Почетна / Уводник / Вуче, не тупи – ти си вук

Вуче, не тупи – ти си вук

Милорад Вучелић / главни уредник

Објективно информисање је драгоцено. Захваљујући њему могли смо у недељном издању „Новости“ (од 14. децембра 2014.)  прочитати интервју историчара Радоша Љушића. У познатом другосрбијанском стилу, али са особеним ауторским печатом, Љушић каже да „Срби морају једном да схвате да није срамота клекнути пред јачим“ и додаје да се морамо европски упреподобити „мењајући неке своје тврдокорне идентитетске навике“.

Трагом те „кризе идентитета“, која неке Русе и неке Србе просто опседа и дословно окупира, а видимо и Љушића, пажња нам се задржа на тексту познатог руског писца Захара Прилепина, под насловом „Вуче, не тупи – ти си вук“, чији део, овом приликом,  наводимо:

„Не, Руси нису европејци већ по томе што ми после хиљадугодишње историје још увек мудрујемо: да ли смо довољно добри да бисмо постали европејци.

Када би некаква зверка, рецимо вук, проживела читав живот, имала све вучице у округу, прождерала по зеца из сваке зечје фамилије, украла из сваког села по једно теле, изуједала у свим тим селима по туце паса – и одједном се замислила: јебем ти, а можда сам ја ипак птица? Или бик? Или сам ловац? Или биљојед? Или, ето, риба?

Иде ка провалији и мисли: сада ћу скочити па или ћу узлетети или ћу у воду упасти, нема трећег. Ако узлетим – закрештаћу, ако паднем у воду – одмах ћу почети да се мрестим.

Вуче, аветињо, не тупи. Ти си вук.

Лосу, не лупетај. Ти си лос.

Зеко, не маши тим ушима. Ти си зец.

 

[restrictedarea]

 

Италијану или Французу не пада на памет да се питају да ли су европејци или нису. А у Русији, примећујем, то што ми ‚нисмо Европа‘ најтеже преживљавају не сасвим руски људи. Русима је углавном свеједно. Нека се у Естонији секирају – јесу ли они Европа. Нека у Украјини буду уверени да су Европа – баш они…

И поред тога Рус воли да се пресвлачи у европејца. Он тада хода и кревељи се на себе у огледалу и мисли: ‚Па и не разликујеш се… Неће рећи лакеј да си маскиран… Неће те отерати са коктела?‘

У ствари ако оном најважнијем у руском карактеру додамо епитет ‚европски‘ – то звучи, најпре понижавајуће.

‚Европски писац Лав Толстој‘. Европа треба да скочи изнад главе да би Лав Толстој постао ‚европски писац‘. Изнад главе – и то држећи се за браду.

‚Европска храброст Русије, европски војнички обичаји, европска оцрковљеност, европски иконописац Рубљов, династија истински европских владара Рјуриковича, европски песник Јесењин, европски композитор Мусоргски… Аутентични европски осмех Јурија Гагарина.‘

Списак је бесконачан.

И када га набројиш – свим бићем осећаш: каква је то глупост, навлачити ‚Европу‘ на наше таљиге.

Када на тај списак погледаш, чак ти се помало и смучи. Као да дугме на живу кожу пришиваш.

Не могу а да се после овог руског литерате не присетим језгровитих речи  Бране Црнчевића: „Нећу љубити свињу у дупе па макар не јео чварака.“

Али оставимо се литераризација. Ко зна где би нас то одвело?  По оној Прилепиновој фабулацији, Руси бар имају неку могућност да се претварају или не претварају, а нама Радош Љушић не пружа такву прилику. Морамо не само да клекнемо пред јачим, немамо ни право да се претварамо пред огледалом, него морамо сместа да променимо „идентитетске навике“. Мислим да нема читаоца „Печата“ коме је могао да промакне Љушићев начин обраћања нашој јавности. Будући да је у његовом интервјуу било и понешто историје, биће и историчара који ће му вероватно одговорити по заслузи. То је већ, једним делом, учинио наш стални коментатор и историчар Драгомир Анђелковић у тексту „Самозатирање у име ‚националног спаса‘“ у овом броју „Печата“. Нежно је и одмерено користио појам „умањујућег национализма“.

Али овде није реч о историји, већ о директним политичким порукама у складу с којима се врше историјски и други фалсификати у приличном складу са већ познатим другосрбијанским насртајима на само биће српског народа и српске државе. Тако се, тобоже у име „бацања новог светла“ на догађаје уочи Првог светског рата и атентата на Фердинанда, у Љушићевом случају посегнуло за вишеструким понављањем и обнављањем старе аустроугарске и англосаксонске антисрпске пропаганде о српској кривици за избијање Првог светског рата. Та „врста одговорности не може се више скривати“, каже овај наш историчар.

Ако нешто није скривано него је ударано на све таламбасе у свету и овде, онда је то та српска кривица уопште, а посебно она за почетак Великог рата. Година која је за нама била је охрабрујућа пошто је доминантни рад јавног критичког, уметничког и научног мишљења показао колико је та одговорност наметнута, неутемељена и на лажима заснована. Узалуд, када је Љушић у питању. Јер он тврди да је „неспорно да је Србија одговорна што није спречила убиство Франца Фердинанда… У скали одговорности нашле би се: Немачка, Аустроугарска и Србија“. За Љушића је „неспорна чињеница да је србијанска обавештајна служба учествовала у организовању атентата…“ да се „мали сарајевски харамбаша Принцип Гаврило одметнуо од србијанског великог харамбаше Аписа“, да „није реч о наивном делу младобосанаца“ и тако редом.

Али историјски увиди су овде занемарљиви, узалудне су и изневерене предности накнадне памети историчара, јер оне су само начин прелудирања да се поводом ЕУ ултиматума Србији каже: „Да смо јачи од ЕУ, одбио бих га са задовољством, али пошто нисмо јачи, морамо га прихватити уз уложен огроман напор да га бар ублажимо. Срби морају једном да схвате да није срамота клекнути пред јачим, иначе ћемо сви отићи у Царство небеско!

Ја волим Русију, али је она далеко и немоћна, а ми морамо да живимо и  морамо да мислимо о будућности своје деце. Држимо се Немачке, а нико нам не брани да волимо Русију!“

Да би се афирмисала и подупрла ова визура и положај клечећег, неопходно је, без икаквих основа и крајње оригинално, Русију прогласити „немоћном“. Према за нас прописаном западњачком упутству, увек када се вређа и понижава Русија, треба рећи „ја волим Русију“. Љушић јасно и гласно и без основа омаловажава Русију, али јој због искрене српске љубави изражава лажну љубав. Било би упутно да се са овом невиђеном оценом о „далекој и немоћној Русији“ што пре упознају западне владе не би ли је оставиле на миру.

Српски народ, где год живео, ма којој идеологији – левој или десној припадао, целе ове године се дивио и достојно одавао почаст Гаврилу Принципу. Дубоко у души народа постоји веровање и нада да ниједна жртва није узалудна ако смо људи и ако поштујемо своје највеће хероје који су нам даровали слободу. Ми, ако већ немамо такву снагу и такву историјску величину која је красила Гаврила Принципа, имамо право да га одбранимо од сваке хуле што га своди на некаквог „одбеглог харамбашу“ који је био „катастрофалан по српски народ“ и који  није увидео све благодети клечања и капитулације.

Испод саме површине овакве функционализације и фалсификовања историјских и данашњих чињеница лако је препознати погубни дух који преко Принципа и младобосанаца јуче, одбацује Републику Српску и њено очување данас. Од окривљавања Принципа до тешке пресуде Српској само је мали корак. Лако је уочити да је ово само мала каква-таква историографска израслина и изданак неких литерарних урадака из претходне две деценије. Од отклона према Српству, одбацивања бриге за ослобађање Срба изван Београдског пашалука и мрзовоље према прекодринским Србима, Црногорцима и виолентним Динарцима можда се може правити каква-таква белетристика, драмолети, проширене досетке или љубићи, али не може ни историја нити било шта литерарно озбиљно.

Ту се препознаје и једина до сада разговетна идеја „мајке друге Србије“, Латинке Перовић, по којој је основни историјски задатак Србије да се „по дубини реформише“ и то тачно у границама које су јој одређене Берлинским конгресом и ништа више. По тим препорукама требало је да се понаша и Русија после слома СССР-а па онда не би било неких посебних проблема. Али, ето, Путина је мимоишла  криза идентитета.

Капитулацију као вештину и сам врхунац политичке мудрости на пиједестал пожељног модерног обрасца понашања покушава да подигне само данашња генерација другосрбијанаца и колективно нико пре ње. Додуше, има приличан број појединачних покушаја у том правцу, али се никад нису претворили у народно прегнуће.

Често се у српској јавности изругивало Царству небеском и избору цара Лазара. Љушић то не чини јер он је „одувек заговарао идеју о Царству земаљском, а не о Царству небеском“. Али је мало ко до њега и пре њега на готово директан начин позвао Србе да се приволе Немачкој као Царству земаљском. Нема бољег, тачнијег  историјски доказаног увида од овог да се Царство небеско и Немачка као Царство земаљско супротстављају. Немачка је више пута оружано долазила у Србију да је мачем стави под своју чизму, али је српски дух увек био јачи. Не лепи се на српски дух древна мудрост да „јачи тлачи“ и да „не може шут с рогатим“. Може бити да је то неки велики пропуст, али тако је.

Призива наш историчар и „доброг српског владара Милана Обреновића који је преко ноћи од русофила постао германофил“, али то не може сакрити чињеницу да је после „доброг Милана“ Немачка два пута долазила да окупира Србију.

Све се некако своди на то да у тешким временима, а посебно  данас, треба одмах капитулирати и прихватити ултиматуме јер слобода је луксуз који, у овом случају, припада Немачкој. Велики философи су давно рекли да се господар разликује од роба тиме што роб није спреман да жртвује свој живот зарад слободе. Срби су доказали и доказиваће да су спремни да се жртвују због слободе и да поштују све оне који су се за њу борили и жртвовали. Баш зато Срби и не поштују оне који би због свог ропства учинили и свој народ ропским, а велику Немачку захвалним господаром.

Да поновим: „Ћуд лисичја не треба курјаку“ – рекао би Владика Раде.

[/restrictedarea]

 

9 коментара

  1. Srbine,ne tupi-TI SI SRBIN!
    Moglo bi se svima nam to podviknuti,posle 100 godina izigravanja obicne KOKOSKE,a u nekim periodima i same OVCE za sisanje…
    Stalno smo „ugnjetenu bracu“ stitili i izigravali KVOCKU koja stiti pilice…bili zastitnici NARODA BEZ DRZAVE,PA CAK I BEZ NACIJE…
    A mi smo bili I DRZAVA I NACIJA.
    Kada god bi „pilici“ojacali,napravili bi gozbu i priredili trijufalnu supu OD RODJENE MAJKE KVOCKE,KVOCKE ZASTITNICE…
    Tako su nas ubijali nekoliko puta a mi im oprastali …
    JER SMO BILI KVOCKA SA PILECIM MOZGOM.
    Pri tome su oni postajali i nacija i drzava a Srbi,misleci da nisu Srbi vec KVOCKE…svaki put gubili i nacionalno i drzavno obelezje.

    Sada nas teraju da budemo OVCE,da mogu da koriste ne samo nasu lakomislenost i nase rodjeno meso,vec i samo runo…
    KOLIKO SU BESNI?!Tacno onoliko,koliko smo im dozvolili.
    A premnogo smo im dozvolili.

    Vratiti se sebi,pre nego sto odemo njima,neopisivo je vazno,jer u suprotnom,SRBI NECE VISE BITI SRBI.
    Sta ciniti?
    Mislim da predsednik Republike Srbije Nikolic,treba da bude POSLEDNJI PREDSEDNIK…da treba urgentno uvesti parlamentarnu monarhiju,sa tranzicionim Kraljem,da svakih 10 godina Parlament daje jednu vrstu provere vrednosti Monarhije,kako bi se Kraljevska porodica institucionalno do kraja kontrolisala…

    Iza toga treba da uslede mnogi procesi,satkani u delovanju tri lidera,po meni retka na Planeti,vredih hvale,a to su predsednik Urugvaja Muhika,skroman,patriota,bio u zatvoru,izresetan,predsednik koji zivi u prigradskom naselju ,u Belu Kucu ulazio je bez kravate…i ostavlja Urugvaj razvijeniji nego ikada,koji kada govori kao da Patrijarh govori,koji ne da sva dobra stranim investitorima,jer kaze „kada je kriza,oni odnesose pare van zemlje…“,zatim predsednik Belorusije Lukasenko,PRAVI PRIJATELJ SRBIJE,kada nam je najteze bilo,koji brine o svojoj zemlji…i predsednik nadolazece politicke formacije Podemos u Spaniji,mladi profesor sa univerziteta Komplutense u Madridu Pablo Iglesijas,koji ce razbiti bipartizam,i jos vaznije,KOORDINIRANU PLJACKU I UNISTAVANJE SPANSKE DRZAVE OD STRANE DVE NAJVECE PARTIJE,
    socijaliosticke i narodne…

    E,nova srpska Vlada ,iznad koje je svenarodni srpski Kralj,treba da ima elemente ove tri licnosti.
    I seljaci i radnici i profesori i svi ostali,imace nacisto sta im je ciniti,ako analiziraju Muhiku,Lukasenka i Iglesijasa…

    Kada se Srbija dovede u red,kada istakne ono sto mnogi nemaju ,a to je VELIKA ISTORIJA…i zastiti tu svoju istoriju od novih najubitacnijih napada,tada mozemo biti i sami,i nezavisni,i u Evropskoj i bilo kojoj uniji…

    SVE TO UVEK PAZECI DA NIKADA VISE NE IZIGRAVAMO KVOCKU…makar lazni pilici besneli na sve strane…JER CE SRBIN OPET ZNATI DA JE SRBIN!




    0



    0
    • Prvo „kraljevska“ porodica treba da nauči srpski jezik što je, istini za volju, nemoguće.




      0



      0
      • Potpuno se slazem,znamo i prestolonaslednikov poklic „ja sam Za vama…“,licno mi smeta njegovo vikanje na narod na jednom skupu na Oplencu,koji su zvizdali Dacicu…
        Medjutim,mi kao narod moramo da se disciplinujemo,da vidimo dalje i bolje,da vidimo tanjir a ne kasiku,da vidimo sumu ,a ne stablo…
        Kada je spanski diktator i fasista Franko bio na zalasku svoga zivotnog veka,time i vladanja,ODREDIO JE SVOGA NASLEDNIKA,odredio je Kraljevinu i Kralja Huana Karlosa.
        Taj je sasvim ogranicenih kapaciteta,cak je ubio brata na nekom lovistu…ima milion gafofa,afera,LICNIH GLUPOSTI…
        Ali ,U PITANJU JE BILA SPANIJA,Franko je znao da ce nastupiti haos…ODREDIO JE KRALJA,vratio Spaniji njenu tradiciju,formirane su dve politicke strane,a kasnije i stranke…NAPRAVLJEN POLITICKI PAKT U TOLEDU,gde je definisan kontekst delovanja i desnice i levice,sa glavnim drzavnim,socijalnim i ekonomskim pitanjima…
        Franko je mislio-bolje los Kralj negó dobar Haos…
        AKO JE DOBAR SISTEM,BICE DOBAR I KRALJ.
        U medjuvremenu,narod je cak zavoleo Kralja i Spanija danas deluje kao ozbiljna drzava,cak i kada ima ozbiljnu krizu.
        Srbija mora isto tako da cini,ZABORAVIMO LICNE INTERESE,GLEDAJM INTERES DRZAVE…nije poklic za monarhijom,NI MONARHIZAM,NI CETNISTVO,sto bi odmah komunisti svih boja podmetnuli,TO JE POKLIC ZA DRZAVOTVORNOM TRADICIJOM.
        Srbija je ubijena 1941.godine,ovo sto gledamo su mutant varijante,a Srbija se udaljava od sebe same.
        MI TO JEDNOSTAVNO NISMO.
        Odvojili su nas od Boga,od Kralja,a sada i od Otadzbine?
        Mi smo mala seljacka zemlja,gde je Monarhija prirodnija od drugih obika uredjenja,jer ako necemo Monarhiju,imacemo „hiljadu Monarhija“,tj.BURAZER-DESPOTSKO DINASTICKO VLADANJE…svakoga od nas,koji ce biti dovoljno bezobrazan i glup ,da pomisli da je bas on „otac nacije“.
        Samo ljudi MENTALNOG I MORALNOG SIROMASTVA,imaju bolesnu ambiciju da budu PERSONALNA SOLUCIJA SVOGA NARODA.
        Sto rece fantasticni covek,skroman,DAKLE BOGAT,predsednik Urugvaja Muhika …“NIJE SIROMASAN ONAJ COVEK KOJI MALO IMA,VEC ONAJ KOJI MNOGO TRAZI“.




        0



        0
        • Potpuno se slažem sa tobom.Bez jedne uređene parlamentarne monarhije nema nam spasa.Ovako,a svedoci smo toga,od uvođenja višestranačja,nagledali smo se i doživeli svega i svačega.Da bi se došlo do magične brojke od 126,ovde su se sabirale i babe i žabe,ljubili i grlili i demokrate i radikali,socijalisti i monarhisti.Samo zarad puste vlasti mogao je svako sa svakim.A za to vreme nama ode „koža na vrljiku“
          Jedino,a to je moje mišljenje,možda je malo kasno za prestolonaslednika Aleksandra.Mislim da je možda bolje dovesti na presto njegovog najstarijeg sina,uvesti ga u tekuce probleme Srbije i početi jedan novi „život“.
          Ako nastavimo i dalje ovako,spasa nam nema.I dalje ćemo dobijati sitne ljude koji će pokušavati da budu neki novi Tito,Slobo i ne znam koji još…a mi i dalje propadati i nestajati.
          Bez kralja ne valja.
          I na kraju,na pitanje ko smo i šta smo…vuci,ovce,kokoške…izgleda mi da smo neki klonirani ovan sa pilećim mozgom…nažalost.




          0



          0
  2. Metamorfoza nekih bivsih Srbenda je cudna kao i putevi gospodnji.
    Krenes iz Istoka(sa Kosova) i stignes na zapad,da u Berlinu“ kleknes pred jacim“.
    Za obicnog drugosrbijanskog legionara,samo uobicajen i déja-vu
    izliv odanosti Jupiteru.Kada,pak, R.Ljusic,sa pozicije univerzitetkog profesora,
    autora udzbenika za III razred gimnazije i direktora DRZAVNE izdavacke
    kuce, javno zagovara i velica podanicki mentalitet, opravdano je upitati ga
    u cije ime on to radi:“Palestinaca“spakovanih u rezervate na KiM ili, kao sluzbeni
    glasnik, u ime vrhovnog beogradskog protestanta u cilju promene svesti ?




    0



    0
  3. Postovani gospodine Vucelicu, pa trebao je neko da profesoru Ljusicu pokaze svoje pravo mesto na ovom Carstvu zemaljskom, posto se on jako plasi Carstva Nebeskog. Posto je zakupio Novosti,kao neka anatema,svakog casa izlazi otud,tako da je po ko zna koji put, morao ponovo da se brani,ali opet od samog sebe. Covek zaista ne zna sta prica,menja misljenja i strane u trenutku,a toliko mrzi komuniste,da to jednom srpskom istoricaru bas i ne prilici. Valjda je uloga profesora da naucnim cinjenicama i saznanjima da izvesne argumente o nekom problemu,a ne da pljuvanjem svega i svakoga,bez apsolutnih dokaza,stavlja na nize mesto. Njegova agresivnost i bahatost,zaista normalan svet plase,ali u isto vreme i pokazuju koliko silom pise i prica istoriju da bukvalno njegov rad i trud vise niko ne uzima za ozbiljno.Bilo bi jako dobro da mu ponovo odgovorite,posto je sujetan ko turski sultan,a zaista nema prava da komentarise Prvi svetski rat,jer se radi o istoricaru 19. veka. Kako se bre niko ne javi(ocigledno ne sme)od istoricara koji se bave iskljucivo Prvim svetskim ratom,i da demantuju sve one njegove tvdnje.Drago mi je da postoje i oni koji ga se ne plase i koji mu izazivaju toliku nervozu da covek prosto mora po milioniti put da se oglasi i demantuje,ali,ponovo sebe.On profesor?????????Zalosno!!!!!!!!!!




    0



    0
  4. Svaka čast za komentare.Nisam za kralja,koji nije u stanju naučiti jezik naroda,zemlje,kojoj pripada.Ako će to sprečiti,da na vlast dođu raznorazni Tadići,Vučići,naročito Dačići,nedaj bože,Čede,Živkovići,i da stalno mašu,kako ih je narod birao i dao im mandat.Dojadilo je njihovo jadno ponižavajuće ponašanje,koje nas čini slepim i blesavim.Nikada više,divnog,dragog,kralja Petra,koji je delio sudbinu svojih vojnika i svog naroda,to je bio veliki čovek,s pravom je nosio zvanje kralja zemlje,koju je ljubavlju branio.Sve partije treba uništiti,korunpirane su,uvek ih neko plaća,a oni rade samo za sebe.Što se tiče Ljušića,bezvredno,nakazno čudovište,ali mu je dozvoljeno da tako radi.Ako želimo opstati,moramo iz korena menjati sve,sebe ponajviše.Poštovanje-Luna.




    0



    0
  5. Лепа асоцијација!Новембра 2000 – те , на једној фасади , графит .
    Пише : ВУЧЕ ОВЦО
    Две речи , а тако пуно говоре !
    Амери проценили да је ДОС , без Вука , јачи за 65 % !
    Платили му да сруши режим , исти није срушио , а паре није
    вратио ! Није он ОВЦА , али ме чуди да је жив ! Амере није лако
    намагарчити , сем ако не преговарају са Херцеговцем .Онда је то
    у реду !




    0



    0
  6. Мени је за Карађорђевића најјача прича из Чачка .Каже присутним
    грађанима : “ Ја волим Чечене !“ То су грађани града Чечак или
    Чачак , ПРИНЦУ свеједно !Препоручујем да узме неки час од ексе-
    ленције , кинеског амбасадора !Било би више него доволјно , да се
    не брука !
    P.S.
    Зло говече , довијека јуне .(народна)




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *