Патрик Барио – Политичка некоректност блискости са српским народом

Разговарала Мила Милосављевић

Француски пуковник Патрик Барио, осведочени пријатељ српског народа и истакнути борац за истину о ратним сукобима на територији бивше Југославије, последњи сведок на суђењу Слободану Милошевићу у Хагу, недавно је боравио у Београду где су му, под покровитељством Удружења књижевника Србије, уручене две награде: „Грамата“ Удружења писаца Српске Крајине и Награда Академије „Иво Андрић“

Пуковник Патрик Барио Србима је наклоњен више од две деценије, тачније од 1994. године, када је као припадник тадашњег УНПРОФОР-а дошао на просторе Српске Крајине. Управо тада му се, како каже, „отворила нова страница истине о Србима“ и спознао је да „они нису баш онакви каквим су их представљали западни медији“.

„Још тада сам осетио потребу да помогнем српском народу“, каже пуковник Барио, истичући да му је у тој мисији много помогла његова животна сапутница Ев Крепен, која је заједно с њим провела ратне године на овим просторима као медицински радник, члан међународне мисије. Кад им је мандат у Српској Крајини истекао, они су и даље наставили да помажу тамошњим Србима. Током 1998. године, у време НАТО агресије, дошли су на Косово и Метохију, где су као добровољци боравили у Пећи несебично помажући Србима и лечећи их.

По личној жељи, Патрик Барио је прешао у православну веру. Крштен је уочи Светог Саве у манастиру Дечани. На крштењу је добио име Стефан а за крсну славу прихватио је Светог Стефана Дечанског. „Ово је најлепши дан у мом животу. Памтићу га довека! Посебно овај манастир у којем сам желео да се крстим. Ово је значајна српска светиња и надам се да ћу јој се стално враћати.  Остаћу до краја живота одан српском народу“, изговорио је пуковник француске војске након крштења.

Патрик Барио, по занимању лекар, анестезиолог (53) рођен је  у Монпељеу, на југу Француске. Изузетно цењен медицински стручњак не само у Француској већ и у свету, био је члан многобројних међународних мисија.

Због оданости Србима, пуковник и његова супруга имали су многобројне непријатности. Своју храброст и одлучност да до краја остану на страни правде и истине о нашем народу исказали су и у књизи „Суђење Слободану Милошевићу – Оптужба српског народа“ , коју су заједно потписали.

 

Како је изгледао ваш први сусрет са народом Српске Крајине и у којој мери сте били припремљени за ситуацију која ће вас дочекати на терену? Да ли сте ви и ваше колеге на ове просторе већ дошли са одређеним предрасудама које је узроковала веома агресивна кампања у циљу сатанизације Срба?

Да, кад сам стигао, ја сам, наравно, имао у глави оно што је излазило у западним медијима, у којима су се, с једне стране, приказивали добри Хрвати, а са друге неваљали Срби. Међутим, веома брзо сам се уверио да су све то биле лажи.  Кад сам дошао, болница у Глини више није имала анестезиолога, јер је лекар Хрват побегао одатле, па сам помагао колегама. Свакодневно сам асистирао при операцијама, порођајима и упознавао се са људима. Почео сам да их посећујем, одлазио сам у њихове куће на прославе, рођендане и све више и више стицао утисак, праву слику о њима, да они нису никакви агресори и насилници, већ напросто жртве друге стране. Тад сам почео да се интересујем и за историју вашег народа и упознао сам људе који су се сећали масакра у глинској цркви. Сазнао сам истину о логору Јасеновац и о осталим трагедијама српског народа.

Како су на дружење са Србима гледале ваше колеге које су попут вас биле део ове мисије?

У целини француски војници и официри су осећали блискост са српским народом, али нису смели да је искажу, јер то тада није било политички коректно.

Запад није спречавао, нити осуђивао континуиране злочине које су чиниле хрватске паравојне формације. Да ли је постојала могућност, начин да се ти злочини спрече?

Тешко је рећи да је било шта могло да се спречи, јер знамо да је Туђман у то време имао снажну подршку Немачке и да је постојала велика политичка воља да се уради ово што се урадило.

Како видите улогу Америке у коначном обрачуну Хрвата и Срба из Српске Крајине и слому Српске Крајине?

Они су имали кључну улогу у спречавању Српске Крајине да оствари своју независност. А и веома нам је добро позната улога америчких војних експерата који су давали подршку Хрватима приликом „Олује“ и „Бљеска“.

 

[restrictedarea]

 

Размере овог злочина биле су ужасне. Десило се једно велико чишћење, највеће после Другог светског рата. Да ли је, по вама, ово геноцид или нешто више од тога?

Наравно да је термин геноцида веома лоше искоришћен у случају Сребренице, јер су у Сребреници убијени само наоружани људи. Ништа није било усмерено против жена, деце, цивила. Када је Сребреница у питању, у потпуности је злоупотребљена реч геноцид. У Крајини је, нажалост, цео народ прогнан са своје земље.

Шта је, према вашем виђењу, био циљ уништења Крајине и колико је то, заправо, и прекрајање мапе Европе?

То је сада очигледно. Ово је огледало воље Запада да се ослаби српски народ, а да се подрже Хрвати и муслимани.

У овом прогону кључну улогу има Немачка. Да ли је то могло да представља својеврсну војну вежбу Немачке за њене даље акције?

Да. Сматрам да је свештенство, католичко и немачко, одиграло огромну улогу у свему овоме.

Шта мислите о злочиначкој природи Туђмановог режима, који никада није санкционисан? Да ли је изводљиво данас реализовати план решења српског питања договорен Мировним планом З/4, који је омогућавао аутономију Срба? Зашто он никад није спроведен?

Ја мислим зато што ни Американци нити Немци нису желели да се План поштује. Они су испланирали „Олују“, много пре него што се она догодила и учинили су све да се тај сценарио и одигра. Све је било урађено да се аутономија спречи и то што су Срби били сагласни са тим договором није значило ништа.

Ви сте после „Олује“ 1995. године били званични представник Републике Српске Крајине у Паризу. Како је до тога дошло?

Председник Милан Мартић ми је поверио да будем представник Бироа Српске Крајине у Паризу и то је изазвало веома бурне реакције Француске и САД. Чак је и министар иностраних послова поднео тужбу Уједињеним  нацијама. Вашингтон је помислио да је Француска признала Крајину, међутим, ово је био један дубоко лични чин.

Ви сте били добро упознати са дешавањима у Републици Српској. Познавали сте вође босанских Срба, Радована Караџића и Ратка Младића. Можете ли да нам кажете нешто више о вашој сарадњи, и шта мислите о народним лидерима којима се данас суди у Хагу?

Караџића и Младића видим као лидере посвећене одбрани српског народа, који никако нису били агресори, ни на један начин. Били су само одговорни браниоци свог народа. То је све што о Караџићу и Младићу могу да кажем.

Као велики познавалац ситуације у Босни, циљева српске, хрватске и муслиманске заједнице у њој, шта мислите зашто се међународна заједница определила да тако пристрасно помаже Хрватима и муслиманима, а да с друге стране допринесе на сваки начин да се униште Срби?

Веома ми је тешко да одговорим на ово питање, али могу да кажем да је међународна заједница радила подржавајући једну страну, овај пут муслиманску, и да је имала потребу да се на неки начин искупи у муслиманском свету, али и да уради све што може на слабљењу Словена, као и утицаја Русије на овим просторима. А да би се Словени ослабили, требало је ујединити Хрвате и муслимане. У томе су и успели, тиме што су начинили једну сасвим неприродну коалицију Хрвата и муслимана. Кажем неприродну, јер би било много природније да су начинили савез Хрвата и Срба.

Недавно је у Паризу почињен страшан терористички злочин, који је згрозио свет, а у којем је страдало дванаесторо људи од руку муслиманских терориста. Познато је да су они, између осталог, за овакве акције спремани и у Босни, а и оружје што су користили води порекло са Балкана. Како ви

гледате на то?

Када сам сведочио на суђењу Милошевићу, поднео сам и извештаје где стоји да су терористи који су срушили њујоршке „Близнакиње“ 11. септембра обучавани у Босни. Они су били одговорни и за многе друге нападе. Изнео сам доказе да је управо Босна језгро које је изнедрило терористе што су деловали касније широм света. Све грешке које је међународна заједница начинила и у Босни, и у Либији, и у Ираку довеле су до јачања екстремних исламистичких групација. Запад у том смислу јесте директно одговоран за стварање ових терористичких група.

Ви сте, колико ми је познато, дошли први пут 1998. године, након почетка бомбардовања. Којим поводом?

На Косово сам најпре дошао 1998, у  Пећ, како бих помогао избеглицама, људима који су у то време напустили своје крајеве.

Народ који је већ једном протеран налази се у непријатељском окружењу Шиптара. Како сте ви доживели ту ситуацију?

Веома је важно истаћи да се у то време говорило да Срби малтретирају Шиптаре. Било је сасвим супротно, јер су Србе избеглице малтретирали Шиптари. Значи, те 1998. године поново се користио исти модел, исти стил пропаганде као што је коришћен деведесетих. Поново су се Срби представљали као агресори док су, у ствари, били жртве.

Велику улогу у легализацији терористичке ОВК одиграо је Вилијем Вокер. Шта се, заправо, десило и на који начин је дошло до тога?

Није само он допринео томе. Било је много дипломата који су били виновници свега наведеног: Кушнер, Олбрајтова, такође су допринели да се ОВК толико оснажи.

Колика је, у поменутим дешавањима, била улога ОЕБС?

Исти сценарио – све те псеудоорганизације и псеудолидери су на Косову спречавали било какве другачије исходе, радили су исто што и у Крајини. Радило се искључиво у правцу спречавања аутономије Срба, а и да се на Косову направи нова држава.

Године 1999. Савезна Република Југославија бомбардована је без одобрења Савета безбедности.

Да ли сматрате да је то био терористички акт?

Наравно да јесте. Када причамо о 1999, морам да се вратим бомбардовању зграде РТС, где је погинуло толико новинара а да нико није подигао глас против таквог једног акта као што се дешава ових дана у Паризу па се читав свет подигао после погибије француских новинара. Стога можемо да кажемо да се НАТО понео у том случају као терористичка организација, исто као што су убице француских новинара.

Да ли су агресија на Југославију и окупација и отимање Косова од српске државе били почеци престројавања, односно нове глобалне политике у односу на мале земље и народе?

Може се рећи да постоји намера и план међународне, западне  коалиције. Можемо да кажемо да је реч о једном глобалном пројекту. Сетимо се шта је било у Ираку и Сирији: те државе могле су да се одупру Америци, биле су снажне, али су дестабилизоване и на крају срушене. Американци нису могли да контролишу Југославију са једним Слободаном Милошевићем нити Ирак на челу којег је стајао један Садам, нити би били у стању да контролишу Либију са Гадафијем, нити Сирију са Асадом. Они су све те земље дестабилизовали и то је био начин да их, доводећи их у хаос, држе под контролом.

Ви сте у Хагу сведочили у случају Милошевић и Мартић. Шта се, у ствари, тамо догађало, по вама, и коме се заправо судило? Милошевићу, Мартићу, Србији, српском народу? Да ли  је Хашки суд сумрак међународног права?

Јасно је да је главни оптужени био српски народ. Кад погледамо све пресуде, схватамо да су само Срби били оптужени, тако да је, заправо, требало искористити улогу тог суда да се казни српски народ, који се борио против Новог светског поретка.

Својим сведочењем у Хагу збунили сте главног тужиоца Карлу дел Понте, може се рећи и посрамили толико да је напустила судницу?

Мислим, чак, да сам био једини сведок одбране којег је Карла дел Понте директно испитивала, док су са осталим сведоцима то радили други. Њој је веома било стало да ме баш она испитује, јер сам био француски војник и пуковник и настојала је да ме пољуља. Мислим да се десило управо супротно.

Једна лепа реченица генерала Де Гола гласи да је „Европа од Атлантика до Урала“. Где је она сада и где се изгубила?

Можемо да видимо да постоје два сасвим супротна погледа међу Французима. Једни и даље мисле и очекују да ће то бити Европа коју је најављивао и желео Шарл де Гол, али постоји и друго гледиште које заступају Американци а то је да се Руси и Словени повуку што даље и да се искључе из Европе. Све више се у последње време кроз француске медије подгрева мржња против Русије. На исти начин како се подгревала и развијала сатанизација Срба, тако се спроводи и против Руса и Путина.

Да ли вас ово време подсећа на период непосредно пре почетка Другог светског рата, са једном моћном Немачком која је кренула у незаустављив поход ка Истоку и Југоистоку Европе. Како то може да се заустави и ко то може да заустави?

Веома тешко, јер једини начин да се одржи једна стабилна Европа, то је била Европа Шарла де Гола. Сада се, међутим, ради нешто сасвим супротно, да се управо оно што би била кичма такве заједнице, Србија и Грчка, склони са позорнице. И све се ради у циљу ломљења те кичме. Могу да кажем да сам песимиста када је ова ситуација у питању.

Модерна Турска је израсла у веома моћну економску и војну силу. Колико ће она утицати на дешавања на овом делу Балканског полуострва?

Расправља се већ дуго о томе да ли је Турска требало да постане део Европске уније па можемо да очекујемо да њена улога неће бити стабилизујућа с обзиром на утицај у Босни и вероватно ће преузети улогу држава које би требало да буду окоснице Балкана а то су Србија, Грчка и Русија.

У констелацији садашњих политичких интереса, шта је то што би, по вама, требало да чини Србија?

У данашњој констелацији Србија је под великим притиском да реши два кључна питања а то су признавање Косова и увођење санкција Русији. Сматрам да је данашња политика Србије исправна – да не треба да призна Косово, нити да уведе санкције Русији.

Кад смо већ код Косова, шта бисте предложили да сте опозиција влади Србије?

Просто не могу ни да појмим нити да замислим једно независно Косово и Метохију и треба урадити све да Косово и Метохија једног дана буду враћени Србији. То свакако неће бити могуће сутра или прекосутра, али ваља мислити да једног дана треба да буду враћени српском народу.

Шта је то што вас је подстакло да пређете у православну веру?

Кад уђете у католичку цркву у Француској, ви у њој не осећате присуство Бога. Међутим, када уђете у српски манастир, ви заиста осетите снагу вере и присуство Бога.

 

[/restrictedarea]