Odlomci iz Dnevnika – Slovo o drveću

Milovan Danojlić

Šume i voćnjaci su verni saučesnici u ispunjavanju ljudske sudbine. Čajkanović je ostavio obiman rad o kultu rastinja kod našeg, i kod drugih naroda. Pri sečenju badnjaka, pre nego što zamahne sekirom, domaćin  skine kapu i prekrsti se, usred šume

Javlja mi se Toma Marinković, pesnik i uzgajivač ruža iz Lipolista. Raspituje se za zdravlje u kući i u voćnjaku, tamo, nadomak severnih ogranaka Rudnika. Devedesetih godina je, preko leta, znao da svrati u Ivanovce pa je, na mom prostranom i neurednom imanju, da ne rečem „placu“, zasadio dve jabuke. Voćke su ove godine uglavnom omanule, ali je jedna njegova jabuka, ona jedina, donela silan rod. Grane su se samoubilački povile prema zemlji, morao sam ih potkočivati rakljama, da se ne iskrše. Svaki sam obrok, u septembru i oktobru, završavao Tominim kožarama, a ostatak sam preneo u Beograd. Jeo sam ih ponajviše iz poštovanja prema prirodnom ukusu. Hruskave, teške u svojoj zaslađenosti, vraćale su me u detinjstvo. Odmorio sam se od ljuštenja: svoj voćnjak ne prskam, iz ekoloških uverenja, i zbog lenosti i neveštine u tom poslu.

Imam stotinak raznovrsnih stabala. Kako je narod biološka masa koja se narodi na određenom prostoru, i voćnjak se može smatrati za uzoritu narodnu zajednicu. To još više važi za šumska drveta, okupljena na donjoj trećini moje očevine. Od 1970. šumu nisam čistio; odonda se toliko osamostalila i osilila da sam se, letos, u njoj gotovo izgubio. Blisko susedovanje voćnjaka i šume upućuje na uviđanje raznih komparativnih prednosti i nedostataka u pripadništvu jednoj ili drugoj grupi. Koliko su kalemljena drveta osetljiva na vremenske prilike i klimatske uslove, toliko se šumska na njih ne obaziru. Voćke lako obolevaju, a sa onima u šumi ni gromovi ne izlaze na kraj. Zajednica pitomog drveća se  neosetno proređuje, svake godine zamenim deo onoga što se osušilo, dok je u šumi proces umiranja i obnavljanja organski uređen i ravnomeran. Poneka voćka klone u jeku snage, u mladosti,  kako to i u ljudskoj zajednici biva.

Ove godine sam ožalio odlazak jedne male kruške. Mršave krošnje i bolešljivog, rošavog debla, tavorila je četrdesetak leta, a kad bi rodila, davala je izuzetno mirišljave i sočne plodove. Moj mlađi sin, sa urođenom slabošću prema voću, otkrio ju je onog leta kad je istovremeno prohodao i progovorio. Izjutra, kako se probudi, peo mi se na krkače i zapovedao: „Tata, na kuksu!“ Objasnio sam mu da uzima one koje mu same, lako ostanu u ruci. Ako se opiru, znači nisu zrele.

 

[restrictedarea]

Iduće godine, mala kruška je iskoristila  pravo na nerađanje. „Kad ćemo na krušku?“,  pita me Borislav. „Sačekaj, nije zrela“, odgovorih. Odem na ljišku pijacu, kupim dve kile petrovača pa ih, travkama, privežem za grane. Dugo ih je brao i jeo, ne primećujući podvalu. Ili ju je naslućivao, ali nije hteo da kvari igru, onako kako se sa Stefanom, starijim bratom,  radovao posetama Deda-Mraza. Od istinitih, kao i od izmišljenih priča, u tim se godinama traži jedino da budu lepe.

Jedno drugo stablo se, posle dogradnje daščane garaže, našlo na nezgodnom mestu. Pri izvoženju auta valja obaviti nekoliko manevarskih zahvata. Rađa retko i slabo; svejedno, ne pomišljamo da ga uklonimo. Sečenje sadnica je greh. U osnovnoj školi sam pročitao priču o nekom nesrećniku koji je, iz osvete ili obesti, isekao mnogo mladih voćki po Levču, da bi, pod stare dane, postao svestan svojih nepočinstava i odao se pokajničkom kalemljenju po pustim padinama i seoskim utrinama. Drveta,  svakako, idu u red zemaljskih čudesa, uživaju nebesku zaštitu. Prema Knjizi postanja, vegetacija je nastala trećeg dana izvođenja Tvorčeve zamisli, kad je zemlji naređeno „da pusti iz sebe drvo razno, koje rađa rod po svojim vrstama“. Čudo nije postalo jasnije Lineovom klasifikacijom. Čovek popisuje i opisuje, ali u tajnu ne prodire.

Planetarna plantaža je izložba riplijevskih retkosti i krajnosti: životni vek baobaba je neograničen, nađen je uzorak star preko pet hiljada godina. Sekvoja dostiže visinu od stotinu metara, a arktička vrba poraste samo dva santimetra. Šume i voćnjaci su verni saučesnici u ispunjavanju ljudske sudbine. Čajkanović je ostavio obiman rad o kultu rastinja kod našeg, i kod drugih naroda. Pri sečenju badnjaka, pre nego  što zamahne sekirom, domaćin skine kapu i prekrsti se, usred šume. To mi je jedna od upečatljivijih dečjih uspomena.

U mome, slabo održavanom voćnjaku, i u jalovim godinama, u svakom se času, od proleća do početka  zime, nađe nešto za jelo. Mršav rod me kadikad više obraduje od bogatog: savladam ga ustima. Kad šljive prerode, nađem se u neprilici. Dragan Gajić, vlasnik rasadnika „Lepopolje“, pritekne mi u pomoć, ustupi mi grupu radnika koja za jedno  prepodne sredi ono sa čime bih se sam danima natezao. Jedne godine, jabuke preteraše s rodom: tri dana sam ih seckao i gljučio ručnim muljačem. Pošto u džibru ne stavljam šećer, dugo su i slabo previrale, ali, onakvih šest litara jabukovače, koliko sam na kraju dobio, u vremenu opšteg patvorenja, u mom selu, a bogme i na Balkanu, teško je naći.

Pa i ovamo, na jugozapadu Francuske, u nevelikoj bašti pozadi kuće, pored dvadesetak čempresa postavljenih duž dvorišne ograde, odgajio sam i dve jabuke, jednu japansku, i jednu domaću. Ovu, evropsku, našao sam u samoposluzi, kao drvce uvijeno u celofan, bila je vrlo jeftina. U tri godine se tako razrasla da me je, ove jeseni,  obradovala vrlo prijatnim plodovima. Ništa od onoga što se iznosi na pijacu ne može se uporediti s njenim ukusom. Što se japanke (kakija) tiče, nisam njen ljubitelj: plodovi su joj polovično slatki, gnjecavi, liče na paradajz. Kupio sam je u rasadniku, iz estetskih pobuda. Kad opadne list, blesnu razgolićene loptice, i drvo mesecima stoji kao živa skulptura, uravnotežena i pored očigledne asimetričnosti, kao kakav Kalderov „mobil“. Izjutra otvorim baštenska vrata i uživam u prizoru. Njome se hrane oči, a usta će drugde naći što im godi.

Kratko pismo Tome Marinkovića pokrenu, eto, čitavu bujicu sećanja na viđeno, doživljeno i pročitano. Šumski dubovi su nam braća, a voćke sestre; pesnici među ljudima, i voćke među drvetima, svakako su nebeski miljenici. Pored Marinkovića, priložnici mog voćnjaka su Mošo Odalović i Ljubivoje Ršumović. Jedne godine banuše punih ruku. Mošo iza kuće zasadi lešnik, a Ršum cvetnu puzavicu. Lešnik rađa, puzavica se rascvetala povrh venjaka od podivljale vinove loze: umesto grozdova,  daje mi debelu ladovinu.

Crkva u Kostolcu je, pre nekoliko godina, u svojoj porti upriličila živu predstavu o prožimanju voćki i poezije zasadivši vrt posvećen srpskim pesnicima. Meni je dodeljena dunja, u vezi s pesmicom koju sam,  pre više od četrdeset godina, ispevao.

„Moja dunja“ je, pre dve godine, prvi put rodila, i Slavica Pejović, animator lokalnih kulturnih zbivanja, poslala mi je fotografiju u boji koju, uramljenu, držim iznad postelje.

Sanjariji o ličnom i kolektivnom druženju čoveka sa drvećem nema kraja. Šume su kombinati fotosinteze, fabrike koje nije uništila privatizacija; napajaju nas čistim vazduhom, štite nas od vetrova; posečene, pune nam prebivališta nameštajem, ili nas miluju vatrenim izdasima u ledenim zimskim noćima, dok se sladimo jabukama izvađenim iz trapa. Ko nam se, šta nam se na svetu tako neštedimice, i do kraja, predaje? U jednoj prigodnoj pesmici, seljak se badnjaku obraća kao rođaku. Stendalov Žilijen Sorel, prvog dana nastupa u bogosloviji, uplašen od  mrzovoljnog upravnika, pada u nesvest; došavši sebi, ugleda, kroz uzan prozor, u daljini, nekoliko drveta, i obraduje im se „kao starim prijateljima“. Sa drvećem je, često, lakše i lepše nego s ljudima,  pogotovo onima na službenoj dužnosti. Ona su uzori mudre strpljivosti, uspravnog držanja, i vernosti. Nas, skitnice i beduine, celog života čekaju na mestu gde smo ih, polazeći u svet, ostavili. Ako je reč o patriotizmu, što neki među nama ističu kao ličnu vrlinu i zaslugu, teško je zamisliti dublju odanost rodnom tlu i jaču vezanost za zemlju. Drveta su rodoljublje shvatila doslovno.

[/restrictedarea]