Nije svest frizura da se lako menja

Dragomir Antonić 

Ne smemo misliti da smo najpametniji i da je vreme u kojem živimo mnogo teže od vremena koje je iza nas ili koje je pred nama. Ko zna šta se iza brda valja i gde će završiti potmula grmljavina koja je danas daleko od nas, što ne znači da će i sutra biti tako

Stiže mart mesec 2015/7523. godine. Druga je nedelja Časnog posta. Zove se Pačista. Pre šesnaest godina, 1999, u ovom mesecu počelo je zlikovačko razaranje zemlje Srbije i ubijanje dece, žena, mladih, sredovečnih, starih i nemoćnih ljudi. NATO zločinci sejali su radioaktivni otrov po selima i gradovima, iz vazduha bacali zapaljive bombe i uništavali fabrike, rafinerije, mostove, putničke vozove, bolnice, dečje vrtiće, škole. Ni to im nije bilo dovoljno već su se prosto utrkivali ko će goru reč o Srbima izreći. Mnogo pre nego što je ubijanje iz vazduha počelo, ubijali su nas rečima. Zato ih pažljivo, ovih dana, slušajte šta govore.

ODMAH I ZAUVEK „Srbe treba baciti na kolena“, izjavio je Nemac Klaus Kinkel 27. maja 1992; „Nema mira dok Srbija ne bude vojno poražena“, Srđa Popović; „Srpska se deca više neće smejati“, Lorens Iglberger; „Srbi su zločinački dupeglavci“, Ričard Holbruk; „Zaustavite Srbe. Odmah. Zauvek“, Margaret Tačer.

Namerno neću pominjati englesku protuvu Blera, neosuđenog ratnog zločinca, jer na našu sramotu on podučava vladu i ministre kako se valja ponašati. „Kakvi đaci takav i učitelj“, rekao bi počivši Tanasije Ilić iz Čačka.

NATO bolesnicima je malo što su zemlju uništili, Kosovo i Metohiju oteli, vojnu tehniku i naoružanje u Železari Smederevo pretopili, nego sad zahtevaju da sve zločine koje su nam činili zaboravimo i da pristupimo njihovoj kriminalnoj organizaciji. Da postanemo deo zločinačke bande koja će drugim narodima činiti ono što su oni činili nama. Da budemo isti kao oni. Da našim pristankom na druženje sa njima izbrišemo njihove zločine. Očekuju od žrtve priznanje da su bili u pravu kad su trovali, razarali i ubijali. Žele da nam uzmu dušu, da nas unize i do kraja ponište. Od nas traže „samo“ da promenimo svest, zaboravimo šta je nekad bilo, a nije važno ni kako je danas, nego nam je jedini spas da se zagledamo u budućnost. „Svaka blesa gleda u nebesa“, izreka je stara, ili „ne crkni magarče do zelene trave“!

[restrictedarea]

Godinama nas naši najbolji kadrovi, oličeni u premijeru i ministrima, ubeđuju kako je realnost jedina stvarnost i kako se ne smemo prepustiti romantizmu prošlosti, niti neshvatanju sadašnjosti, a sad odjednom od nas zahtevaju da sve zaboravimo i da sanjamo o svetloj budućnosti koja nas čeka. Šta ćemo sa dosadašnjim nagvaždanjem istih da moramo biti realni, da je realnost sve? Ako su to na času, ćaskajući uz kafu kod Blera naučili, džaba su novce i vreme trošili. O svetloj budućnosti bar je kod nas od 1945. godine napisana oveća planina knjiga. Mogu se pronaći u svakoj biblioteci, a ima još mnoštvo živih aktivista koji su ceo radni vek proveli, penzije stekli, učeći nas o svetloj budućnosti. Zato se nemojte zaletati kad je svest i promena svesti u pitanju. Nije svest frizura da se lako menja. Umesto na levu stranu, staviš razdeljak na desnu ili po sredini i eto novog izgleda. Još ako obriješ ili pustiš brkove, skoro da si novi čovek. Pred ogledalom. Što drugi vide da si isti, samo drugačije friziran, ne znači da si ti u pravu, a drugi u krivu. Znamo da je glavni zagovornik promene svesti u Srba u poslednjih nekoliko godina bio nemački jezuita na visokom položaju u Bundestagu, pokojni Andreas Šokenhof. Stalno je od odgovornih i realnih Srba tražio, kao jedan od uslova da nas poevrounijati, da promenimo svest, tradiciju i istoriju koja se uči u školama. Bio je uporan u sopstvenom bezobrazluku, pa je ljudima i Bogu dosadio, te ga je Gospod morao opozvati iz ovozemaljskog života i sad verovatno sluša predavanje Svetog Petra, koji mu priča – ono što svaki normalan čovek zna – da je pitanje duše, svesti i duhovnog života nešto što je Gospod udahnuo ljudima, te da se obični smrtnici ne smeju mešati u Božje poslove. Caru carevo, a Bogu božje.

AKO NAM JE VERA SNAŽNA… Ne smemo misliti da smo najpametniji i da je vreme u kojem živimo mnogo teže od vremena koje je iza nas ili koje je pred nama. Ko zna šta se iza brda valja i gde će završiti potmula grmljavina koja je danas daleko od nas, što ne znači da će i sutra biti tako. Osluškujmo i čitajmo. Džulijana Asanža – koji nikakav zločin nije učinio – drže zatočenog i po kazivanju zatočenog, čeka ga najgore: „Moguće da sam osuđen na smrt. Strašno je teško za mene, još teže za moju decu, ali ako verujete u nešto, morate platiti cenu.“ Edvard Snouden se krije. Kad ubijaju svoje, smemo li biti naivni da će nas čuvati kad nas potroše? Neće, jer im nećemo biti potrebni. Potrebni samo im danas. Dok nas ne odvoje od prijatelja, pravoslavne Rusije. Jasno recimo da to nikad nećemo uraditi, jer je protiv interesa Srbije. Uvek i na svakom mestu ponavljajmo. Nikad protiv Rusije. Sa svima lepo, ali nikad protiv Rusije.

U Svetom Jevanđelju je zapisano da će nam biti po našoj veri! Ako nam je vera snažna, oduprećemo se svakoj nevolji. Nismo mi, Srbi, tako slabi kao što bi želeli naši neprijatelji. Imamo snage. Imamo vere. Molimo se za nas, naše prijatelje, naše ljude na vlasti da se odupru pritisku NATO neprijatelja, jer ne zaboravite, biće nam dato po našoj veri!

[/restrictedarea]