Provokacija – nasušni hleb pariskih šehida

Piše Zoran Milošević

Teroristički napad na francuski satirični list stvorio je nove mučenike liberalnog poretka koji su svoj život položili na oltar slobode govora. To je zvanični narativ prihvaćen od većine koja je potrčala da se poistoveti sa ubijenim karikaturistima. Priča, naravno, nije crno-bela i mnogo je složenija

Od 7. do 10. januara 2015. godine trajala je drama u Parizu, koja je privremeno okončana ubistvom trojice terorista (za neke diverzanata i gerilaca): Šerif Kauši, Said Kauši i Amedi Kulibali bili su „junaci“ drame. Sa sobom su odveli u smrt 16 ljudi. Evropska unija je šokirana, a sve govori da je ovo samo prvi čin, te da predstoji „gledanje“ nastavka ove tragedije, gde su u glavnoj ulozi Evropljani, doskora „nedodirljiva, mitska bića“, koja su za prijem u svoje društvo naplaćivala, bolje reći reketirala (i još reketiraju) nemilosrdno. Šta, dakle, otkriva napad na list „Šarli ebdo“?

Islamski portal muslimpolitic.ru povodom napada na redakciju ovih novina pita se da li se radi slučajno o provokaciji u stilu 9. 11. 2001, pa navodi šta mu je sve prethodilo. Prvo, nekoliko dana ranije, francuski predsednik Fransoa Oland odlučno je pozvao da se ukinu antiruske sankcije, što ruši američku strategiju kidanja odnosa između Ruske Federacije i Evropske unije. Istovremeno, dogodio se i teroristički napad u Turskoj, još jednoj državi koja se okrenula Moskvi. U Nemačkoj su se ubrzali procesi usložnjavanja međunacionalnih i međuverskih odnosa – po zemlji su se razlili antimuslimanski mitinzi. Francuska je u Ujedinjenim nacijama podržala Rezoluciju o državnosti Palestine, zbog čega je francuski ambasador pozvan u izraelsko Ministarstvo spoljnih poslova. Kakvi će biti efekti pariskog napada, videće se, ali cilj je svakako pogoršanje međunacionalnih i međuverskih odnosa, što se već vidi po broju nasrtaja na džamije i arapske kafiće. Sve ovo, što je čudno, imamo i u Švedskoj, koja je poznata po doslednoj multikulturalnoj unutrašnjoj politici.

Poznati ruski general Leonid Ivašov, član uticajnog Izborskog kluba, u komentaru za Informativnu agenciju „Islam njuz“, ističe da iza događaja u francuskoj prestonici stoje američke i izraelske tajne službe, a ne muslimani. „Mi smo svedoci rata civilizacija. Rat dolazi iz Amerike na Bliski istok i u Afriku i predstavlja pokušaj rušenja islamske civilizacije (isto kao što u Ukrajini nastupaju sa rušenjem pravoslavno-slovenske civilizacije). Ovo što se događa nije rat muslimana protiv islama, već najamnika i fanatika opijenih propagandom, odnosno onih koji to rade za novac i druga materijalna dobra. Ovaj radikalni islamizam nema ništa zajedničko sa islamskom kulturom, ali se koristi kao sredstvo.“

List po meri cionista Profesor Olga Četverikova sa moskovskog Univerziteta „Lomonosov“ smatra da je novi odnos Zapada prema islamu formiran 1990. godine radovima britanskog islamologa i geopolitičara (tvorca ideje o podelama svih država na Bliskom istoku) – Bernarda Luisa (o čemu je „Pečat“ svojevremeno pisao).  Naime, Luis je 1990. godine objavio rad „Koreni muslimanske zlobe“, gde je islam predstavio kao reakcionarnu religiju koju nije moguće modernizovati, a koja, uz sve to, razvija netrpeljivost prema Zapadu, izraslom u moćnog „diktatora“ pod uticajem drugačijih obrazaca, tačnije judeohrišćanstva.

Od tog vremena jasno se i čvrsto formira predstava islama kao „neprijatelja“ Zapada, a uz nju razvija ogroman broj „medijskih ratnika“, među kojima se isticao satirični nedeljnik  „Šarli ebdo“. Ono što veliki broj najelitnijih i najuticajnijih medija u ovom trenutku „zaboravlja“ da kaže jeste da je list osnovan 1970. godine, da bi 1991. zapao u veliku finansijsku krizu. Tada na čelo dolazi Filip Val, sledbenik cioniste Bernara Anri-Levija, koji je igrao značajnu ulogu u raspirivanju mnogih ratova, a posebno u Bosni, Libiji, i sada u Ukrajini. Od tada  „Šarli ebdo“ permanentno vređa verska osećanja rimokatolika (hrišćana) i, posebno, muslimana. Ovaj list je 1999. godine, tokom agresije NATO na SR Jugoslaviju, takođe vređao Srbe, predstavljajući ih u najcrnjem mogućem svetlu, odnosno u okviru uspostavljenog stereotipa o Srbima kao agresorima, ubicama i genocidnom narodu, što daje osnova za zaključak da je „Šarli ebdo“ borac za „slobodu štampe“ samo kada je to u interesu NATO.

[restrictedarea]

Prvi veliki skandal oko navedenih novina dogodio se 2006. godine kada su objavile seriju karikatura proroka Muhameda, preuzetih iz danskih „Julands posten“. Muslimani su tražili zabranu lista, civilizovano protestujući i zahtevajući institucionalnu (državnu) zaštitu, ali niko ih nije čuo. Godine 2009. glavni urednik je postao Stefan Šarbonije („Šarb“) koji je produžio politiku vređanja muslimana i, što je posebno važno, raspirivanja antifrancuskih osećanja kod pripadnika ove veroispovesti. Kada je krenula agresija na Libiju,  „Šarli ebdo“ je ismejavao Libijce, a istraživači novinarstva u Francuskoj su zapisali da su se ove novine pretvorile u vojni bilten NATO. Šarbonije se pravdao da list živi od provokacija („Provokacija – to je naš nasušni hleb“).

Godine 2011. ova redakcija je prvi put napadnuta Molotovljevim koktelima, koji su izazvali požar. Desilo se to noć uoči izlaska broja pod nazivom „Šerijat ebdo“, a kao urednik naveden je lično prorok Muhamed. Godine 2012. i 2013. pojavile su se nove karikature proroka Muhameda, koje su osudile i nemuslimanske verske zajednice. Međutim, redakcija nije reagovala i nastavila je da provocira. Tako se dogodio 7. januar, kada su novinari lista poubijani iz automatskih pušaka, pri čemu je toga dana objavljena karikatura gde se vidi džihadista koji na repliku „U Francuskoj odavno nije bilo napada“, odgovara: „Sačekajte do kraja januara!“

Broj od 7. januara je, inače, bio posvećen novom romanu jednog francuskog pisca, objavljenom pod naslovom „Pokornost“, a redakcija je najavila prikaz ovog dela svojim naslovom „Islam – glupa i opasna religija“. Roman je napisan u žanru političke antiutopije i govori o ulasku u Jelisejsku palatu predsednika – muslimana, koji je pobedio na izborima 2022. godine lidera Nacionalnog fronta Marin le Pen. Novi šef države započinje potpunu islamizaciju, a slede ga i lideri drugih evropskih zemalja. Uvodi šerijat, koji Evropljani pokorno prihvataju. Knjiga je, inače, puštena u prodaju istog dana kad je izvršen napad na list, 7. januara.

Šta je, dakle otkrio napad u Parizu? Pored evidentnog prekomernog prisustva SAD, Britanije i Izraela u Uniji (i Francuskoj) napad na novinare satiričnog lista „Šarli ebdo“ (koji su se rugali ne samo islamu nego i hrišćanstvu, posebno Svetoj Trojici i Isusu Hristu) ogolio je sve poroke i slabosti savremene zapadne civilizacije. Novinari ovog nedeljnika su, u stvari, žrtve evropske politike (navodne) tolerancije. Višegodišnja „tolerancija“ prema imigrantima dovela je do gubljenja hrišćanskih korena. Kao što je rekla Angela Merkel: „U Nemačkoj nije mnogo islama, već je malo hrišćanstva.“ Ova politika je u suprotnosti sa zakonima prirode. Ljubav nije tolerancija, već izgradnja unutrašnjeg jedinstva među različitostima. Ali, kako je moguće ostvariti jedinstvo pri politici ruganja osećanjima, pri propagiranju da je sve dozvoljeno, što se, očigledno je, negativno odražava ne samo na slobodu reči već i na druge „slobode“. Sve ovo se ujedinjuje u tzv. „preduzetničku slobodu“ – osnovu zapadne „demokratije“. Ova „sloboda“ ima samo jedan cilj – ostvariti profit od ništa manje do 300 odsto. I zbog toga privatnik ide na svaki prestup. Tako je bilo i sa listom „Šarli ebdo“, čiji je tiraž, pa samim tim i zarada, rastao, ali rezultat je smrt novinara, a verovatno i mnogo drugih ljudi, „slobodnih preduzetnika“, ističe ruski portal pravda.ru.

Kako se vidi, politika „tolerancije“ nije dovela do željenog cilja. U Uniji generalno, a posebno u Francuskoj, gde je segregacija izrazita. Stasalo je pokolenje muslimana koje se nije asimilovalo u francusko društvo. Ko je ubio novinare nedeljnika „Šarli ebdo“? Deca imigranata, koja su se rodila u Francuskoj i imaju državljanstvo, a francuski govore bolje nego arapski. I takvi su često pristalice sasvim drugih vrednosti – oni nisu tolerantni prema Evropljanima, smatraju sebe boljima, čistijima i svoje vrednosti brane sa oružjem u rukama u Siriji i Iraku. I gde je tu greška? Sledeća pouka koja se može izvesti iz tragedije u Parizu jeste da je francuska država slaba. Prema tamošnjim medijima, pomenuta redakcija je odavno radila u „ratnim uslovima“, zaštićena katancima, elektronskim bravama i propusnicama, šiframa i video-kamerama, policijom i privatnim obezbeđenjem. I niko se nije pitao da li je to normalno!? Ipak, ubice su našle načina da uđu u njihove prostorije. Pri tome, teško je poverovati da su francuske bezbednosne službe previdele „mirne muslimane“, koji su, uzgred rečeno, naoružani minobacačima, bombama, automatskim puškama i ručnim raketnim bacačima. Naredna pouka je da stanovništvo Francuske zaslužuje vladu kakvu ima. Francuzi su glasali za predsednika, socijalistu Olanda, koji je legalizovao gej brakove i omogućio im da usvajaju decu. Otvoreno je podržavao vehabije u Siriji i njihovu borbu protiv legitimne vlade Bašara Asada. Oland je učestvovao u prikupljanju novca i podsticao sponzore i donatore da finansiraju vehabije kako bi se borile protiv Asadove vlade. I šta je sad tu čudno ako su se neke francuske vehabije vratile i priredile masovno ubistvo? Isti ti građani su na referendumu odobrili da Francuska uđe u NATO. Predsednik Sarkozi je započeo bombardovanje Libije, što je dovelo do uništenja stabilnog režima Muamera Gadafija. Zbog toga je sada dobar deo Afrike u plamenu, jer islamisti preko Alžira i Malija idu u Senegal, pa i do zapadnih obala Atlantika, sa ciljem stvaranja „islamskog kalifata“. I stvaraju ga. Možda će 2016. godine Francuzi shvatiti šta ih je snašlo i na kraju izabrati Marin le Pen za šefa države, a ona hoće da se vrati hrišćanski moral i odbaci sadašnje bezbožništvo Francuza. Ukoliko se to ne dogodi, Evropu čeka potpuni raspad identiteta, a verovatno i međuetnički rat. Tada će ustanak muslimana iz predgrađa Pariza 2005. godine izgledati kao dečja šala.

Državna zamena teza Napad na novinare lista „Šarli ebdo“ izazvao je snažnu reakciju zapadnog dela sveta, pri čemu su svi horski ponavljali da će sačuvati slobodu štampe i reči. Međutim, niko nije započeo proces ispitivanja pogrešne predstave o „slobodi reči“, koja rađa neodgovornost i ugrožava živote ljudi i građanski poredak. Naprotiv, došlo je do zamene teza. Zapad započinje proteste „protiv islamskog fundamentalizma“, prema scenariju antiislamske kampanje u SAD posle 11. septembra 2011. godine. Francuski predsednik Fransoa Oland je ubrzo došao na mesto masakra i odmah rekao da je to „bezuslovni“ teroristički čin, a premijer Francuske Manuel Vals podigao je stepen bezbednosti policije i vojske na najviši nivo na celoj teritoriji države. Prema mišljenju francuskog tužilaštva i organa reda, teroristi su delovali profesionalno i odlično su rukovali oružjem.

Ovaj čin se odlično uklapa u opštu matricu uvlačenja čovečanstva u veliki rat. Napad su izvela lica koja žele da ih javnost prihvati kao islamiste. (Francuski mediji preneli su da je jedan od braće Kauši, Šerif, dao intervju novinarima BFM TV, nešto pre napada policije na štampariju gde su se krili teroristi-gerilci. Kauši je tom prilikom rekao da je pripadao „Al Kaidi“ u Jemenu, koju je finansirao propovednik islama Anvar al Avlaki, inače ubijen u toj zemlji 2011. godine. Sve, dakle, što treba da potvrdi islamistički motiv napada na list.) Znači li sve ovo da „autori evropske politike“ žele da podele Evropu po kriterijumu: islamisti i antiislamisti? Francuska je za ovako nešto idealna, jer odavno ima višemilionsku populaciju muslimana.

Tendencija podele Evropske unije po imigrantskoj opasnosti od islama – odavno postoji. Evo nekoliko karakterističnih predznaka. Velika Britanija donosi antiimigracione zakone, a premijer ove države u novembru 2014. godine jasno je rekao da ne isključuje mogućnost izlaska iz Evropske unije ako Brisel ne bude pratio ovu politiku. Oktobra 2014. u Kelnu su održane demonstracije protiv salafita, koje su prerasle u nerede. U januaru 2015. godine više od 30 000 ljudi učestvovalo je u antiislamskim demonstracijama u Nemačkoj, a najveći protesti bili su u Drezdenu. Istovremeno, u ovoj državi počinju i demonstracije protivnika antiislamista pod parolom „Za otvoreno, slobodno i demokratsko društvo“. Antiislamizam se u Nemačkoj oblikovao u pokret „Pegida“ – Patriotski Evropljani protiv islamizacije Zapada. „Osećamo se kao stranci u svojoj državi i bojimo se da ćemo se jednog dana probuditi u islamskom getu“, pišu nemački blogeri. „Pegida“ se bori za hrišćansko-jevrejsku civilizaciju. U Nemačkoj postoji mnoštvo ljudi koji su nezadovoljni islamizacijom države i rastom broja radikalnih islamista, kazuje Aleksandar Kamkin, naučni saradnik Centra za nemačka istraživanja Instituta Evrope Ruske akademije nauka.  Nažalost, njihove vlasti stavljaju znak jednakosti između patriotizma i nacionalizma. Ukoliko Nemac izađe na ulicu i kaže: „Hoću da živim u svojoj državi, hoću da ostanem Nemac“, odmah će biti optužen za neonacizam.

Čini se da u Evropskoj uniji, pa tako i u Francuskoj i Nemačkoj, nema političke volje da se nešto uradi. Prema mišljenju pomenutog Aleksandra Kamkina, „salafitska mreža“ je organizovana od „Muslimanske braće“ iz Islamske države i od strane američkih specijalnih službi. Drugim rečima, islamisti u Uniji nalaze se pod otvorenom i čvrstom kontrolom SAD. Jasno je da Amerikanci žele da u Evropi sačuvaju svoju hegemoniju, po svaku cenu.

Hapšenje zbog kritike Šarli ebdoa

Čuvenog francuskog komičara Djedonea, koji se već u više navrata našao na udaru vlasti zbog svojih politički nekorektnih stavova, policija je pritvorila i on bi se mogao suočiti sa optužbama za „propagiranje terorizma“, jer je na svojoj fejsbuk stranici, pošto se sprdao na račun marša organizovanog povodom napada na Šarli ebdo, napisao: „Što se mene tiče, ja se osećam kao Šarli Kulibali“. Amedi Kulibali je čovek koji je uzeo taoce i ubio četvoro ljudi u jevrejskom supermarketu u Parizu prošlog petka, posle čega ga je ubila policija. Francuski ministar unutrašnjih poslova Bernar Kaznev ovaj komentar je ocenio kao „bedan“ i zatražio od snaga reda da istraže ima li osnova da komičaru bude suđeno zbog kršenja tamošnjeg zakona koji zabranjuje „propagiranje“ ili ohrabrivanje na terorizam. Prethodnik ministra Kazneva, sadašnji premijer Manuel Vals, još je prošle godine pozvao francuske državne zvaničnike i izvršio pritisak na njih da spreče održavanje predstava Djedonea Mbale Mbale, o čemu je „Pečat“ već pisao.

Relativnost slobode izražavanja

Šarli ebdo, koji se predstavlja kao apsolutni i neprikosnoveni borac za slobodu govora, ne pridržava se baš uvek i po svaku cenu ovog principa, nego je, kako se pokazalo u prošlosti, vrlo selektivan. Ovaj list otpustio je u julu 2010. jednog od svojih karikaturista, Morisa Sinea, zbog karikature na kojoj je predstavio sina bivšeg predsednika Nikole Sarkozija, Žana, kako iz finansijskog interesa prelazi u judaizam. „Upravo je izjavio da želi da pređe u judaizam pre nego što se oženi svojom verenicom, Jevrejkom, i naslednicom osnivača Dartija (vodećeg francuskog lanca za prodaju tehničke robe). Daleko će dogurati u životu ovaj mali“, napisao je karikaturista, poznat pod pseudonimom „Sine“, na spornom crtežu. Tadašnji direktor lista Filip Val opravdavao je prekid saradnje tvrdnjom da se Sineova karikatura „može shvatiti kao povezivanje prelaska u judaizam i društvenog uspeha, što je i neprihvatljivo i neodbranjivo pred nekim sudom“. Da stvar bude još gora, Šarli ebdo je Sinea otpustio javno, objavivši odluku o prekidu saradnje na svojim stranicama pre nego što ju je saopštio samom karikaturisti. Viši sud u Parizu presudio je, međutim, šest meseci kasnije u korist otpuštenog i naložio listu da mu isplati odštetu od 40.000 evra i da na svojim stranicama objavi presudu.

Šarli ebdo je organ dominantne ideologije

Prenosimo intervju koji je francuski intelektualac, filozof i politikolog Alen de Benoa povodom napada na Šarli ebdo dao alternativnom medijskom portalu  Bulevar Volter.

Pored legitimnog zgražavanja nad masakrom u kancelarijama Šarli ebdoa, koje lekcije treba izvući iz ovog događaja? Treba li u tome videti, kao što čine neki mediji, dokaz „totalnog rata“ između islama i hrišćanstva, Istoka i Zapada?

Naravno da gnusan način na koji su poubijani saradnici Šarli ebdoa pogađa srce. Kada emocija nadvlada sve, najteže je sačuvati razum. Upravo je to, međutim, najneophodnije. Moramo postaviti unutrašnju distancu koja nam omogućava da analiziramo događaj i da iz njega izvučemo pouke. Sa čime se to suočavamo? Suočavamo se sa novom vrstom terorizma koji je inaugurisan u Francuskoj sa aferama Haled Kelkal i Mohamed Mera. Ovaj terorizam se razlikuje od prethodnih terorističkih talasa (tipa napada na Njujork i Vašington 11. septembra 2001, ili napada u Madridu) koje su iz inostranstva osmislile i sprovele velike međunarodne organizovane mreže.

Ovde se suočavamo sa napadima osmišljenim u Francuskoj, iza kojih stoje pojedinci  radikalizovani na manje ili više samostalan način. Oni su progresivno prešli sa delinkvencije na džihadizam, ali su najčešće propali džihadisti. Hladnokrvni su, znaju da koriste oružje i potpuno su bezobzirni u odnosu na tuđi život. Istovremeno su amateri, klovnovi, poput braće Kuaši, koji su odlučili da odu i desetkuju jednu redakciju da bi „osvetili proroka“, ali prvo pogreše adresu, pa ostave tragove posvuda, ne osmisle nikakvu izlaznu strategiju i zaborave svoja dokumenta u kolima koja su napustili. Nepredvidivi klovnovi, što ih čini utoliko opasnijim.

Treba biti obazriv i prema epidemiji imitatora. Ista imitatorska logika koja je izazvala emotivno zajedništvo spontanih skupova podrške za Šarli ebdo inspirisaće i potencijalne apostole Mohameda Mere, braće Kuaši ili Amedija Kulibalija. Zamislite društvenu histeriju koju bi moglo uzrokovati ponavljanje u kratkim intervalima napada poput ovog. U takvoj atmosferi, svakakve manipulacije postaju moguće. To smo već videli u prošlosti. To se zove „strategija napetosti“.

Potrebno je, naravno, ratovati protiv onih koji nas napadaju i to učiniti svim neophodnim sredstvima. Ali, govoriti o „totalnom ratu“ ne znači mnogo. Džihadisti predstavljaju islam koliko i Kju kluks klan hrišćanstvo. Za sada nisu džihadisti, nego Zapadnjaci ti koji su prvi agitatori „sukoba civilizacija“, pošto su destabilizovali čitav Bliski istok i eliminisali sve arapsko-muslimanske šefove država koji su, od Sadama Huseina do Gadafija, podigli barijere radikalnom islamizmu. Neophodnost da se borimo protiv trenutnih posledica ne čini da treba da zaboravimo da razmislimo o prvim uzrocima.

Ovo nije prvi nasilni napad na jedan medij. Sećamo se, pre svega, napada na Minit ili Šok di moa (listovi desnog opredeljenja) koji su, na sreću, prošli bez žrtava. U tim slučajevima zapazili smo mnogo manje medijske empatije, iako su i ti napadi mogli biti smrtonosni. Da li je ovo i dalje stara priča o različitim aršinima?

Recimo da su, umesto napada na Šarli ebdo, teroristi desetkovali redakciju Valer aktiel (desničarski nedeljnik). Mogli bismo se kladiti da reagovanja ne bi bila ista. Ne bismo videli cvat parola poput „Ja sam Valer“, kao što smo videli cvat parola „Ja sam Šarli“. Politička vladajuća klasa svakako ne bi govorila o „nacionalnom jedinstvu“. Za razliku od svog prethodnika Hara kirija, Šarli ebdo, liberalni dnevnik, postao je jedan od organa dominantne ideologije, a ona ume da prepozna svoje.

[/restrictedarea]