Почетна / Култура / ФЕСТ 2015. – Повратак у – прошлост?

ФЕСТ 2015. – Повратак у – прошлост?

Пише Владислав Панов

Нови-стари програмски концепти који подсећају на преправљено некада атрактивно и модерно одело (можда није случајно што фестивал отвара филм „Сен Лоран“) те коначно окретање такмичарском карактеру фестивала, промене у организацији и селекцији, бројност филмова, програма и појачано присуство звучних гостију у најави, део су могућих импресија овогодишњег ФЕСТ-а који се одржава у Београду од 27. фебруара до 8. марта

Овај, претпостављено, судећи по најавама, нови ФЕСТ, четрдесет трећи по реду, који ће се одвијати у главном граду од 27. фебруара до 8. марта, могао би да буде, и то сасвим отворено настоји, важна прекретница у рециклирању и дорађивању свега онога што је до сада представљао. Предочено је да је ово највећа промена од када је ФЕСТ почео да се догађа нама и нашем граду 1971. године под слоганом, и за то време и своју понуду сасвим оправданим, „Врли нови свет“. Никада више није имао бољи и пригоднији слоган. То свакако није рогобатни овогодишњи „Ту смо! У сазвежђу победника“. Ипак, слогани и представљања су мање битни. Истина је да су овог пута промене најзанимљивије и другачије од свих претходних. Иако су концепти програма углавном надградња претходних, чак и омажи онима с почетка овог фестивала, његово је ново лице много привлачније од саме технике уз помоћ које је обављено умивање. Најпре, јер ће ФЕСТ коначно од ове године постати такмичарски. А то никада није био! Слично свим великим фестивалима, наш ће ФЕСТ, са (петочланим) интернационалним жиријем (додуше, не тако звучних имена као што је то случај са поменутим страним смотрама филма од угледа) изабрати на крају најбоље филмско дело и прогласити га Београдским победником. Награде ће се делити и у још два програмска одељка. Да ли ће те награде било коме бити значајне и колико ће жеља да се освоје бити велика па да пред нашу публику изађу њихови лауреати или они који су у конкуренцији, видећемо. Ако се издржи у том смеру и награде успеју да добију значај, ФЕСТ има прилику да у годинама које долазе коначно израсте у жељено и отуда посећено место на годишњој мапи светских филмских фестивала.

Први метри пута до победника За сада, иако мењачи концепта слоганом ове манифестације тврде да смо ту, у сазвежђу победника, нисмо још. Ипак, пут до тријумфалног сазвежђа је почео да се асфалтира. Први његови метри су управо пред нама. Нови селектор (режисер Младен Ђорђевић) и уметнички директор (Југослав Пантелић) као, уосталом, и добро обновљена екипа „главних криваца“ овогодишњег ФЕСТ-а, одлучили су да испарцелишу понуду фестивала на до сада најбројније сегменте (десет чак, рачунајући и фестивал ФЕСТ-ове класике и специјалне пројекције) да у њиховим програмима прикажу 90 премијерних и 34 репризна филма и да на седам места у граду одрже скоро двеста педесет пројекција. И у томе ФЕСТ такође почиње да личи на велики светски фестивал. Филмови ће се гледати широм града и на сваком месту ће бити нешто чега нема на другом, а није тек попуњавање програма нити помпезно привлачење пажње лажних елитиста. Биће и таквих намера и посетилаца. Али је приступ отварању врата за разне погледе у свет филма, иако веома сличан првим фестовским годинама, доста занимљив и у односу на прилике током протеклих деценија суштински бољи. С друге стране, можда, увек присутни страх да не превагне порив да се фестивал окрене популистичком повлађивању или комерцијалном диктату није неоснован, али ни довољно реалан. Неће ФЕСТ после ове године постати ни једно ни друго. Ако ништа, јер је ова година нулта, она од које почиње умивање његове учмале средовечности и постављање нове подлоге која би морала да држи воду у наредним годинама нове адолесценције, односно романтично-практичне трансформације у нешто у најширем смислу прихватљивије, али једнако и корисно нужније од свега што је до сада наводно мењано. Нови ће ФЕСТ бити коначно место и за показивање и за гледање филмова, али и за додир са светом, и даље, додуше, мање важан у рангу нијансирања светске филмске елите (најављени долазак времешног Ричарда Драјфуса, кога је Холивуд одавно одбацио и који се баш досађује у пензионерским данима, неће сигурно донети шљокице Холивуда у наш град – што је ипак неопходно да нам фестивал коначно постане макар мало више од ревије филмова). Најава посете успешног руског синеасте Александра Сокурова сигурно доприноси таквом усмеравању његовог значаја. Све ово стоји тек као обећање и могућност који не морају да се остваре. Реч је о најави промене, а још увек не и о њеној успешној практичној примени. То би требало да уследи већ ове године.

[restrictedarea]

Разбацани приказивачки концепт овогодишњег ФЕСТ-а је мало померио фокус главних збивања са Дворане Центра „Сава“. Иако ће се у њему одвијати лажно гламурозне и безразложно скупље пројекције (отварање) он ће и даље бити средиште фестивала иако ће му озбиљно конкурисати, макар програмски, Дом синдиката, где се, поред осталог, приказују домаћи нискобуџетски (реч делује као оксиморон – који то нису?) филмови у блескасто насловљеном сегменту, наравно на енглеском језику, „Мicrowave“, као и Дом омладине и Културни центар у којима ће се одржавати пројекције филмова из главног такмичарског програма. Творци програма овогодишњег ФЕСТ-а су поносно потенцирали како је ово „нулта година“ новорођеног фестивала, па ће коначно ФЕСТ постати место на којем ће домаћи аутори желети да први пут прикажу своје филмове, што, наравно, никако неће бити случај, посебно не када је реч о онима чија су имена довољно позната да то могу да учине у Кану или Берлину. Како год, ове је године у програму присутан рекордан број домаћих остварења, али како образложити присуство оних који су месецима били у биоскопима пре ФЕСТ-а („Мали Будо“, „Бранио сам Младу Босну“…) То је негативна и непотребна новина. ФЕСТ мора бити место за премијере јер је у супротном његов концепт потпуно бесмислен, посебно када је реч о домаћим филмовима. Баланса, ваљда, ради, имаћемо и три српске премијере, али не баш толико добрих, привлачних и важних наслова, од којих је „Ничије дете“ најближе преживљавању у биоскопима. Иначе, промашај, и то потпуни, јесте одлука да ФЕСТ отвори биографски филм „Сен Лоран“ (један од два француска биографска прошлогодишња осврта на чувеног модног креатора и, још важније, „геј икону“, тог и осталих накарадних слојева напредног друштва модерне западне цивилизације) који се бави најуспешнијом деценијом у његовој каријери. Потпуно безначајан филм чак и за попуњавање неке рупе у програму, а камоли за отварање фестивала. Додуше, премијера и „свечано отварање“ ће сигурно личити на геј параду и ревију еврокич извештачености па можда одлука да се овако отвори „нови“ ФЕСТ неће бити критикован организациони потез. Напротив! И, с обзиром на оне који све организују, то је свакако жељени исход премијере и циљна група њених посетилаца.

Нови програми и концепције Главни програм, ван конкуренције за награде, занимљиво, састављен је од филмова који су у трци за најзначајнија светска признања и који су већ освојили нека од њих, укључујући и она на престижним фестивалима. Нису довољно добри за новоустановљену награду ФЕСТ-а? Међу њима су и, рецимо, нова остварења Дејвида Кроненберга, Вудија Алена, Кена Лоуча, те актуелни такмаци за Оскаре: „Човек птица“, „Теорија свега“, „Рвање с лудилом“, „Дивљина“, „Ноћне хронике“, „И даље Арис“, „Ритам лудила“. С друге стране, у такмичарском делу, у конкуренцији за награде су широј публици непознати наслови из десетак превасходно европских земаља чији је продукцијски и стваралачки концепт окренут такозваном уметничком филму (организатори су одушевљени, сасвим у духу англосрпског новоговора, термином „арт-хаус“, па га понављају и истичу где год стигну) због чега ФЕСТ у том сегменту „програмирања“ своје понуде ускаче у концепт Фестивала ауторског филма. Уопште, када се мало размотри све оно што чини садржај предстојећег ФЕСТ-а, делује, да тако кажемо, препознатљиво другачији. Као дежави је, рецимо, одлука да се врате поноћне пројекције (не сваког дана, додуше) са „провокативним“ приступом, али је жељено омажирање „Конфронтацијама“ Душана Макавејева у родној години ФЕСТ-а сегментом „Границе“ обесмишљено временом, политичко-социјално-културним и сваким другим односима не само овде већ и у свету одакле су преузети наводно конфронтирајуће провокативни филмови. Највише јер данас ни у чему више нема никаквих стварних граница. Провоцирање се своди на сексуалне изопачености и морбидности поремећених умова, што ће одлично илустровати селектовани филмови за овај термин, посебно јапански „Р 100“, који ниједан поносно дефектни карактер што од филма тражи овакву „забаву“ не треба да пропусти.

ФЕСТ је овогодишњи, дакле, другачији у најави. Обимнији, много тежи за праћење и разуђенији када је реч о програму и местима на којима ће све бити доступан посетиоцима. Нико од њих, наравно, неће бити у стању да одгледа све, чак ће и половина понуде бити скоро немогући задатак. Али овај ФЕСТ и не треба посматрати из перспективе фрустрираног филмофила с комплексом ниже вредности који јурца за културом и пада у несвест јер је коначно дошло време ове смотре. То је прошлост. Сада предстоји смирени, господски избор из обиља и уживање у филмовима чији су састав, концептуални умишљај у одабиру и етикетирању „на линији“ светске актуелности. Уосталом, не говоре ваљда узалуд да смо већ ту, у сазвежђу победника.

Јубиларно Берлинале:  Без српских филмова!

Шездесет пети, донекле, дакле, јубиларни Филмски фестивал у Берлину почео је 5. и трајаће до 15. фебруара. Његов је председник амерички режисер, за неке од култног, за друге ни од каквог значаја, Дарен Аронофски. Да ли ће важност и занимљивост овогодишње филмске понуде чувеног немачког фестивала надмашити додела почасног Златног медведа једном од најчувенијих немачких синеаста, Виму Вендерсу, чији је нови филм „Све ће бити у реду“ у програму ван конкуренције за награде, остаје да видимо. Фестивал је отворио шпански филм „Нико не жели ноћ“, који се такмичи за награде, као и још осамнаест других из скоро свих крајева света. Многи од филмова су копродукције, а неки су дело наизглед немогућих сарадника, као наводни италијански филм „Заклета девица“, иза којега стоје, осим Италије, Швајцарска, Немачка, Албанија и, гле чуда, Косово (откуд овој „држави“ кинематографија?) Још је, у светлу актуелних догађаја, занимљивија комбинација иза филма „Под електричним облацима“ Алексеја Алексејевича Германа, пошто је чине Русија, Украјина и Пољска! Дакле, максимална културна и свака друга разуђеност селектованих филмова овогодишњег Берлинала је била примарна одлука организатора. Тако, од великих кинематографија и водећих њихових имена у конкуренцији за награде се налази само неколико дела чувених аутора (Теренс Малик, Вернер Херцог, Питер Гринавеј, Џафер Панахи). Да ли она значи добитак на квалитету, одговориће најпре публика, а онда ће то морати да учини и жири када 15. фебруара одабиром лауреата Берлинала буде посредно одговорио и на ову дилему. Наших филмова, иначе, ни у једном од великих сегмената овогодишњег Берлинског филмског фестивала нема.

 

[/restrictedarea]

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *