Kapitalizam ubija sistemski 

za „Pečat“ iz Berlina Miroslav Stojanović

Pobuna protiv „ubistvene (dužničke) terapije“: masovne demonstracije u Frankfurtu (18. mart) pokazale su dve stvari – potmulu tutnjavu eksplozivnog gneva i činjenicu da je buntovni potencijal usitnjen i rascepkan, (još) nesposoban da stvori „kritičnu masu“ i ispolji prevratničku energiju koja bi „proizvela“ realnu alternativu sadašnjem neoliberalnom poretku zasnovanu na socijalnoj pravdi

Srce nemačke (i evropske) finansijske moći, Frankfurt, bio je 18. marta žestoko (i krvavo) poprište kakvo Nemačka odavno nije doživela: gotovo deset hiljada policajaca, uključujući elitne jedinice specijalaca, uz upotrebu helikoptera, oklopnih vozila, vodenih topova, suzavca i pendreka, sukobilo se sa oko dvadeset hiljada gnevnih, ali mirnih demonstranata, među kojima se našla grupa ratobornih anarhista i (nepozvanih) nasilju uvek sklonih  huligana.

Njihov brutalni sukob s policijom, uz paljenje policijskih i vatrogasnih vozila, poslužio je prevashodno konzervativnim medijima kao „šlagvort“ i dobrodošao izgovor da bace u zasenak i u drugi plan ciljeve prve velike organizovane pobune protiv kapitalizma od izbijanja finansijske krize (2010) na evropskom tlu, koja, prerastajući u dužničku moru, ne prestaje da potresa Stari kontinent.

 

Marš gnevnih Neposredan povod za veliki marš gnevnih očajnika bilo je otvaranje nove, raskošne i astronomski skupe (njena izgradnja odnela je više od milijardu evra!) zgrade Evropske centralne banke, koja je, uz Međunarodni monetarni fond, postala za bespomoćne i tragične žrtve simbol „kapitalizma što sistemski ubija“ diktatom nemilosrdne štednje i nametnutim radikalnim, rigoroznim reformama.

I ništa, verovatno, ne govori drastičnije o ponornoj podeljenosti dva sveta kao činjenica da se pod staklenim kupolama novog zdanja, ograđenog barikadama, bodljikavom žicom i do zuba naoružanim kordonima policije, ispijao šampanjac, dok je po gradskim ulicama, u frankfurtskom haosu i paklu, tekla krv.

[restrictedarea]

Bez obzira na gotovo frontalnu medijsku i političku bučnu „osudu nasilja“ i sinhronizovani pokušaj da se tim žigom obeleži prava priroda i suština frankfurtskih demonstracija (omiljeni slogan političara: „Demonstracije da, nasilje ne“) na koje su stigli učesnici iz tridesetak evropskih zemalja, glas „poniženih i gladnih“ je, ipak, odjeknuo svetom.

Bar za trenutak. Makar samo jedan dan pokazao se kao (pred)znak potmule tutnjave i moguće eksplozije gneva. Bez obzira na poruke uticajnih neoliberalnih instituta, kakav je berlinski „Aspen“, političkim elitama kako ne treba da strahuju, uprkos ključanju prevrata i revolucija. A protesti i pobune bez revolucija, kaže se u najnovijoj „Aspenovoj“ analizi, nisu opasni: oni nisu projekti sposobni da promene postojeći poredak i „proizvedu“ realnu alternativu sadašnjem neoliberalnom poretku koja bi bila zasnovana na socijalnoj pravdi.

Ti zaključci se izvode iz činjenice da je „buntovni potencijal“ usitnjen i rascepkan, bez mogućnosti da na jedinstvenoj platformi stvori „kritičnu masu“ i prevratničku energiju. Uprkos „ubistvenoj ekonomskoj (dužničkoj)  terapiji“, po recepturi strogih „finansijskih nadzornika“, Međunarodnog monetarnog fonda i u grčkom slučaju Evropske centralne banke, upozorava kanadski univerzitetski profesor (našoj javnosti dobro znani) Mišel Kosudovski, finansijski moćnici, neoliberalna oligarhija i korporativne elite uspevaju da, preko raznih „filantropskih“ organizacija i fondacija, sputaju i onemoguće bilo kakve promene.

 

„Ubistvo štednjom“ I organizatori frankfurtske „pobune“, levičarski savez „Blokupaj“, bio je veoma šaroliko društvo: desetine raznih organizacija, partija levice i sindikata. Nastupao je pod parolom (sa ciljem) izgradnje (odozdo) „demokratije i solidarnosti“ – društvo ogorčenih ljudi, koji su samo jedan dan predstavljali celinu: nije bilo energije da se frankfurtski „Evromajdan“ „ulogori“ i dejstvuje na duži rok.

Pa ipak, frankfurtska, makar jednodnevna pobuna prodrmala je, očigledno, vladajuće političke elite. Ne toliko sama po sebi koliko govorljiv izraz sve užarenije atmosfere koja se stvara na politički usključalom jugu Evrope: sintagma „ubistvo štednjom“ kruži, kao bauk, društvenim mrežama i političkim (posebno levičarskim) skupovima i protestima od Grčke (Siriza) do Španije (Podemos).

Bivši španski premijer Felipe Gonzales je, prema pisanju madridskog „El paisa“, nedavno na Kongresu evropskih socijalista rekao da se na evropskom jugu mora zaustaviti „ubistvo štednjom“ ako je Evropi uopšte „još stalo do njenih (uzvišenih) principa i vrednosti“.

Upotreba ovog pojma, kao mobilizatora sve snažnijeg „fronta otpora“ neoliberalnoj političkoj doktrini i „finansijskoj diktaturi“, snažno je i masovno u opticaju posle pobede „Sirize“ na poslednjim parlamentarnim izborima u Grčkoj. Njen lider i novi grčki premijer, Aleksis Cipras, pozvao je u manifestu, koji su objavili i uticajni španski dnevnici, građane juga Evrope da se ujedine protiv „mraka štednje i krenu ka svetlosti demokratije, solidarnosti i održivog napretka“.

Agresivni neoliberalizam

Minhenski dnevnik „Zidojče cajtung“ u tekstu „San o jugu“ (14. mart) piše o „pobuni (evropske) južne periferije“ protiv „merkelizma“ (praksa spasavanja banaka kako bi one, navodno, spasle ekonomiju) podsećajući na uvodnik s jednog portala španskih novinara otpuštenih tokom krize, u kojem se konstatuje da je „zlostavljanje Grčke, Kipra, Portugala i Španije“ dovelo do „sloma i gotovo razorilo provereni model saradnje u Evropi“: oni, jednostavno, ne veruju u spremnost evropskog severa (Nemačke, pre svega) na „dijalog i kompromis“. Za njihov blog Noam Čomski zaključuje da su „Siriza“ i „Podemos“ neposredna i direktna reakcija na agresivni neoliberalizam.

Taj isključivi, tvrdi i beskompromisni stav severa, o kojem govore španski novinari, isturio je na politički „brisani prostor“ Nemačku i njenu kancelarku Angelu Merkel. Uz glavnu (istraživačku) temu o tome kako Evropljani gledaju na Nemce, politički uticajni „Špigl“ je, provokativno, na naslovnoj strani, u priči o „Germanskoj nadmoći“, montažom „uslikao“ Angelu Merkel, kako, pod zidinama Akropolja, pobednički trijumfalno stoji u društvu sa (taj deo je originalni snimak) oficirima Vermahta.

Kancelarkino stavljanje u „pogrešno društvo“ (Zidojče cajtung) izazvalo je žustra reagovanja u Nemačkoj i – svetsku prezentaciju. Namera „Špigla“ bila je da ovom „provokacijom“ skrene pažnju javnosti, posebno političke elite u Berlinu, da je nemačka zvanična politika u vreme dužničke krize, od nacije i države, koja je pre toga uživala najveći respekt svojih suseda, najednom gurnuta u                      – nacističku prošlost.

 

Bauk „četvrtog rajha“ Sve se, naime, učestalije govori i piše, ne samo u Grčkoj nego i u Italiji, Španiji, Velikoj Britaniji i Francuskoj, o nemačkom Četvrtom rajhu. U tom novom „bauku koji kruži Evropom“ ne radi se o strahu od rasizma i povampirenju nacizma: evropski „osvajački pohod“ od strane Nemačke ovoga puta se odvija na ekonomskom planu i finansijskim sredstvima. Hamburški nedeljnik, u tom kontekstu, konstatuje da strah od nemačke (pre)moći nigde nije tako opipljiv kao u Francuskoj.

Evropska dominacija Nemačke počela je s izbijanjem finansijske krize, a njena „egoistična ekonomska okupaciona moć“ izazvala je nesputani gnev žrtava „makijavelističke doktrine“ Angele Merkel, „novog Makijavelija u ženskom izdanju“, i prizvala „aveti prošlosti“: krenula je prava lavina jetkih karikatura (ne samo u Grčkoj) nemačke kancelarke s Hitlerovim brčićima. Pored već spomenute montaže na naslovnoj strani, „Špigl“ veliku i sumornu priču o nemačkom odrazu u evropskom ogledalu ilustruje, na čitavoj (unutrašnjoj) strani, jednim grafitom iz Atine koji predstavlja Merkelovu s „pozajmljenim“ firerovim brčićima.

Dužničko ropstvo „Špigl“ podseća da su, s izbijanjem finansijske, a potom i dužničke krize, u opticaju, i sudaru, bila dva koncepta: jedan (južni) koji je insistirao na privrednom rastu i razvoju kako bi se stvorili uslovi za pokrivanje (budžetskih) izdataka i otplatu dugova i drugi (severni) koji je u prvi plan isturao, bespogovorno, rigoroznu štednju i radikalne (bolne) reformske rezove. (Ona „ubistvena terapija“ s početka ovog teksta).

Merkelova je nametnula svoju doktrinu i „prevukla“ na svoju stranu, što očigledno i nije bilo teško s obzirom na prirodu ovih institucija, Međunarodni monetarni fond i Evropsku centralnu banku, kao rigorozne tutore dužnicima koji su (drastičan slučaj Grčke) uprkos jakim dozama finansijskih „infuzija“, sve dublje tonuli u komu i bukvalno dužničko ropstvo.

Grčki premijer Cipras je i prvu zvaničnu posetu Berlinu (ponedeljak veče) iskoristio da pred Merkelovom, na zajedničkoj konferenciji za novinare, oštro kritikuje „program pomoći“ Evropske unije, Međunarodnog monetarnog fonda i Evropske centralne banke, konstatujući da pet godina nije uspeo da reši „grčki problem“, ali je ostavio stravične posledice u grčkoj ekonomiji.

Nemačka kancelarka je, svedoči „Špigl“, priznavala, u „užem krugu“, da je počesto bivala usamljena u Evropskoj uniji, uz opasku da nije mnogo hajala zbog toga, prkosno uverena da je u pravu: „Mi smo u Evropi ono što je Amerika u svetu – sila, makar bila omražena…“

 

Nemačka atomska bomba Posle pokušaja (nacističkog) Trećeg rajha, koji se okončao evropskom, ali i nemačkom katastrofom, činilo se da su se Nemci oslobodili (zloslutne) ideje o dominaciji. Umesto da dominira, podeljena Nemačka se, posle Drugog svetskog rata, našla pod (tuđom) dominacijom: Zapadna pod američkom, Istočna pod dominacijom Sovjetskog Saveza.

Savezna Republika Nemačka (Zapadna) brzo je, međutim, podseća „Špigl“, razvila novo „sredstvo moći“, ne političko i vojno, nego ekonomsko: jaku marku. Iako još „politički patuljak“, ekonomski džin u srcu Starog kontinenta počeo je da dominira već koncem sedamdesetih i osamdesetih godina privrednom i finansijskom politikom u Evropi: od poteza u Frankfurtu (Bundesbanka) strahovale su vlade u Parizu, Rimu i Londonu. Neposredno pred nemačko ujedinjenje, iz Jelisejske palate je lansirana parola: „Marka je za Nemce ono što je atomska bomba za Francuze“.

Tadašnji francuski predsednik Fransoa Miteran („nije bio prijatelj nemačkog ujedinjenja“, podseća  Špigl) bio je obuzet strahom da će „nemački kolos“ u „srcu Evrope“ težiti (opet) političkoj hegemoniji. Činilo se neko vreme, po ujedinjenju, da Berlin ne pokazuje takve pretenzije. A onda je došao evro.  Miteran je verovao da će uvođenjem jedinstvene evropske valute oduzeti Nemcima njihovu „atomsku bombu“, (pre)jaku nemačku marku. Dogodilo se sasvim suprotno: tek s evrom je Nemačka stekla (pre)moć nad drugima!

Na dnevni red evropske politike stiglo je  „novo nemačko pitanje“: da li je (ponovo) ujedinjena Nemačka prevelika i premoćna u odnosu na druge evropske države?

„Špigl“ citira Hansa Kundnanija iz londonskog Evropskog centra za spoljnu politiku, koji govori o nemačkom paradoksu: Nemačka je, istovremeno, i moćna i slaba. Ona ne želi (i ne može) da bude vođa, ali hoće da oblikuje Evropu po sopstvenom uzoru. (Pre)velika da može nametati Evropi (sopstvena) pravila, mala da bi bila pravi hegemon.

Uspela je, međutim, upravo zahvaljujući dužničkoj krizi da se nametne i dominira u evrozoni i da od nje napravi sopstvenu imperiju. A imperija je, konstatuje „Špigl“, drugo ime za – rajh…

[/restrictedarea]