Милорад Вучелић / главни уредник
Снаге бившег режима или, прецизније, жутог картела крећу у „опсежну акцију“. У свом покушају да се претворе у политичку опозицију они у потрази за инвеститорима прво крећу у иностранство и зато ће Бојан Пајтић, на самом почетку ове „опсежне акције“, пред социјалдемократским посланицима у Европском парламенту 4. фебруара говорити „о тешкој ситуацији у којој се налази опозиција у Србији“. Реч је о правом бизнис плану. Будући да у Србији имају скромних шест одсто политичке подршке, они нуде свој пројекат долажења на власт странцима које би да заинтересују да у њих уложе – што политички, што финансијски, и што је најважније, траже њихов допринос у рушењу постојећег поретка. Када већ не могу с народом на изборима, могу са странцима по старом опробаном рецепту. Два пута им је то „упалило“, први пут 2000, а други пут 2008. године. Последице не само да су нам познате него ћемо у њима још дуго живети.
Али ни делови наше власти не седе скрштених руку. И они су у акцији. Акцију оглашава, а ко би други ако не наша хипер и мултиактивна министарка и потпредседница Зорана Михајловић. Будући да се мало одморила од јавности, она је, у време напада на свог и српског премијера Александра Вучића од стране бриселске бирократије, решила да коначно, после пола године, постави директора на кључној позицији у њеном – саобраћајном ресору. Била је ефикасна у елиминацији Милана Бека, а онда дубоко размишљала и вагала и на место директора Државне Железнице поставила човека кога је истог дана сменила. Зашто? Зато што је током дугих и бесаних ноћи, оних које је провела у размишљању, превидела да је тај именовани директор упропастио једну приватну или полуприватну фирму. А онда је у истом дану на поменуту функцију именовала човека који је дуго и активно учествовао у систематском уништавању те исте Државне Железнице!
Није се, међутим, ни овде стало. Следи нова акција под називом „Тајкуни, откуд вам први милион“. У реду.
[restrictedarea]Али, има ту и неколико неизбежних претходних, и накнадних, питања. Оно начелно и неизбежно питање је: Када почиње капитализам и транзиција у Србији? На то питање морала би да одговори баш поменута министарка и они који је безрезервно подржавају. Можда они огласе да је тај датум баш ове 2015. године? Нека коначно изаберу и обавезно нам кажу у чему смо то живели до 2015. године. И ко је све и како у томе учествовао?
Ево, и овако насумично, неколико за размишљање подстицајних питања-проблема. Хоће ли се у трагању за тим првим милионом правди привести они који су Србији увели најгоре могуће санкције почетком деведесетих? Хоће ли провери подлећи и они који су пре деведесетих имали милион? Шта ћемо са онима који су тада имали па у међувремену изгубили тај милион и како ће они одговарати? Хоће ли се правди привести и сви они привредни субјекти са Запада који су пословали са Србијом и српским фирмама а тада то због санкција нису смели да чине? Хоће ли се истражити по чијим су налозима тадашњи српски привредници стављани на америчке и европске црне листе за путовање по иностранству и ко их је, и за колике паре, скидао са тих листа? Чији је то бизнис био? Хоће ли читав низ тих првомилионера бити позван на одговорност што је финансијски учествовао у обарању тадашњег легалног уставног поретка, и хоће ли онима који су то учинили све бити опроштено у име чињенице да су били у служби виших циљева успостављања капитализма? Како то да им је са првим милионом било тесно у тадашњем режиму па су похрлили у нови – транзициони, из којега су изашли са стотинама милиона? Ко је све у данас актуелној власти у томе учествовао? Хоће ли правди бити приведени и сви они са простора бивше Југославије а који сада живе у засебним и међународно признатим државама? Хоће ли се установити да ли је неком од првомилионера нешто пропало, или је, као локатор или пак другачије, нешто зарадио приликом бомбардовања, и хоће ли неко ко је извршио ту агресију бар бити отворено именован… Да не инсистирамо даље на питањима ове врсте.
Некако бисмо већ изашли на крај с тим првим милионом, али шта ћемо са првих сто милиона који су зарађени после петооктобарске револуције 2000. године, у режиму којем је припадала Зорана Михајловић? Хоће ли се тражити одговор и на ово питање – Како то да је приватизација, коју је успоставила и реализовала тадашња власт, данас од нових власти, где је такође поменута госпођа, у више наврата оглашена пљачкашком? Како се неки у време деведесетих сумњиви милион легално устостручио на почетку новог миленијума? Докле је то било легално и када је и како постало нелегално? Да ли је подозрењу изложен само први милион, а никако првих сто милиона? Има ли уопште краја и почетка овим замајавањима, има ли краја и почетка пропагандном директном ометању функционисања нормалног расуђивања у овој земљи?
Шта је сада циљ оваквих акција? Основни циљ је да се сваки српски капиталиста огласи сумњивим тајкуном или лоповом и пљачкашем и да му се све конфискује или национализује, такође и да му се онемогући или одузме право да ради. Требало би онда то баш тако, отворено револуционарно декларисати, а не околишати и завијати. Истовремено, све оно што поседују домаћи капиталисти, као и преостало јавно добро, треба продати или пак у бесцење дати хрватским тајкунима на челу са Ивицом Тодорићем. Да ли су Тодорић, или Тедески, тајкуни са подручја бивше Југославије и пита ли њих неко у Хрватској како су зарадили први милион? Да можда није отет од неке српске имовине у Крајини или Славонији, или Загребу, или можда приграбљен захваљујући монополском положају који имају у Србији? Интересује ли то нашу министарку будући да им и она и сви надлежни органи дозвољавају да раде све што хоће у Србији? Комисија за заштиту конкуренције не види монополе а ни „доминантну позицију“ када је страни капитал у питању. Оно за шта су, колико јуче, били нападани и тужени „Макси“ и „Имлек“ сада је пожељно јер су у питању страни власници које нико, па ни ми, не јури за први милион. Нема ни речи о некаквом државном интересу и тражењу разумног реципроцитета за наше привреднике у суседним државицама и на њиховим тржиштима. Како и да га буде, када ми сами све наше капиталисте криминализујемо или сумњичимо, а суседске проглашавамо великим и угледним бизнисменима.
Када је реч о страним инвеститорима, ту ствари стоје много боље. Они су искушења првих милиона давно прошли, неки међу њима и пре стотинак година, и сада их дочекујемо широм раширених руку. Они знају када је почео капитализам и шта је било у његовом настанку. Примера ради, пита ли неко иједног немачког инвеститора да ли је зарадио нешто у време Хитлерове власти, или да ли су допринос његовом богатству дали Срби или Јевреји заточени у радним логорима? Да ли је неко од њих био у вези са Штазијем? Пита ли ико неког америчког инвеститора да ли је имао шта са прохибицијом? Наравно да не пита јер се о тим греховима расправљало завршно са четрдесетим или педесетим годинама прошлог века. Сада то радити било би апсурдно.
И у Србији то је нормалнима апсурдно. Има, међутим, оних којима су овакве расправе у реду, а управо они на својој страни имају медијску пропагандну машинерију. Ова машинерија истрајава у одржавању изанђалих стереотипа. И још нешто, нимало неважно: одсуство убедљивог садржаја и стварних резултата рада лако се прикрива трпањем у политички корсет.
[/restrictedarea]
