Почетна / БРОЈ 356 / ПИСМА ЧИТАЛАЦА: Дијаспора – тринаесто прасе

ПИСМА ЧИТАЛАЦА: Дијаспора – тринаесто прасе

Пише Миодраг Крецуљ 

Свака појава, било да се ради о природи или друштву, последица је околности које јој претходе, а разумевање њене генезе и насталих процеса, нарочито демографског феномена миграција, изискује темељну упућеност у особености стања о којем је реч. Питање дијаспоре пре свега је национално и државно, али не мање демографско, социјално, економско, политичко, историјско, културолошко, духовно, образовно, лингвистичко, етичко, демократско и још много више у својој комплексности, нажалост, маргинализовано и у неким аспектима потпуно занемарено кривицом (углавном) политичке елите позициониране у државним институцијама. Однос матице и дијаспоре у ствари је поље интеракције, преплитања интереса и емоција који диктирају теме, често и неподударне углове гледања, али о једном влада неподељена сагласност: држава као најпозванија дужна је да се стара о националним приоритетима и одговорно спроводи мисију јачања српског духовног бића, чувајући језик и културну баштину. Упркос друштвеној транзицији, започетим структурним реформама и оживљавању сектора економије, у општој динамици и трагању за погодним решењима, уз пуно разумевање приоритета, али без видног разлога и оправдања, српско милионско расејање нашло се протерано из медија и јавности, заборављено на периферији државних интереса. Није прошло боље ни у приступном експозеу мандатара Александра Вучића у Народној скупштини: поред прокламација циљева и рокова будуће владе није било места да се једном речју (куртоазно) спомене као демографски или макроекономски фактор државне политике, што несумњиво јесте, у оба случаја. Да све није обичан превид, показало се убрзо након мајских поплава. Премијер, како то приличи, захваљивао се пред камерама донаторима и кредиторима, а да се ни том приликом није сетио расејања, Српске православне цркве и положеног испита родољубља и хуманости.

РАСЕЈАЊЕ НИЈЕ АЛАЈБЕГОВА СЛАМА

Тешко је отети се утиску без спочитавања зле воље и намере, колико год економска, социјална и политичка стабилност биле приоритет, да владајућа странка обезвређује и не поштује сопствену програмску платформу: „Српска напредна странка сматра да је однос отаџбине и дијаспоре од високог државног и националног интереса“ или „Србија у претходном периоду није водила рачуна о својој дијаспори, зато ће српски напредњаци учинити све да се нашим људима који живе у иностранству омогући да утичу на збивања у отаџбини…“ Управо о томе је реч, али зашто, ако мисле као што је написано, дијаспоре нема у политичком и сваком другом јавном дискурсу актуелне власти? Прошло је осам месеци од формирања владе и министарстава, али као да се ради о локалном удружењу пецароша, никако да се конституише најављивана Управа за дијаспору и Србе у региону. Заменом министарства канцеларијом расејање није добило ефикаснијег заступника нити ће преименовањем канцеларије у Управу за дијаспору бити боље, без персоналне реконструкције која подразумева комбиновање са представницима расејања. Избалансирани трипартизам државе, дијаспоре и региона формула је која ограничава самовољно државно креирање политике према расејању и наметање готових решења, што се у прошлости показало веома штетним. Нико разуман нема ништа против Канцеларије за људска и мањинска права и усвојеним законом конституисаних националних савета мањинских заједница, али може се озбиљно приговорити показаној бризи за њихову добробит, евидентном немару према грађанима у расејању, које нико и нигде не заступа – чак и мандат јединог аутентичног представничког тела, Скупштине дијаспоре и Срба у региону, истекао је јула прошле године. По важећем изборном закону (за сада) није могуће директно бирати посланике Народне скупштине из расејања као непосредне заступнике специфичних потреба и интереса у складу са статусом у којем се налазе. Зашто, за почетак, колико год било скромно и наизглед безначајно, аутохтоним представницима расејања у оквиру постојећег Скупштинског одбора за дијаспору и Србе у региону не омогућити учешће у раду Скупштине попут НВ организација, тј. представника цивилног друштва, који се преко Одбора за заштиту животне средине и институционалног механизма „Зелене столице“ упознају са процедурама у Народној скупштини везаним за процесе доношења закона, организовања јавних слушања и контроле рада извршне власти. Којим год аршином мерили расејање, није Алајбегова слама, али по свој прилици, „екологистима“ припада привилегија да присуствују седницама, говоре, дају предлоге, учествују у креирању политике заштите животне средине, што је, упркос чињеници да немају право гласа, функционалан модел лобирања и деловања на одлуке у скупштинским пословима, такође прихватљив за расејање. Својевремено усвајање Закона о дијаспори у Народној скупштини и дискусија тим поводом показали су невероватну тематску неупућеност, дефицит елементарне обавештености народних посланика као да се радило о Ескимима са Гренланда, а не о грађанима исте државе и њиховим интересима. Колико неупућеност (немар) може бити штетна, показала је владина Стратегија очувања и јачања односа матичне државе и дијаспоре… прокламована марта 2011. Мањкави Закон и још гора Стратегија активирали су ургентну потребу тешње сарадње и учешћа расејања у институцијама законодавне власти – Скупштини (минимум Посланички клуб) и влади – и извршне власти (министарствима тематски везаним за расејање, нпр. МСП, аташе(и) за расејање при конзулатима задужени за допунску наставу, језик, сарадњу са СПЦ, културне и спортске активности, хуманитарни рад итд, али и за преузимање других дужности где год је то могуће ради смањења буџетских трошкова). Такође, у Програмском одбору (савету) РТС (19 чланова) који „заступа интересе гледалаца и слушалаца у целини“, како стоји у опису његових активности, али без представника преко два милиона грађана у расејању и њиховог утицаја на квалитет (концепт, садржај) програма емитованог преко сателита.

НИ ЈЕДНОМ РЕЧЈУ…

У Савету за језичку политику при влади РС (ако је укинут, онда у телу што се стара о језику) који би требало да неутралише последице јединственог културног феномена: занемарености сопственог језика, главног обележја националног идентитета, а тиме и деце у расејању, препуштене судбини агресивне асимилације. У Националном савету за културу у којем нема заграничних представника упркос многобројним успешним, светски познатим и признатим посленицима српске културе. У Закону о култури ниједном речју не спомиње се стваралаштво расејања као да не постоји или није довољно вредно пажње предлагача Закона. Стотинама успешно реализованих програма Министарства омладине и спорта и Спортског савеза Србије нису обухваћени спортисти из расејања и не треба се чудити кад једног дана на победничким постољима под туђим заставама буду певали туђе химне. У Закону о спорту (ступио на снагу јануара 2012.) само на једном месту, узгред, једном речју помиње се дијаспора (члан 114 тачка 9) од укупно 72 стране и 194 члана, а спорт је, поред језика, вере и културе, најјачи фактор националне кохезије! У Управи Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање од 19 чланова нико не заступа све бројније пензионере из расејања, чија права и специфичан статус не штити ниједан синдикат нити удружење. Симптоматичан је немачко-југословенски Споразум о социјалном осигурању (пензијско и инвалидско) још увек на снази, потписан 12. октобра 1968. (донекле) актуелизован првог јануара 1975. године, између држава којих више нема, а у међувремену прошло је скоро пола века и много тога није као што је било. Још је Толстој давно приметио: „Да би оценио једну државу, мораш упознати њене затворе.“ Данас се држава препознаје и цени по степену поштовања људских права, макроекономским показатељима, уређености здравственог, социјалног, образовног система, односу према мањинским заједницама, али и сопственом расејању, јер то је права мера националне свести, политичке зрелости и културе једног народа.
Аутор је члан Српског форума Немачке и Српске културне заједнице – Минхен

5 коментара

  1. E moj Mićo, ne samo po zatvorima, već po svemu drugom, nepoštovanju zakona (Nije Platon badava pisao svoje Zakone), korupciji, urušenosti privrednog, zdravstvenog i socijalnog sistema, po nemoralu i kiču koji vlada, može se zaključiti da ovo nije Država (ni u Platonovom ni u nekom modernom smislu). Nemaš o kome ovde da brineš.

    Thumb up 0 Thumb down 0

  2. Још је Бора Чорба рекао „Недајмо ништа туђе да у земљу нашу уђе, довољно је ово наше да се људи од тог плаше“. Лепо је знати ко ти је непријатељ и када га гледаш очи у очи. Тешко је када ти „пријатељ“ чува леђа а Ти му верујеш.
    Моја бака је говорила“треба узети мотку упрљану од гов..а и све их добро истући и то јавно. Валда би се пробудили….

    Thumb up 0 Thumb down 0

  3. Postovanje g-dine Hrecak, izvanredna tekst koji sagledava stvarnu situaciju nase dijaspore… posle „zamrznutog“ rada Skupstine dijaspore treba traziti iponovno reaktiviranje rada Skupstine… srdacan pozdrav iz Pekinga Zoran BOgdanovic

    Thumb up 0 Thumb down 0

  4. Zivim vec 45 god.van Srbije pa bih hteo par reci da napisem u vezi diaspore i matice .Nesmatram se zapostavljenim od strane drzave koja vec decenijama ima ogromne probleme .Medjutim postoji po meni jedan drugi problem a to su nasa konzularna lica koja bas nemaju nekad razumevanja kada smo mi u pitanju.Ambasador gospodin Protic u Svajcarskoj je jedan od retkih Ambasadora koji prakticno nikakav kontakt sa nama nema a to ga izgleda i neinteresuje.Po meni takav covek i netreba da bude na toj funkciji .Sto se tice Skupstinske dijaspore to su mahom ljudi koji su decenijama radili za D.B pa ih je tesko od takvog rada odviknuti.Mladje generacije dolaze i smatram da ce se i tu popraviti stanje

    Thumb up 0 Thumb down 0

  5. Mom prijatelju se desilo da je formalno tražio ispis iz državljanstva jer je hteo da ima Švedsko državljanstvo.Ne sluteći, ispis je dobio u roku od 48 sati.Nikada nije imao problema sa vlastima niti je imao dosije.Jedina mana mu je bila što je bio opredeljen kao Jugosloven.Za razliku od Turske koja i kada dobije identčan zahtev ne dozvoljava ispis iz svoje matične države.Siguran sam da ne postoji adekvatniji primer koliko svesno srljamo u odbacivanje naših građana.Najveći cinizam naše vlasti je što je četniku koji je posle rata živeo u Australiji dato državljanstvo republike srbije.Tom četniku je apsolutno trebalo dati državljanstvo i ne samo zbog toga što je otišao i kao vijnih kraljeve vosske koja je kapitulirala.

    Thumb up 0 Thumb down 0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *