Почетна / Друштво / Змије у недрима

Змије у недрима

Пише Никола Врзић
Каква се поука крије у нападима на Војску Србије и на њеног првог генерала, у које су се укључиле и невладине организације и службеници државе Србије?

Још откако су дошли на власт, Томислав Николић и Александар Вучић исказали су занимљиву и поприлично збуњујућу потребу да се парчића тек стечене власти одрекну у корист оних од којих су власт и преузели, а све то зачињено детињастом потребом – из жеље да буду прихваћени, из страха да прихваћени неће бити – потребом, дакле, да се допадну онима који су претходно учинили све што су могли да Николић и Вучић до власти никада и не стигну. Почело је мазохистичким гостовањима на Б92 у којима су имали улогу вреће за ударање већ доказано правоверним новинарским песницама јединог допуштеног, што ће рећи проевропског погледа на свет који нас окружује, наставило се озбиљним државотворним потезима као што је била одлука о саучествовању у пројекту РЕКОМ, наставило и реизбором Саше Јанковића на место заштитника грађана кога је за то место у августу 2012. кандидовала опозиција у виду Демократске странке и Либерално- демократске партије, а наставља се постављењима, на пример, Тање Мишчевић на место српске преговарачице са Европском унијом, Ксеније Миленковић на место директорке српске Канцеларије за европске интеграције, Јелене Триван која је однекуд постала директорка „Службеног гласника“, Диане Драгутиновић коју је Јоргованка Табаковић именовала за вицегувернерку Народне банке Србије, Кори Удовички у влади Србије, Милете Продановића у Националном савету за културу, Ласла Блашковића у Народној библиотеци Србије иако није желео (законом прописану) ћириличну таблу на згради Културног центра Новог Сада док је био на његовом челу, ЦЕСИД-овог Марка Благојевића на место директора владине Канцеларије за обнову и помоћ поплављеним подручјима, Саше Мирковића (Б92) у Министарству културе, Огњена Прибићевића за амбасадора Србије у Великој Британији… (извињавамо се свима које смо прескочили) па све до хитне, да би се претекао календар, измене Закона о организацији и надлежности државних органа у поступку за ратне злочине како би се Владимиру Вукчевићу, тужиоцу за ратне злочине, омогућило да на тој функцији остане до краја ове године уместо да је већ, као што је Закон предвиђао, у пензију отишао пошто је 29. јануара навршио 65 година живота…

[restrictedarea]

МЕЛИЈА И ОПТУЖБЕ И док се оваква постављења могу протумачити као зачудни покушај улагивања пораженима, или насупрот томе као доказ да се у окупираној земљи ионако ништа не може променити изборима, или тек као корумпирање могућих опонената или помало од свега тога, тек, остаје чињеница – која нас сада и занима – да оваквим кадровским решењима актуелна власт заправо гаји, такорећи, змију у сопственим недрима. Напади на Војску Србије, који стижу и споља и изнутра, представљају убедљив пример за то. Војску Србије, а заправо актуелну власт, сад нападају они којима је та власт покуша(ва)ла да се умили, што говори да су они – од Саше Јанковића, преко Фонда за хуманитарно право до тужиоца Владимира Вукчевића – или бескомпромисно непоткупљиви, или да им лојалност заправо лежи на некој другој страни.

Почело је, као што је досад већ добро познато па ћемо само укратко, оним неутемељеним оптужбама заштитника грађана Саше Јанковића против Министарства одбране и Војно-безбедносне агенције, оптужбама због сукоба током Параде поноса и наводног незаконитог прислушкивања опозиције и синдиката. Затим је у причу ускочио Фонд за хуманитарно право својим рециклираним и раније већ одбаченим оптужбама да је генерал Љубиша Диковић, начелник Генералштаба Војске Србије, умешан у злочине на Косову у априлу и мају 1999. године („Досије Рудница“). И Јанковићу и Фонду за хуманитарно право отворену подршку пружају Сједињене Америчке Државе, у лику њиховог заменика, помоћника државног секретара за демократију, људска права и рад Томаса Мелије који је почетком фебруара боравио у Београду. Упоредо с тим и насупрот Мелији и ФХП-у, председник Србије Томислав Николић демонстративно се састаје с генералом Диковићем а потом га и одликује.

Мелија, у изјави „Фонету“, јединој коју је дао током боравка у Србији, ФХП-ову оптужницу против генерала Диковића назива „важном референтном тачком“. И ту у причу, некако паралелно, ускаче и српски тужилац за ратне злочине Владимир Вукчевић. Иако је још 2012. године његово тужилаштво утврдило да нема основа за сумњу у Диковића поводом оптужби које је ФХП још тада изнео, Вукчевић сада саопштава да је од ФХП-а затражио документацију против Диковића којом располаже, што, додуше, оправдава својом законском обавезом. „Кад се појави било каква доза сумње, вршимо проверу и ако дођемо до релевантног доказа ми ћемо наравно то процесуирати… Све ћемо испитати, ту нема сумње. Сваку дојаву ми проверавамо. И Диковића. Нема тог Диковића који је изнад закона“, говори изазивачки у интервјуу НИН-у под насловом „Ни Диковић није изнад закона“, насловом који се може схватити  отровним, макар и из нехата циничним, будући да се баш онај који је то изговорио, дакле Вукчевић, само неколико недеља раније показао као неко ко јесте изнад закона јер је закон, како већ рекосмо, морао да буде промењен уочи Вукчевићевог 65. рођендана да би он остао на својој функцији тужиоца још неколико месеци дуже.

У сваком случају, тужиоцу Вукчевићу је у истом интервјуу постављено и ово питање: „Помоћник државног секретара САД Томас Мелија је рекао да влада треба да обрати пажњу на извештај Фонда, а затим председник Србије Томислав Николић генералу Диковићу додељује орден. Како то доживљавате, да ли као притисак?“ Вукчевић: „То јесте притисак. Ако се каже да држава мора да обрати пажњу на извештај Фонда, ко то у држави ради? Ја – као тужилац за ратне злочине.“

 

АМЕРИЧКИ ОРГАНИ Ако је, као што јесте, после овако (непрецизно) постављеног питања и одговора који је уследио и остала недоумица око тога ко то врши притисак на српског тужиоца за ратне злочине – заменик помоћника америчког државног секретара или председник Србије – реакција председника Србије која је уследила, кроз интервју „Политици“ („Оркестар за рушење Вучића одавно се уштимовао“) ту је недоумицу отклонила. „Бити тужилац за ратне злочине у Србији је врло деликатно. Ви нисте пион Хашког трибунала, ви сте тужилац у Србији, у својој земљи. Ви нисте само једна рука која треба да потписује декрете који стижу из Хага већ треба да се у нешто и уверите. Сада ће мени један човек из Србије који је врховни тужилац за ту материју у земљи, 16 година после бомбардовања да каже да ће нешто да испитују. И истекао му је мандат. Нека мало он размисли шта он то копа по Србији. Али, није он једини. Почела је поново нека оркестрирана кампања… Није то почело с Вукчевићем, то је почело од РЕКОМ-а, ту су умешани Наташа Кандић и Фонд за хуманитарно право, неко је дао сигнал…“ „Ко стоји иза напада на њега (генерала Диковића) односно иза тужиоца Вукчевића?“ Николић: „Ко стоји иза напада на политику коју води Србија? Ко покушава да сруши Александра Вучића са функције председника владе? Ко омаловажава све оно добро што ја урадим за Србију? Оркестар се одавно уштимовао… Очигледно да неким центрима моћи бити по вољи значи 24 сата дневно бити у погону, излазећи у сусрет ономе што од тебе траже. То је апсолутно немогуће у било којој држави, а посебно није могуће у Србији.“ „Дакле, ви кажете да Вукчевић није самосталан у раду?“ „Ја мислим да сваки тужилац треба да буде самосталан и он у Србији има ту потпуну самосталност, али нема независност. Ја мислим да наш тужилац за ратне злочине није схватио да је самосталан. Он је схватио да је орган неког самосталног тужилаштва.“

Уследили су – наравно – напади на Томислава Николића. Демократска странка га је оптужила за притисак на тужиоца Вукчевића, Тадићева Социјалдемократска странка је затражила и покретање процедуре за разрешење Томислава Николића, док је Ненад Чанак, као што се од њега и очекује, био најинспирисанији па је упозорио да „Србији озбиљно прети један тип клерофашизације друштва уз пратећу војну хунту“.

Али Николић је сасвим у праву. У праву макар колико је и сам заслужан за ситуацију због које се сада жали.

Да јесте у праву када говори о синхронизованом деловању Наташе Кандић, Фонда за хуманитарно право и Вукчевићевог Тужилаштва за ратне злочине, као и о недопуштеном (спољном) утицају на то тужилаштво, уосталом, потврдили су и само Тужилаштво за ратне злочине, и бивши амерички амбасадор у Београду Мајкл Полт. Писали смо о томе у децембру прошле године, у тексту „Амерички орган у српском правосуђу“; Полтово признање америчке намере да на Вукчевића изврше притисак да учини оно што им је – Американцима – у интересу садржано је у депеши америчке дипломатије 06BELGRADE1324 коју је класификовао сам Полт, док се признање Вукчевићевог тужилаштва да није самостално налази у документу Тужилаштва А.бр.88/10-34, Записнику са састанка тужиоца за ратне злочине Владимира Вукчевића са Кендалом Дејом, правним саветником у амбасади САД, од 10. новембра 2010, у којем се преносе и Вукчевићеве речи да су „у Тужилаштву спремни да се једном месечно састану са представницима амбасаде САД и да прецизније говоре о току сваког предмета“, при чему исти овај записник потврђује и сумње да Фонд за хуманитарно право и Тужилаштво за ратне злочине раде у спрези („Тужилац Вукчевић је рекао да су, у складу са договором од пре недељу дана, припремљени подаци о томе колико је потребна помоћ Наташе Кандић у предметима које води Тужилаштво за ратне злочине.“) а америчко интересовање за ову спрегу разјаснио је сам Кендал Деј који је рекао да је „Фонд за ову годину добио новац и да би они желели да знају колика ће улога бити у суђењима за ратне злочине, да би покушали да тај износ усмере на активности које ће помоћи у поступцима за ратне злочине“…

Тако да, као што подршка заменика помоћника Мелије ФХП-у отуда не представља никакво изненађење, ни садашње оптужбе председника Николића, макар за читаоце „Печата“, не представљају велику новост.

Али представљају изненађење. Не само зато што се Николић усудио да се супротстави Наташи Кандић и Владимиру Вукчевићу – све и ако притом није претерао именујући и њихове америчке инспираторе – већ зато што се овим супротстављањем Наташи Кандић, РEKOM-у и Вукчевићевом тужилаштву, практично, супротставио и самом себи. Што нас пак враћа на почетак ове приче о гајењу змија у сопственим недрима. Да, Николић критикује РЕКОМ и Наташу Кандић, али је претходно именовао Синишу Важића за личног изасланика у том сумњивом пројекту Наташе Кандић и, као што је „Печат“ већ писао, од свих председничких изасланика углавном само Николићев изасланик није имао примедби на тај пројекат. И критикује Николић Вукчевића, а Вучићева и његова скупштинска већина тек што је, 21. јануара ове године, изменила Закон о организацији и надлежности државних органа у поступку за ратне злочине како би Вукчевићу омогућила да још мало остане у фотељи тужиоца за ратне злочине.

Ето како су му/им вратили за ову подршку. Потенцијала да то учине имају и остали којима су желели да се умиле или само нису смели да са њима уђу у отворени сукоб када су им српски гласачи дали прилику за то. Па им сада остаје да чекају и да виде коме ће следећем неко дати сигнал. Или ће из свега овога ипак успети да извуку поуку? Пошто, наиме, већ знају да ће „неким центрима моћи бити по вољи“ само ако ће „24 сата дневно бити у погону, излазећи у сусрет ономе што од тебе траже“. Уосталом, ено, ЕУ комесар за преговоре о проширењу Јоханес Хан сетио се да нема доказа о цензури медија у Србији тек пошто је премијер Александар Вучић постигао споразум о правосуђу с Косовом у Бриселу, и након тога отпутовао у Загреб да присуствује устоличењу Колинде Грабар-Китаровић, што је Хан похвалио…

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Jedan od odgovora na pitanja :Ko, kako, zasto , sa cijom dozvolom ili precutnim odobrenjem… rije po zemlji Srbiji ?
    „Zlo se boji svetlosti i javnosti i oni koje tvore zlo vole mračne i neosvetljene puteve. Iz ovoga mraka udaraju bezbožniic i govore: „Nismo mi udarili“. Kao krtice riju ispod zemlje i govore: „Ne rijemo mi“. Ali ako se ne vide krtice vide se krtičnjaci.
    ( Vladika Nikolaj Velimirovic )

    Thumb up 0 Thumb down 0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *