Капитализам убија системски 

за „Печат“ из Берлина Мирослав Стојановић

Побуна против „убиствене (дужничке) терапије“: масовне демонстрације у Франкфурту (18. март) показале су две ствари – потмулу тутњаву експлозивног гнева и чињеницу да је бунтовни потенцијал уситњен и расцепкан, (још) неспособан да створи „критичну масу“ и испољи превратничку енергију која би „произвела“ реалну алтернативу садашњем неолибералном поретку засновану на социјалној правди

Срце немачке (и европске) финансијске моћи, Франкфурт, био је 18. марта жестоко (и крваво) поприште какво Немачка одавно није доживела: готово десет хиљада полицајаца, укључујући елитне јединице специјалаца, уз употребу хеликоптера, оклопних возила, водених топова, сузавца и пендрека, сукобило се са око двадесет хиљада гневних, али мирних демонстраната, међу којима се нашла група ратоборних анархиста и (непозваних) насиљу увек склоних  хулигана.

Њихов брутални сукоб с полицијом, уз паљење полицијских и ватрогасних возила, послужио је превасходно конзервативним медијима као „шлагворт“ и добродошао изговор да баце у засенак и у други план циљеве прве велике организоване побуне против капитализма од избијања финансијске кризе (2010) на европском тлу, која, прерастајући у дужничку мору, не престаје да потреса Стари континент.

 

Марш гневних Непосредан повод за велики марш гневних очајника било је отварање нове, раскошне и астрономски скупе (њена изградња однела је више од милијарду евра!) зграде Европске централне банке, која је, уз Међународни монетарни фонд, постала за беспомоћне и трагичне жртве симбол „капитализма што системски убија“ диктатом немилосрдне штедње и наметнутим радикалним, ригорозним реформама.

И ништа, вероватно, не говори драстичније о понорној подељености два света као чињеница да се под стакленим куполама новог здања, ограђеног барикадама, бодљикавом жицом и до зуба наоружаним кордонима полиције, испијао шампањац, док је по градским улицама, у франкфуртском хаосу и паклу, текла крв.

[restrictedarea]

Без обзира на готово фронталну медијску и политичку бучну „осуду насиља“ и синхронизовани покушај да се тим жигом обележи права природа и суштина франкфуртских демонстрација (омиљени слоган политичара: „Демонстрације да, насиље не“) на које су стигли учесници из тридесетак европских земаља, глас „понижених и гладних“ је, ипак, одјекнуо светом.

Бар за тренутак. Макар само један дан показао се као (пред)знак потмуле тутњаве и могуће експлозије гнева. Без обзира на поруке утицајних неолибералних института, какав је берлински „Аспен“, политичким елитама како не треба да страхују, упркос кључању преврата и револуција. А протести и побуне без револуција, каже се у најновијој „Аспеновој“ анализи, нису опасни: они нису пројекти способни да промене постојећи поредак и „произведу“ реалну алтернативу садашњем неолибералном поретку која би била заснована на социјалној правди.

Ти закључци се изводе из чињенице да је „бунтовни потенцијал“ уситњен и расцепкан, без могућности да на јединственој платформи створи „критичну масу“ и превратничку енергију. Упркос „убиственој економској (дужничкој)  терапији“, по рецептури строгих „финансијских надзорника“, Међународног монетарног фонда и у грчком случају Европске централне банке, упозорава канадски универзитетски професор (нашој јавности добро знани) Мишел Косудовски, финансијски моћници, неолиберална олигархија и корпоративне елите успевају да, преко разних „филантропских“ организација и фондација, спутају и онемогуће било какве промене.

 

„Убиство штедњом“ И организатори франкфуртске „побуне“, левичарски савез „Блокупај“, био је веома шаролико друштво: десетине разних организација, партија левице и синдиката. Наступао је под паролом (са циљем) изградње (одоздо) „демократије и солидарности“ – друштво огорчених људи, који су само један дан представљали целину: није било енергије да се франкфуртски „Евромајдан“ „улогори“ и дејствује на дужи рок.

Па ипак, франкфуртска, макар једнодневна побуна продрмала је, очигледно, владајуће политичке елите. Не толико сама по себи колико говорљив израз све ужареније атмосфере која се ствара на политички ускључалом југу Европе: синтагма „убиство штедњом“ кружи, као баук, друштвеним мрежама и политичким (посебно левичарским) скуповима и протестима од Грчке (Сириза) до Шпаније (Подемос).

Бивши шпански премијер Фелипе Гонзалес је, према писању мадридског „Ел паиса“, недавно на Конгресу европских социјалиста рекао да се на европском југу мора зауставити „убиство штедњом“ ако је Европи уопште „још стало до њених (узвишених) принципа и вредности“.

Употреба овог појма, као мобилизатора све снажнијег „фронта отпора“ неолибералној политичкој доктрини и „финансијској диктатури“, снажно је и масовно у оптицају после победе „Сиризе“ на последњим парламентарним изборима у Грчкој. Њен лидер и нови грчки премијер, Алексис Ципрас, позвао је у манифесту, који су објавили и утицајни шпански дневници, грађане југа Европе да се уједине против „мрака штедње и крену ка светлости демократије, солидарности и одрживог напретка“.

Агресивни неолиберализам

Минхенски дневник „Зидојче цајтунг“ у тексту „Сан о југу“ (14. март) пише о „побуни (европске) јужне периферије“ против „меркелизма“ (пракса спасавања банака како би оне, наводно, спасле економију) подсећајући на уводник с једног портала шпанских новинара отпуштених током кризе, у којем се констатује да је „злостављање Грчке, Кипра, Португала и Шпаније“ довело до „слома и готово разорило проверени модел сарадње у Европи“: они, једноставно, не верују у спремност европског севера (Немачке, пре свега) на „дијалог и компромис“. За њихов блог Ноам Чомски закључује да су „Сириза“ и „Подемос“ непосредна и директна реакција на агресивни неолиберализам.

Тај искључиви, тврди и бескомпромисни став севера, о којем говоре шпански новинари, истурио је на политички „брисани простор“ Немачку и њену канцеларку Ангелу Меркел. Уз главну (истраживачку) тему о томе како Европљани гледају на Немце, политички утицајни „Шпигл“ је, провокативно, на насловној страни, у причи о „Германској надмоћи“, монтажом „усликао“ Ангелу Меркел, како, под зидинама Акропоља, победнички тријумфално стоји у друштву са (тај део је оригинални снимак) официрима Вермахта.

Канцеларкино стављање у „погрешно друштво“ (Зидојче цајтунг) изазвало је жустра реаговања у Немачкој и – светску презентацију. Намера „Шпигла“ била је да овом „провокацијом“ скрене пажњу јавности, посебно политичке елите у Берлину, да је немачка званична политика у време дужничке кризе, од нације и државе, која је пре тога уживала највећи респект својих суседа, наједном гурнута у                      – нацистичку прошлост.

 

Баук „четвртог рајха“ Све се, наиме, учесталије говори и пише, не само у Грчкој него и у Италији, Шпанији, Великој Британији и Француској, о немачком Четвртом рајху. У том новом „бауку који кружи Европом“ не ради се о страху од расизма и повампирењу нацизма: европски „освајачки поход“ од стране Немачке овога пута се одвија на економском плану и финансијским средствима. Хамбуршки недељник, у том контексту, констатује да страх од немачке (пре)моћи нигде није тако опипљив као у Француској.

Европска доминација Немачке почела је с избијањем финансијске кризе, а њена „егоистична економска окупациона моћ“ изазвала је неспутани гнев жртава „макијавелистичке доктрине“ Ангеле Меркел, „новог Макијавелија у женском издању“, и призвала „авети прошлости“: кренула је права лавина јетких карикатура (не само у Грчкој) немачке канцеларке с Хитлеровим брчићима. Поред већ споменуте монтаже на насловној страни, „Шпигл“ велику и суморну причу о немачком одразу у европском огледалу илуструје, на читавој (унутрашњој) страни, једним графитом из Атине који представља Меркелову с „позајмљеним“ фиреровим брчићима.

Дужничко ропство „Шпигл“ подсећа да су, с избијањем финансијске, а потом и дужничке кризе, у оптицају, и судару, била два концепта: један (јужни) који је инсистирао на привредном расту и развоју како би се створили услови за покривање (буџетских) издатака и отплату дугова и други (северни) који је у први план истурао, беспоговорно, ригорозну штедњу и радикалне (болне) реформске резове. (Она „убиствена терапија“ с почетка овог текста).

Меркелова је наметнула своју доктрину и „превукла“ на своју страну, што очигледно и није било тешко с обзиром на природу ових институција, Међународни монетарни фонд и Европску централну банку, као ригорозне туторе дужницима који су (драстичан случај Грчке) упркос јаким дозама финансијских „инфузија“, све дубље тонули у кому и буквално дужничко ропство.

Грчки премијер Ципрас је и прву званичну посету Берлину (понедељак вече) искористио да пред Меркеловом, на заједничкој конференцији за новинаре, оштро критикује „програм помоћи“ Европске уније, Међународног монетарног фонда и Европске централне банке, констатујући да пет година није успео да реши „грчки проблем“, али је оставио стравичне последице у грчкој економији.

Немачка канцеларка је, сведочи „Шпигл“, признавала, у „ужем кругу“, да је почесто бивала усамљена у Европској унији, уз опаску да није много хајала због тога, пркосно уверена да је у праву: „Ми смо у Европи оно што је Америка у свету – сила, макар била омражена…“

 

Немачка атомска бомба После покушаја (нацистичког) Трећег рајха, који се окончао европском, али и немачком катастрофом, чинило се да су се Немци ослободили (злослутне) идеје о доминацији. Уместо да доминира, подељена Немачка се, после Другог светског рата, нашла под (туђом) доминацијом: Западна под америчком, Источна под доминацијом Совјетског Савеза.

Савезна Република Немачка (Западна) брзо је, међутим, подсећа „Шпигл“, развила ново „средство моћи“, не политичко и војно, него економско: јаку марку. Иако још „политички патуљак“, економски џин у срцу Старог континента почео је да доминира већ концем седамдесетих и осамдесетих година привредном и финансијском политиком у Европи: од потеза у Франкфурту (Бундесбанка) страховале су владе у Паризу, Риму и Лондону. Непосредно пред немачко уједињење, из Јелисејске палате је лансирана парола: „Марка је за Немце оно што је атомска бомба за Французе“.

Тадашњи француски председник Франсоа Митеран („није био пријатељ немачког уједињења“, подсећа  Шпигл) био је обузет страхом да ће „немачки колос“ у „срцу Европе“ тежити (опет) политичкој хегемонији. Чинило се неко време, по уједињењу, да Берлин не показује такве претензије. А онда је дошао евро.  Митеран је веровао да ће увођењем јединствене европске валуте одузети Немцима њихову „атомску бомбу“, (пре)јаку немачку марку. Догодило се сасвим супротно: тек с евром је Немачка стекла (пре)моћ над другима!

На дневни ред европске политике стигло је  „ново немачко питање“: да ли је (поново) уједињена Немачка превелика и премоћна у односу на друге европске државе?

„Шпигл“ цитира Ханса Кунднанија из лондонског Европског центра за спољну политику, који говори о немачком парадоксу: Немачка је, истовремено, и моћна и слаба. Она не жели (и не може) да буде вођа, али хоће да обликује Европу по сопственом узору. (Пре)велика да може наметати Европи (сопствена) правила, мала да би била прави хегемон.

Успела је, међутим, управо захваљујући дужничкој кризи да се наметне и доминира у еврозони и да од ње направи сопствену империју. А империја је, констатује „Шпигл“, друго име за – рајх…

[/restrictedarea]