Почетна / Колумне / Mучење Грчке: историја финансијског геноцида

Mучење Грчке: историја финансијског геноцида

Специјално за „Печат“ из Милана Дијего Фузаро 

Они који, као и ја, живe у блиндираним границама европске диктатуре – привидно меким и заводљивим, истински суровим и непопустљивим − знају шта значи бити део Европске уније. То свакако није Европа братских народа! То није Европа рада и солидарности!

Завидим народу Србије из више разлога. Не само због достојанства и храбрости, због лепоте Београда и дубоке културе, коју сам лично упознао у српској земљи. Завидим му јер се мудро држи на сигурној удаљености од економског логора, финансијске диктатуре и меркантилистичког цезаризма који се данас еуфемистички зове Европска унија.

Они који, као и ја, живe у блиндираним границама европске диктатуре – привидно меким и заводљивим, истински суровим и непопустљивим − знају шта значи бити део Европске уније. То свакако није Европа братских народа! То није Европа рада и солидарности! Сасвим је супротно: то је Европа неумереног насиља деполитизоване економије, које је омогућено уништавањем националних држава, захваљујући управо Европској унији. Унутар граница Европске уније враћају се форме економске и финансијске асиметрије, насиље и ратови на које смо свикли у двадесетом веку, али у политичком облику. На пример, Немачка је већ извршила инвазију на Грчку: не тенковима, митраљезима и војницима, већ дуговима, „спредом“ (spread – разлика између продајне и куповне вредности хартија, односно надокнада за преузимање ризика у пласману емисије вредносних папира – прим. прев.) и економским ултиматумима. „Ми ћемо одвалити бубреге Грчкој“, рекао је несрећно Бенито Мусолини, а у томе успева тек данас Европска унија.

„Грчка је највећи успех евра“, рекао је финансијски чудотворац Марио Монти  2011. године. И делом је у праву: он је у праву, јер се у Грчкој јасно види шта значи бити у Европској унији и у „евросистему“. Са ове тачке гледишта, Грчка је за нас, несрећне земље еврозоне, трагична слика будућности, због чега Италијан или Шпанац који отпутује у Грчку иде на путовање у будућност, у своју будућност чланова Европске уније.

Већ смо свикли. Грчка се континуирано налази на сцени јавне расправе, преварно обликоване у рекламној индустрији и званичној пропаганди. Повремено, тек овлаш, као да су то неважне ствари, помену се муке које су еврократски криминалци нанели грчком народу: сече плата, дивља отпуштања, луде приватизације, недостатак лекова у болницама и хиљаду других страхота које су данас постале део простачког европејства. Деца која падају у несвест у школама јер су потхрањена, смртност одојчади у наглом порасту, уништавање социјалне државе, отпуштања итд. Да је то каубојски филм, звао би се „То је Европска унија, лепота“!

Данас би и врапци требало да знају: евро није валута, већ систем власти чији је циљ уништење старог европског модела, замењеног дивљом приватизацијом, и елиминација било какве социјалне државе. То је апсолутни тријумф капитализма после 1989. године. То је моћ банака и финансијских институција „сензибилно надсензибилних“ (Маркс) и „пуних теолошких хирова“, установа које нико никада није видео или − нарочито – никада није демократски изабрао. Познато је да Европска унија постоји само као Европска централна банка. Не постоји никакав политички пројекат, никакав идеал, никакав културни темељ. Езра Паунд је био у праву када је написао: „Када су нестали краљеви, настали су банкари.“

Олтар капитала на којем је жртвована Грчка, што се тога тиче, не треба ставити превише у центар пажње, јер то може да наведе друге народе Европске уније – Италијане као и Шпанце, Французе као и Португалце – на поистовећење не само у смислу плодне емпатије за несреће других већ и у смислу свесног прихватања заједничке судбине која би могла ускоро да им се сручи на главу.

Овај покварени план крви и суза у земљи што се већ бори са незапосленошћу, сиромаштвом и другим лепотама у које ју је увалила  јединствена валута није нимало начет масовним штрајковима и протестима  Грка. Народ Партенона и Платона, Сократа и Перикла данас је роб „спреда“ и финансија, организованог варварства тржишта и тзв. Европе, што је племенито име приписано еврократији у ажурираној верзији тоталитаризма, за који се погрешно сматрало да је мртав и сахрањен у 1945. и 1989.

Подсетио бих на једну анегдоту. У 1941, млади јунак Манолис Глезос попео се на Партенон, уклонио заставу са свастиком и поставио заставу Грчке. У фебруару 2012. године, исти тај Манолис Глезос је изашао на улице Атине да демонстрира против финансијског нацизма у Европи, против наказне банкарске диктатуре Европске уније: полиција му је бацила сузавац у лице и дочекала га пендреком. Да, јер − не знају сви то − Европска унија је успоставила своју, Европску жандармерију (Eurogendfor) која није под командом националних држава, нити судства. Нити је јасно на основу којих критеријума она ради, иако − с обзиром на општу ситуацију − то није тешко погодити.

Стога, морамо да погледамо на Грчку са солидарношћу и бригом. Са  солидарношћу, јер пролази кроз грозне муке а пати у општој тишини; са забринутошћу, јер De nobis fabula narratur (јер, то је прича о нама – прим. прев). Иста судбина би могла ускоро задесити италијански, шпански, португалски и француски народ. Европска унија се понаша, сликовито речено, као разјарени носорог, разјарени неолиберални носорог. Свако ко је учествовао у лову на носорога у Африци зна да када се ова животиња разјари и јурне, бескорисно је покушати зауставити је: једино што је могуће, да не бисте били прегажени, јесте да му се склоните с пута. Ако занемаримо метафоре: данас не постоји могуће решење за реформу Европске уније да се она умери и да се смире њени испади. Једини могући спас лежи у томе да се склонимо са пута носорогу тако што ћемо напустити Европску унију пре него што буде прекасно.

Сви могу да виде Грчку са њеним трагедијама, са њеним огромним теретом неправде и патње. Ако се не организује реакција, недавни јуриш неолибералног носорога на Грчку обрушиће се на све остале европске државе. Принудно прилагођавање америчкoj парадигми неолибералног глобалног капитализма, који енергично бране сви европски лидери (без разлике између центра, левице и деснице) структурално је неспојиво са очувањем века достигнућа организованог радничког покрета и социјалних права, својствених европском моделу социјалног капитализма. Цивилизација или Европска унија: морамо изабрати. Два пола се међусобно искључују. Ово је „трагична епоха за Европу“, пророковао је Ниче у својим фрагментима објављеним постхумно, под називом „Воља за моћ“ (§ 37).

Треба се мобилисати, најпре у главама, да се вреднује „дух цепања“, како је то назвао Грамши, или „велико одбијање“, како то квалификује Маркузе, тј. имати храбрости и снаге да се каже не (први неопозиви корак  критике) односно да се одбаци у мислима организовано лудило звано Европска унија. Њу треба што пре напустити, повратити национални суверенитет и самостално одлучивање о судбини народа. Добро је што  браћа Срби знају шта је стварно Европска унија, не подлежући трубљењу оних − не само потплаћених интелектуалаца и будала већ и оних који су у доброј вери, али једноставно нису разумели – који представљају Европску унију као модел, као рај где треба ићи.

Из тог разлога, обраћам се народима изван Европске уније што желе да јој се придруже: кажем им речима песника Алигијерија, које он замишља да су уклесане на врата пакла: „Ви што улазите – оставите сваку наду“ (Пакао, III, 1−9). Што се мене тиче, ја и даље сањам о Европи братских народа, где је свако слободан да говори свој језик и да види у другим народима плодну другост, коју треба да поштује и да упозна. Сањам о Европи у којој циљ није избалансиран буџет и раст профита, већ срећа и благостање заједнице. Ја сањам о Европи − суштој супротности данашњој која себе срамно назива Европом. Баш зато што волим Европу противим се данашњој Европи банака и финансија, односно Европи која уништава саму себе, сопствени идеал и своју прошлост, своју традицију и своју будућност.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *