Провокација – насушни хлеб париских шехида

Пише Зоран Милошевић

Терористички напад на француски сатирични лист створио је нове мученике либералног поретка који су свој живот положили на олтар слободе говора. То је званични наратив прихваћен од већине која је потрчала да се поистовети са убијеним карикатуристима. Прича, наравно, није црно-бела и много је сложенија

Од 7. до 10. јануара 2015. године трајала је драма у Паризу, која је привремено окончана убиством тројице терориста (за неке диверзаната и герилаца): Шериф Кауши, Саид Кауши и Амеди Кулибали били су „јунаци“ драме. Са собом су одвели у смрт 16 људи. Европска унија је шокирана, а све говори да је ово само први чин, те да предстоји „гледање“ наставка ове трагедије, где су у главној улози Европљани, доскора „недодирљива, митска бића“, која су за пријем у своје друштво наплаћивала, боље рећи рекетирала (и још рекетирају) немилосрдно. Шта, дакле, открива напад на лист „Шарли ебдо“?

Исламски портал muslimpolitic.ru поводом напада на редакцију ових новина пита се да ли се ради случајно о провокацији у стилу 9. 11. 2001, па наводи шта му је све претходило. Прво, неколико дана раније, француски председник Франсоа Оланд одлучно је позвао да се укину антируске санкције, што руши америчку стратегију кидања односа између Руске Федерације и Европске уније. Истовремено, догодио се и терористички напад у Турској, још једној држави која се окренула Москви. У Немачкој су се убрзали процеси усложњавања међунационалних и међуверских односа – по земљи су се разлили антимуслимански митинзи. Француска је у Уједињеним нацијама подржала Резолуцију о државности Палестине, због чега је француски амбасадор позван у израелско Министарство спољних послова. Какви ће бити ефекти париског напада, видеће се, али циљ је свакако погоршање међунационалних и међуверских односа, што се већ види по броју насртаја на џамије и арапске кафиће. Све ово, што је чудно, имамо и у Шведској, која је позната по доследној мултикултуралној унутрашњој политици.

Познати руски генерал Леонид Ивашов, члан утицајног Изборског клуба, у коментару за Информативну агенцију „Ислам њуз“, истиче да иза догађаја у француској престоници стоје америчке и израелске тајне службе, а не муслимани. „Ми смо сведоци рата цивилизација. Рат долази из Америке на Блиски исток и у Африку и представља покушај рушења исламске цивилизације (исто као што у Украјини наступају са рушењем православно-словенске цивилизације). Ово што се догађа није рат муслимана против ислама, већ најамника и фанатика опијених пропагандом, односно оних који то раде за новац и друга материјална добра. Овај радикални исламизам нема ништа заједничко са исламском културом, али се користи као средство.“

Лист по мери циониста Професор Олга Четверикова са московског Универзитета „Ломоносов“ сматра да је нови однос Запада према исламу формиран 1990. године радовима британског исламолога и геополитичара (творца идеје о поделама свих држава на Блиском истоку) – Бернарда Луиса (о чему је „Печат“ својевремено писао).  Наиме, Луис је 1990. године објавио рад „Корени муслиманске злобе“, где је ислам представио као реакционарну религију коју није могуће модернизовати, а која, уз све то, развија нетрпељивост према Западу, израслом у моћног „диктатора“ под утицајем другачијих образаца, тачније јудеохришћанства.

Од тог времена јасно се и чврсто формира представа ислама као „непријатеља“ Запада, а уз њу развија огроман број „медијских ратника“, међу којима се истицао сатирични недељник  „Шарли ебдо“. Оно што велики број најелитнијих и најутицајнијих медија у овом тренутку „заборавља“ да каже јесте да је лист основан 1970. године, да би 1991. запао у велику финансијску кризу. Тада на чело долази Филип Вал, следбеник ционисте Бернара Анри-Левија, који је играо значајну улогу у распиривању многих ратова, а посебно у Босни, Либији, и сада у Украјини. Од тада  „Шарли ебдо“ перманентно вређа верска осећања римокатолика (хришћана) и, посебно, муслимана. Овај лист је 1999. године, током агресије НАТО на СР Југославију, такође вређао Србе, представљајући их у најцрњем могућем светлу, односно у оквиру успостављеног стереотипа о Србима као агресорима, убицама и геноцидном народу, што даје основа за закључак да је „Шарли ебдо“ борац за „слободу штампе“ само када је то у интересу НАТО.

[restrictedarea]

Први велики скандал око наведених новина догодио се 2006. године када су објавиле серију карикатура пророка Мухамеда, преузетих из данских „Јуландс постен“. Муслимани су тражили забрану листа, цивилизовано протестујући и захтевајући институционалну (државну) заштиту, али нико их није чуо. Године 2009. главни уредник је постао Стефан Шарбоније („Шарб“) који је продужио политику вређања муслимана и, што је посебно важно, распиривања антифранцуских осећања код припадника ове вероисповести. Када је кренула агресија на Либију,  „Шарли ебдо“ је исмејавао Либијце, а истраживачи новинарства у Француској су записали да су се ове новине претвориле у војни билтен НАТО. Шарбоније се правдао да лист живи од провокација („Провокација – то је наш насушни хлеб“).

Године 2011. ова редакција је први пут нападнута Молотовљевим коктелима, који су изазвали пожар. Десило се то ноћ уочи изласка броја под називом „Шеријат ебдо“, а као уредник наведен је лично пророк Мухамед. Године 2012. и 2013. појавиле су се нове карикатуре пророка Мухамеда, које су осудиле и немуслиманске верске заједнице. Међутим, редакција није реаговала и наставила је да провоцира. Тако се догодио 7. јануар, када су новинари листа поубијани из аутоматских пушака, при чему је тога дана објављена карикатура где се види џихадиста који на реплику „У Француској одавно није било напада“, одговара: „Сачекајте до краја јануара!“

Број од 7. јануара је, иначе, био посвећен новом роману једног француског писца, објављеном под насловом „Покорност“, а редакција је најавила приказ овог дела својим насловом „Ислам – глупа и опасна религија“. Роман је написан у жанру политичке антиутопије и говори о уласку у Јелисејску палату председника – муслимана, који је победио на изборима 2022. године лидера Националног фронта Марин ле Пен. Нови шеф државе започиње потпуну исламизацију, а следе га и лидери других европских земаља. Уводи шеријат, који Европљани покорно прихватају. Књига је, иначе, пуштена у продају истог дана кад је извршен напад на лист, 7. јануара.

Шта је, дакле открио напад у Паризу? Поред евидентног прекомерног присуства САД, Британије и Израела у Унији (и Француској) напад на новинаре сатиричног листа „Шарли ебдо“ (који су се ругали не само исламу него и хришћанству, посебно Светој Тројици и Исусу Христу) оголио је све пороке и слабости савремене западне цивилизације. Новинари овог недељника су, у ствари, жртве европске политике (наводне) толеранције. Вишегодишња „толеранција“ према имигрантима довела је до губљења хришћанских корена. Као што је рекла Ангела Меркел: „У Немачкој није много ислама, већ је мало хришћанства.“ Ова политика је у супротности са законима природе. Љубав није толеранција, већ изградња унутрашњег јединства међу различитостима. Али, како је могуће остварити јединство при политици ругања осећањима, при пропагирању да је све дозвољено, што се, очигледно је, негативно одражава не само на слободу речи већ и на друге „слободе“. Све ово се уједињује у тзв. „предузетничку слободу“ – основу западне „демократије“. Ова „слобода“ има само један циљ – остварити профит од ништа мање до 300 одсто. И због тога приватник иде на сваки преступ. Тако је било и са листом „Шарли ебдо“, чији је тираж, па самим тим и зарада, растао, али резултат је смрт новинара, а вероватно и много других људи, „слободних предузетника“, истиче руски портал pravda.ru.

Како се види, политика „толеранције“ није довела до жељеног циља. У Унији генерално, а посебно у Француској, где је сегрегација изразита. Стасало је поколење муслимана које се није асимиловало у француско друштво. Ко је убио новинаре недељника „Шарли ебдо“? Деца имиграната, која су се родила у Француској и имају држављанство, а француски говоре боље него арапски. И такви су често присталице сасвим других вредности – они нису толерантни према Европљанима, сматрају себе бољима, чистијима и своје вредности бране са оружјем у рукама у Сирији и Ираку. И где је ту грешка? Следећа поука која се може извести из трагедије у Паризу јесте да је француска држава слаба. Према тамошњим медијима, поменута редакција је одавно радила у „ратним условима“, заштићена катанцима, електронским бравама и пропусницама, шифрама и видео-камерама, полицијом и приватним обезбеђењем. И нико се није питао да ли је то нормално!? Ипак, убице су нашле начина да уђу у њихове просторије. При томе, тешко је поверовати да су француске безбедносне службе превиделе „мирне муслимане“, који су, узгред речено, наоружани минобацачима, бомбама, аутоматским пушкама и ручним ракетним бацачима. Наредна поука је да становништво Француске заслужује владу какву има. Французи су гласали за председника, социјалисту Оланда, који је легализовао геј бракове и омогућио им да усвајају децу. Отворено је подржавао вехабије у Сирији и њихову борбу против легитимне владе Башара Асада. Оланд је учествовао у прикупљању новца и подстицао спонзоре и донаторе да финансирају вехабије како би се бориле против Асадове владе. И шта је сад ту чудно ако су се неке француске вехабије вратиле и приредиле масовно убиство? Исти ти грађани су на референдуму одобрили да Француска уђе у НАТО. Председник Саркози је започео бомбардовање Либије, што је довело до уништења стабилног режима Муамера Гадафија. Због тога је сада добар део Африке у пламену, јер исламисти преко Алжира и Малија иду у Сенегал, па и до западних обала Атлантика, са циљем стварања „исламског калифата“. И стварају га. Можда ће 2016. године Французи схватити шта их је снашло и на крају изабрати Марин ле Пен за шефа државе, а она хоће да се врати хришћански морал и одбаци садашњe безбожништво Француза. Уколико се то не догоди, Европу чека потпуни распад идентитета, а вероватно и међуетнички рат. Тада ће устанак муслимана из предграђа Париза 2005. године изгледати као дечја шала.

Државна замена теза Напад на новинаре листа „Шарли ебдо“ изазвао је снажну реакцију западног дела света, при чему су сви хорски понављали да ће сачувати слободу штампе и речи. Међутим, нико није започео процес испитивања погрешне представе о „слободи речи“, која рађа неодговорност и угрожава животе људи и грађански поредак. Напротив, дошло је до замене теза. Запад започиње протесте „против исламског фундаментализма“, према сценарију антиисламске кампање у САД после 11. септембра 2011. године. Француски председник Франсоа Оланд је убрзо дошао на место масакра и одмах рекао да је то „безусловни“ терористички чин, а премијер Француске Мануел Валс подигао је степен безбедности полиције и војске на највиши ниво на целој територији државе. Према мишљењу француског тужилаштва и органа реда, терористи су деловали професионално и одлично су руковали оружјем.

Овај чин се одлично уклапа у општу матрицу увлачења човечанства у велики рат. Напад су извела лица која желе да их јавност прихвати као исламисте. (Француски медији пренели су да је један од браће Кауши, Шериф, дао интервју новинарима БФМ ТВ, нешто пре напада полиције на штампарију где су се крили терористи-герилци. Кауши је том приликом рекао да је припадао „Ал Каиди“ у Јемену, коју је финансирао проповедник ислама Анвар ал Авлаки, иначе убијен у тој земљи 2011. године. Све, дакле, што треба да потврди исламистички мотив напада на лист.) Значи ли све ово да „аутори европске политике“ желе да поделе Европу по критеријуму: исламисти и антиисламисти? Француска је за овако нешто идеална, јер одавно има вишемилионску популацију муслимана.

Тенденција поделе Европске уније по имигрантској опасности од ислама – одавно постоји. Ево неколико карактеристичних предзнака. Велика Британија доноси антиимиграционе законе, а премијер ове државе у новембру 2014. године јасно је рекао да не искључује могућност изласка из Европске уније ако Брисел не буде пратио ову политику. Октобра 2014. у Келну су одржане демонстрације против салафита, које су прерасле у нереде. У јануару 2015. године више од 30 000 људи учествовало је у антиисламским демонстрацијама у Немачкој, а највећи протести били су у Дрездену. Истовремено, у овој држави почињу и демонстрације противника антиисламиста под паролом „За отворено, слободно и демократско друштво“. Антиисламизам се у Немачкој обликовао у покрет „Пегида“ – Патриотски Европљани против исламизације Запада. „Осећамо се као странци у својој држави и бојимо се да ћемо се једног дана пробудити у исламском гету“, пишу немачки блогери. „Пегида“ се бори за хришћанско-јеврејску цивилизацију. У Немачкој постоји мноштво људи који су незадовољни исламизацијом државе и растом броја радикалних исламиста, казује Александар Камкин, научни сарадник Центра за немачка истраживања Института Европе Руске академије наука.  Нажалост, њихове власти стављају знак једнакости између патриотизма и национализма. Уколико Немац изађе на улицу и каже: „Хоћу да живим у својој држави, хоћу да останем Немац“, одмах ће бити оптужен за неонацизам.

Чини се да у Европској унији, па тако и у Француској и Немачкој, нема политичке воље да се нешто уради. Према мишљењу поменутог Александра Камкина, „салафитска мрежа“ је организована од „Муслиманске браће“ из Исламске државе и од стране америчких специјалних служби. Другим речима, исламисти у Унији налазе се под отвореном и чврстом контролом САД. Јасно је да Американци желе да у Европи сачувају своју хегемонију, по сваку цену.

Хапшење због критике Шарли ебдоа

Чувеног француског комичара Дједонеа, који се већ у више наврата нашао на удару власти због својих политички некоректних ставова, полиција је притворила и он би се могао суочити са оптужбама за „пропагирање тероризма“, јер је на својој фејсбук страници, пошто се спрдао на рачун марша организованог поводом напада на Шарли ебдо, написао: „Што се мене тиче, ја се осећам као Шарли Кулибали“. Амеди Кулибали је човек који је узео таоце и убио четворо људи у јеврејском супермаркету у Паризу прошлог петка, после чега га је убила полиција. Француски министар унутрашњих послова Бернар Казнев овај коментар је оценио као „бедан“ и затражио од снага реда да истраже има ли основа да комичару буде суђено због кршења тамошњег закона који забрањује „пропагирање“ или охрабривање на тероризам. Претходник министра Казнева, садашњи премијер Мануел Валс, још је прошле године позвао француске државне званичнике и извршио притисак на њих да спрече одржавање представа Дједонеа Мбале Мбале, о чему је „Печат“ већ писао.

Релативност слободе изражавања

Шарли ебдо, који се представља као апсолутни и неприкосновени борац за слободу говора, не придржава се баш увек и по сваку цену овог принципа, него је, како се показало у прошлости, врло селективан. Овај лист отпустио је у јулу 2010. једног од својих карикатуриста, Мориса Синеа, због карикатуре на којој је представио сина бившег председника Николе Саркозија, Жана, како из финансијског интереса прелази у јудaизам. „Управо је изјавио да жели да пређе у јудaизам пре него што се ожени својом вереницом, Јеврејком, и наследницом оснивача Дартија (водећег француског ланца за продају техничке робе). Далеко ће догурати у животу овај мали“, написао је карикатуриста, познат под псеудонимом „Сине“, на спорном цртежу. Тадашњи директор листа Филип Вал оправдавао је прекид сарадње тврдњом да се Синеова карикатура „може схватити као повезивање преласка у јудаизам и друштвеног успеха, што је и неприхватљиво и неодбрањиво пред неким судом“. Да ствар буде још гора, Шарли ебдо је Синеа отпустио јавно, објавивши одлуку о прекиду сарадње на својим страницама пре него што ју је саопштио самом карикатуристи. Виши суд у Паризу пресудио је, међутим, шест месеци касније у корист отпуштеног и наложио листу да му исплати одштету од 40.000 евра и да на својим страницама објави пресуду.

Шарли ебдо је орган доминантне идеологије

Преносимо интервју који је француски интелектуалац, филозоф и политиколог Ален де Беноа поводом напада на Шарли ебдо дао алтернативном медијском порталу  Булевар Волтер.

Поред легитимног згражавања над масакром у канцеларијама Шарли ебдоа, које лекције треба извући из овог догађаја? Треба ли у томе видети, као што чине неки медији, доказ „тоталног рата“ између ислама и хришћанства, Истока и Запада?

Наравно да гнусан начин на који су поубијани сарадници Шарли ебдоа погађа срце. Када емоција надвлада све, најтеже је сачувати разум. Управо је то, међутим, најнеопходније. Морамо поставити унутрашњу дистанцу која нам омогућава да анализирамо догађај и да из њега извучемо поуке. Са чиме се то суочавамо? Суочавамо се са новом врстом тероризма који је инаугурисан у Француској са аферама Халед Келкал и Мохамед Мера. Овај тероризам се разликује од претходних терористичких таласа (типа нападa на Њујорк и Вашингтон 11. септембра 2001, или нападa у Мадриду) које су из иностранства осмислиле и спровеле велике међународне организоване мреже.

Овде се суочавамо са нападима осмишљеним у Француској, иза којих стоје појединци  радикализовани на мање или више самосталан начин. Они су прогресивно прешли са делинквенције на џихадизам, али су најчешће пропали џихадисти. Хладнокрвни су, знају да користе оружје и потпуно су безобзирни у односу на туђи живот. Истовремено су аматери, кловнови, попут браће Куаши, који су одлучили да оду и десеткују једну редакцију да би „осветили пророка“, али прво погреше адресу, па оставе трагове посвуда, не осмисле никакву излазну стратегију и забораве своја документа у колима која су напустили. Непредвидиви кловнови, што их чини утолико опаснијим.

Треба бити обазрив и према епидемији имитатора. Иста имитаторска логика која је изазвала емотивно заједништво спонтаних скупова подршке за Шарли ебдо инспирисаће и потенцијалне апостоле Мохамеда Мере, браће Куаши или Амедија Кулибалија. Замислите друштвену хистерију коју би могло узроковати понављање у кратким интервалима напада попут овог. У таквој атмосфери, свакакве манипулације постају могуће. То смо већ видели у прошлости. То се зове „стратегија напетости“.

Потребно је, наравно, ратовати против оних који нас нападају и то учинити свим неопходним средствима. Али, говорити о „тоталном рату“ не значи много. Џихадисти представљају ислам колико и Кју клукс клан хришћанство. За сада нису џихадисти, него Западњаци ти који су први агитатори „сукоба цивилизација“, пошто су дестабилизовали читав Блиски исток и елиминисали све арапско-муслиманске шефове држава који су, од Садама Хусеина до Гадафија, подигли баријере радикалном исламизму. Неопходност да се боримо против тренутних последица не чини да треба да заборавимо да размислимо о првим узроцима.

Ово није први насилни напад на један медиј. Сећамо се, пре свега, напада на Минит или Шок ди моа (листови десног опредељења) који су, на срећу, прошли без жртава. У тим случајевима запазили смо много мање медијске емпатије, иако су и ти напади могли бити смртоносни. Да ли је ово и даље стара прича о различитим аршинима?

Рецимо да су, уместо напада на Шарли ебдо, терористи десетковали редакцију Валер актиел (десничарски недељник). Могли бисмо се кладити да реаговања не би била иста. Не бисмо видели цват парола попут „Ја сам Валер“, као што смо видели цват парола „Ја сам Шарли“. Политичка владајућа класа свакако не би говорила о „националном јединству“. За разлику од свог претходника Хара кирија, Шарли ебдо, либерални дневник, постао је један од органа доминантне идеологије, а она уме да препозна своје.

[/restrictedarea]