризура да се лако мења

Драгомир Антонић 

Не смемо мислити да смо најпаметнији и да је време у којем живимо много теже од времена које је иза нас или које је пред нама. Ко зна шта се иза брда ваља и где ће завршити потмула грмљавина која је данас далеко од нас, што не значи да ће и сутра бити тако

Стиже март месец 2015/7523. године. Друга је недеља Часног поста. Зове се Пачиста. Пре шеснаест година, 1999, у овом месецу почело је зликовачко разарање земље Србије и убијање деце, жена, младих, средовечних, старих и немоћних људи. НАТО злочинци сејали су радиоактивни отров по селима и градовима, из ваздуха бацали запаљиве бомбе и уништавали фабрике, рафинерије, мостове, путничке возове, болнице, дечје вртиће, школе. Ни то им није било довољно већ су се просто утркивали ко ће гору реч о Србима изрећи. Много пре него што је убијање из ваздуха почело, убијали су нас речима. Зато их пажљиво, ових дана, слушајте шта говоре.

ОДМАХ И ЗАУВЕК „Србе треба бацити на колена“, изјавио је Немац Клаус Кинкел 27. маја 1992; „Нема мира док Србија не буде војно поражена“, Срђа Поповић; „Српска се деца више неће смејати“, Лоренс Иглбергер; „Срби су злочиначки дупеглавци“, Ричард Холбрук; „Зауставите Србе. Одмах. Заувек“, Маргарет Тачер.

Намерно нећу помињати енглеску протуву Блера, неосуђеног ратног злочинца, јер на нашу срамоту он подучава владу и министре како се ваља понашати. „Какви ђаци такав и учитељ“, рекао би почивши Танасије Илић из Чачка.

НАТО болесницима је мало што су земљу уништили, Косово и Метохију отели, војну технику и наоружање у Железари Смедерево претопили, него сад захтевају да све злочине које су нам чинили заборавимо и да приступимо њиховој криминалној организацији. Да постанемо део злочиначке банде која ће другим народима чинити оно што су они чинили нама. Да будемо исти као они. Да нашим пристанком на дружење са њима избришемо њихове злочине. Очекују од жртве признање да су били у праву кад су тровали, разарали и убијали. Желе да нам узму душу, да нас унизе и до краја пониште. Од нас траже „само“ да променимо свест, заборавимо шта је некад било, а није важно ни како је данас, него нам је једини спас да се загледамо у будућност. „Свака блеса гледа у небеса“, изрека је стара, или „не цркни магарче до зелене траве“!

[restrictedarea]

Годинама нас наши најбољи кадрови, оличени у премијеру и министрима, убеђују како је реалност једина стварност и како се не смемо препустити романтизму прошлости, нити несхватању садашњости, а сад одједном од нас захтевају да све заборавимо и да сањамо о светлој будућности која нас чека. Шта ћемо са досадашњим нагваждањем истих да морамо бити реални, да је реалност све? Ако су то на часу, ћаскајући уз кафу код Блера научили, џаба су новце и време трошили. О светлој будућности бар је код нас од 1945. године написана овећа планина књига. Могу се пронаћи у свакој библиотеци, а има још мноштво живих активиста који су цео радни век провели, пензије стекли, учећи нас о светлој будућности. Зато се немојте залетати кад је свест и промена свести у питању. Није свест фризура да се лако мења. Уместо на леву страну, ставиш раздељак на десну или по средини и ето новог изгледа. Још ако обријеш или пустиш бркове, скоро да си нови човек. Пред огледалом. Што други виде да си исти, само другачије фризиран, не значи да си ти у праву, а други у криву. Знамо да је главни заговорник промене свести у Срба у последњих неколико година био немачки језуита на високом положају у Бундестагу, покојни Андреас Шокенхоф. Стално је од одговорних и реалних Срба тражио, као један од услова да нас поевроунијати, да променимо свест, традицију и историју која се учи у школама. Био је упоран у сопственом безобразлуку, па је људима и Богу досадио, те га је Господ морао опозвати из овоземаљског живота и сад вероватно слуша предавање Светог Петра, који му прича – оно што сваки нормалан човек зна – да је питање душе, свести и духовног живота нешто што је Господ удахнуо људима, те да се обични смртници не смеју мешати у Божје послове. Цару царево, а Богу божје.

АКО НАМ ЈЕ ВЕРА СНАЖНА… Не смемо мислити да смо најпаметнији и да је време у којем живимо много теже од времена које је иза нас или које је пред нама. Ко зна шта се иза брда ваља и где ће завршити потмула грмљавина која је данас далеко од нас, што не значи да ће и сутра бити тако. Ослушкујмо и читајмо. Џулијана Асанжа – који никакав злочин није учинио – држе заточеног и по казивању заточеног, чека га најгоре: „Могуће да сам осуђен на смрт. Страшно је тешко за мене, још теже за моју децу, али ако верујете у нешто, морате платити цену.“ Едвард Сноуден се крије. Кад убијају своје, смемо ли бити наивни да ће нас чувати кад нас потроше? Неће, јер им нећемо бити потребни. Потребни само им данас. Док нас не одвоје од пријатеља, православне Русије. Јасно рецимо да то никад нећемо урадити, јер је против интереса Србије. Увек и на сваком месту понављајмо. Никад против Русије. Са свима лепо, али никад против Русије.

У Светом Јеванђељу је записано да ће нам бити по нашој вери! Ако нам је вера снажна, одупрећемо се свакој невољи. Нисмо ми, Срби, тако слаби као што би желели наши непријатељи. Имамо снаге. Имамо вере. Молимо се за нас, наше пријатеље, наше људе на власти да се одупру притиску НАТО непријатеља, јер не заборавите, биће нам дато по нашој вери!

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *