Почетна / Документи / Одломци из Дневника – Слово о дрвећу

Одломци из Дневника – Слово о дрвећу

Милован Данојлић

Шуме и воћњаци су верни саучесници у испуњавању људске судбине. Чајкановић је оставио обиман рад о култу растиња код нашег, и код других народа. При сечењу бадњака, пре него што замахне секиром, домаћин  скине капу и прекрсти се, усред шуме

Јавља ми се Тома Маринковић, песник и узгајивач ружа из Липолиста. Распитује се за здравље у кући и у воћњаку, тамо, надомак северних огранака Рудника. Деведесетих година је, преко лета, знао да сврати у Ивановце па је, на мом пространом и неуредном имању, да не речем „плацу“, засадио две јабуке. Воћке су ове године углавном омануле, али је једна његова јабука, она једина, донела силан род. Гране су се самоубилачки повиле према земљи, морао сам их поткочивати ракљама, да се не искрше. Сваки сам оброк, у септембру и октобру, завршавао Томиним кожарама, а остатак сам пренео у Београд. Јео сам их понајвише из поштовања према природном укусу. Хрускаве, тешке у својој заслађености, враћале су ме у детињство. Одморио сам се од љуштења: свој воћњак не прскам, из еколошких уверења, и због лености и невештине у том послу.

Имам стотинак разноврсних стабала. Како је народ биолошка маса која се народи на одређеном простору, и воћњак се може сматрати за узориту народну заједницу. То још више важи за шумска дрвета, окупљена на доњој трећини моје очевине. Од 1970. шуму нисам чистио; одонда се толико осамосталила и осилила да сам се, летос, у њој готово изгубио. Блиско суседовање воћњака и шуме упућује на увиђање разних компаративних предности и недостатака у припадништву једној или другој групи. Колико су калемљена дрвета осетљива на временске прилике и климатске услове, толико се шумска на њих не обазиру. Воћке лако оболевају, а са онима у шуми ни громови не излазе на крај. Заједница питомог дрвећа се  неосетно проређује, сваке године заменим део онога што се осушило, док је у шуми процес умирања и обнављања органски уређен и равномеран. Понека воћка клоне у јеку снаге, у младости,  како то и у људској заједници бива.

Ове године сам ожалио одлазак једне мале крушке. Мршаве крошње и болешљивог, рошавог дебла, таворила је четрдесетак лета, а кад би родила, давала је изузетно миришљаве и сочне плодове. Мој млађи син, са урођеном слабошћу према воћу, открио ју је оног лета кад је истовремено проходао и проговорио. Изјутра, како се пробуди, пео ми се на кркаче и заповедао: „Тата, на куксу!“ Објаснио сам му да узима оне које му саме, лако остану у руци. Ако се опиру, значи нису зреле.

 

[restrictedarea]

Идуће године, мала крушка је искористила  право на нерађање. „Кад ћемо на крушку?“,  пита ме Борислав. „Сачекај, није зрела“, одговорих. Одем на љишку пијацу, купим две киле петровача па их, травкама, привежем за гране. Дуго их је брао и јео, не примећујући подвалу. Или ју је наслућивао, али није хтео да квари игру, онако како се са Стефаном, старијим братом,  радовао посетама Деда-Мраза. Од истинитих, као и од измишљених прича, у тим се годинама тражи једино да буду лепе.

Једно друго стабло се, после доградње дашчане гараже, нашло на незгодном месту. При извожењу аута ваља обавити неколико маневарских захвата. Рађа ретко и слабо; свеједно, не помишљамо да га уклонимо. Сечење садница је грех. У основној школи сам прочитао причу о неком несрећнику који је, из освете или обести, исекао много младих воћки по Левчу, да би, под старе дане, постао свестан својих непочинстава и одао се покајничком калемљењу по пустим падинама и сеоским утринама. Дрвета,  свакако, иду у ред земаљских чудеса, уживају небеску заштиту. Према Књизи постања, вегетација је настала трећег дана извођења Творчеве замисли, кад је земљи наређено „да пусти из себе дрво разно, које рађа род по својим врстама“. Чудо није постало јасније Линеовом класификацијом. Човек пописује и описује, али у тајну не продире.

Планетарна плантажа је изложба риплијевских реткости и крајности: животни век баобаба је неограничен, нађен је узорак стар преко пет хиљада година. Секвоја достиже висину од стотину метара, а арктичка врба порасте само два сантиметра. Шуме и воћњаци су верни саучесници у испуњавању људске судбине. Чајкановић је оставио обиман рад о култу растиња код нашег, и код других народа. При сечењу бадњака, пре него  што замахне секиром, домаћин скине капу и прекрсти се, усред шуме. То ми је једна од упечатљивијих дечјих успомена.

У моме, слабо одржаваном воћњаку, и у јаловим годинама, у сваком се часу, од пролећа до почетка  зиме, нађе нешто за јело. Мршав род ме кадикад више обрадује од богатог: савладам га устима. Кад шљиве прероде, нађем се у неприлици. Драган Гајић, власник расадника „Лепопоље“, притекне ми у помоћ, уступи ми групу радника која за једно  преподне среди оно са чиме бих се сам данима натезао. Једне године, јабуке претераше с родом: три дана сам их сецкао и гључио ручним муљачем. Пошто у џибру не стављам шећер, дуго су и слабо превирале, али, онаквих шест литара јабуковаче, колико сам на крају добио, у времену општег патворења, у мом селу, а богме и на Балкану, тешко је наћи.

Па и овамо, на југозападу Француске, у невеликој башти позади куће, поред двадесетак чемпреса постављених дуж дворишне ограде, одгајио сам и две јабуке, једну јапанску, и једну домаћу. Ову, европску, нашао сам у самопослузи, као дрвце увијено у целофан, била је врло јефтина. У три године се тако разрасла да ме је, ове јесени,  обрадовала врло пријатним плодовима. Ништа од онога што се износи на пијацу не може се упоредити с њеним укусом. Што се јапанке (какија) тиче, нисам њен љубитељ: плодови су јој половично слатки, гњецави, личе на парадајз. Купио сам је у расаднику, из естетских побуда. Кад опадне лист, блесну разголићене лоптице, и дрво месецима стоји као жива скулптура, уравнотежена и поред очигледне асиметричности, као какав Калдеров „мобил“. Изјутра отворим баштенска врата и уживам у призору. Њоме се хране очи, а уста ће другде наћи што им годи.

Кратко писмо Томе Маринковића покрену, ето, читаву бујицу сећања на виђено, доживљено и прочитано. Шумски дубови су нам браћа, а воћке сестре; песници међу људима, и воћке међу дрветима, свакако су небески миљеници. Поред Маринковића, приложници мог воћњака су Мошо Одаловић и Љубивоје Ршумовић. Једне године бануше пуних руку. Мошо иза куће засади лешник, а Ршум цветну пузавицу. Лешник рађа, пузавица се расцветала поврх вењака од подивљале винове лозе: уместо гроздова,  даје ми дебелу ладовину.

Црква у Костолцу је, пре неколико година, у својој порти уприличила живу представу о прожимању воћки и поезије засадивши врт посвећен српским песницима. Мени је додељена дуња, у вези с песмицом коју сам,  пре више од четрдесет година, испевао.

„Моја дуња“ је, пре две године, први пут родила, и Славица Пејовић, аниматор локалних културних збивања, послала ми је фотографију у боји коју, урамљену, држим изнад постеље.

Сањарији о личном и колективном дружењу човека са дрвећем нема краја. Шуме су комбинати фотосинтезе, фабрике које није уништила приватизација; напајају нас чистим ваздухом, штите нас од ветрова; посечене, пуне нам пребивалишта намештајем, или нас милују ватреним издасима у леденим зимским ноћима, док се сладимо јабукама извађеним из трапа. Ко нам се, шта нам се на свету тако нештедимице, и до краја, предаје? У једној пригодној песмици, сељак се бадњаку обраћа као рођаку. Стендалов Жилијен Сорел, првог дана наступа у богословији, уплашен од  мрзовољног управника, пада у несвест; дошавши себи, угледа, кроз узан прозор, у даљини, неколико дрвета, и обрадује им се „као старим пријатељима“. Са дрвећем је, често, лакше и лепше него с људима,  поготово онима на службеној дужности. Она су узори мудре стрпљивости, усправног држања, и верности. Нас, скитнице и бедуине, целог живота чекају на месту где смо их, полазећи у свет, оставили. Ако је реч о патриотизму, што неки међу нама истичу као личну врлину и заслугу, тешко је замислити дубљу оданост родном тлу и јачу везаност за земљу. Дрвета су родољубље схватила дословно.

[/restrictedarea]

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *