Почетна / Друштво / Косовски изазов Томислава Николића

Косовски изазов Томислава Николића

Пише Никола Врзић

Да ли председник Србије покушава да Европску унију натера да призна да ће нам тражити да признамо независност Косова?

Председник Србије Томислав Николић поново је, по трећи или четврти пут у мање од месец дана, у јавности покренуо питање коначног статуса Косова и Метохије и захтева које ће нам Европска унија, иако сад то не жели да призна, у вези са тим статусом испоставити. Председник Николић је ово питање покренуо иако је оно, већ месецима уназад, потпуно скрајнуто из фокуса јавности, иако још није познато каквим ће садржајем бити испуњено преговарачко Поглавље 35 које ће се бавити Косовом и Метохијом, покренуо га је иако су политички преговори Београда и Приштине у стању хибернације, практично још откако је у априлу прошле године постигнут Први бриселски споразум о нормализацији односа… О чему се ради? Зашто Николић сад покреће питање коначног статуса Косова, и шта тиме намерава да учини?

КУВАНА ЖАБА После састанка (2. децембра) са ЕУ комесаром за преговоре о проширењу ЕУ Јоханесом Ханом, подсећања ради, Николић је јавности саопштио да је први пут од једног европског званичника чуо да ће нам бити затражено да признамо независност Косова пре уласка у ЕУ. „Колико ја знам, комесар Хан није то рекао“, две недеље касније преко таблоида „Блиц“ у немачком (су)власништву немачки амбасадор у Београду Хајнц Вилхелм демантује председника Србије, коме председник потом, преко Н1 телевизије, одговара да је „у најмању руку непристојан“, и, „значи, ја лажем? Ако ја лажем, не лажу снимци…“, и понавља своју тврдњу да ће „Србија бити суочена са потпуним договором са Косовом и Метохијом пре уласка у Европску унију“…

 

[restrictedarea]

 

Дакле, питање тајминга. „У извесној мери, да“, одговорио је Николић на питање да ли је његов косовски изазов Бриселу последица онога што је чуо од комесара Хана. Али шта га је још мотивисало? С једне стране, сасвим је сигурно да ће ЕУ од нас затражити да и формално признамо независност Косова; „Викиликсове“ депеше америчке дипломатије, на које је „Печат“ подсетио и недавно, сведоче о томе директно и убедљиво. С друге стране, чињеница је и да тај захтев до сада – до сада – није изговорен јавно и званично. Исто је тако чињеница и да су ЕУ и њени власници с оне стране Атлантика одбијали да о коначном статусу Косова разговарају 2003. године, када је ту тему покушао да наметне покојни Зоран Ђинђић, с образложењем да је „сувише рано постављати питање статуса“ (портпаролка Европске комисије Ема Адвин, 17. јануар 2003.) те да „САД сматрају да сада није време за покретање разговора о коначном статусу Косова“ (представник Стејт департмента Ричард Баучер, 18. јануар 2003.) и да су нас дуго лагали да питања Косова и уласка Србије у ЕУ немају везе једно с другим (на пример, 2. април 2010, Штефан Филе); и да сада тврде, попут амбасадора Вилхелма, „ми не тражимо да Србија призна Косово“, али уз изузетно опасну и речиту опаску да „могу да говорим само о садашњости, а не шта ће бити у будућности“. Очигледно је, из свега овога, да се брижљиво темпира моменат у којем ће нам бити испостављен захтев за признавање Косова. А оно нас, темпирање, наводи на закључак да наши западни пријатељи на Србију већ деценију и кусур примењују синдром куване жабе која се не убацује одмах у кључалу воду – јер би, моментално опарена, из ње могла и да искочи – већ се та вода, са жабом у њој, загрева лагано и постепено, тако да се жаба све време привикава на све већу температуру па и не примети да је прекасно, скувана је… Тако да Николићев косовски изазов – да нам одмах кажу шта то од нас хоће, а не тек за пет или више година – треба схватити и као његов покушај да ЕУ и њене менторе истера на чистац. Да не губимо време јер, каже председник Србије, „сензационалног признања КиМ нити може нити сме да буде икада“.

Нова платформа У сваком случају, председник сад најављује и да ће заједно са владом израдити нову преговарачку платформу – за разлику од претходне платформе коју је правио сам па му ју је влада изменила – а она ће коначно решење статуса Косова и Метохије потражити у нејасном оквиру суштинске аутономије, предвиђеном у постојећем Уставу Србије. Да ли ће платформе заиста бити, и да ли ће заиста бити оваква, и да ли ће у себи садржавати и противљење уласку државе Косово у Уједињене нације (по „моделу две Немачке“) о чему се иначе упорно и упадљиво ћути, остаје да сачекамо и да видимо, а онда ћемо видети и реакцију друге преговарачке стране, оне из Брисела и Вашингтона. Уосталом, све би требало да постане барем мало јасније када ЕУ коначно објави Извештај о скринингу за Поглавље 35, у којем ће нам бити побројани косовски задаци и очекивања, и када се настави политички дијалог с Приштином, почетком фебруара следеће године.

[/restrictedarea]

 

7 коментара

  1. EU nece prihvatiti nikakav plan Srbije za Kosovo.
    Nikolic samo odvlaci paznju gradjana sa drugih teskih pitanja kojim su gradjani optereceni.
    Plan je morao da ima u startu,kada je stupio na duznost.I kada se kleo Bogu.
    Ovako ispada da je ponovo na pocetku.Ali nije tako.Namera EU,SAD i Kosova, da Kosovo bude nezavisna drzava, je na kraju.




    0



    0
  2. nikolic da se mane verbalne gimnastike, kako mozes pisati plan sa onima koji su potpisali briselski sporazum sa onima koji slepo slusaju brisel




    0



    0
  3. Овде мора се рећи истина а која гласи: Николић,Вучић и Дачић су признали потписали штоје ЖУТИ-КАРТЕЛ договорио са Америком и ЕУ-НАТО. Изазови ће настати или ћемо нестати ако се спроведе у дело
    тај ФАМОЗНИ бриселски споразум Николић AND COMPANI блефирају као
    можемо поново да преговарамо о чему ским када знају дасу КОСМЕТ отписали из састава државе Србије.




    0



    0
  4. Ne znam sta ce biti sa moguce novom predsednikovom inicijativom u vezi Kosova,ali znam da ce BITI ONO STO BITI NE MOZE.
    A ne moze Kosovo tek tako da ode.
    Posebno ako Rusija odbije anglonacisticku agresiju.
    A ODBICE JE,JER JE U SVOJOJ KUCI.
    E,ta kontraonfanziva,NE ZNAMO GDE CE ZAVRSITI.
    Zato sacekajmo malo,nije Kosovo ni izdaleko reseno pitanje…

    Zelim da podelim misljenje sa predsednikom Nikolicem,u jednoj na izgled ne bitnoj stvari,a to je kako se zove predsednik drzave Vatikan,tamosnji Papa,koga je predsednik Nikolic,posle posete Vatikanu nazvao,Papa FRANCISKO (Fransisco),verovatno jedini u Srbiji,po meni PRAVILNO,jer bi ga rodjena majka tako nazvala…

    TO JE NEOBICNO VAZNO,jer je Srbija,pod svekolikom ustasko-nacistickom okupacijom,umotanom u lazne eurointegracije,jos pod teretom unutrasnjeg komunistickog jugoslovenstva…usvojila hrvatsku verziju imena Pape i naziva ga Papa FRANJA???
    SRBIJA KORISTI HRVATSKO IME FRANJA?!
    Po meni,najbolje je da ga zovemo Papa DJORDJE,jer mu je rodjeno ime Jorge (Horhe),Mario Bergoglio,argentinski kardinal,ocigledno,italijanskog porekla…
    Njegovo religiozno ime je FRANCISKO (Francisco),tako bi ga rodjena majka nazvala…
    Italijani ga zovu po svome,FRANCESKO (Francesco)…
    HRVATI GA ZOVU PO SVOME-FRANJA…
    A SRBI GA ZOVU-PO HRVATSKOM ,“TEPAJU“ MU NA HRVATSKOM JEZIKU…ne ni po italijanskom,ni po spanskom-kasiljanskom,NE,po hrvatskom!
    SRBI POCINJU DA GOVORE HRVATSKIM JEZIKOM!
    Pod ovom okupacijom,nece cuditi ako pocnemo i ratnom zlocincu,ustasi i fasisti Tudjmanu da tepamo,i da ga zovemo FRANJA…CIKA FRANJA.PREDSEDNIK FRANJA.NAS FRANJA.
    Moramo nasim dzelatima da tepamo.

    Nije bitno ime vatikanskog Pape,konacno,on ima i latinsko ime FRANCISKUS (Franciscus),kako se i zvanicno potpisuje…ali je bitno,da je Srbija bez milosti razorena po svakom pitanju,da mi vise nemamo samostalnost govora i pojmovnog odredjenja ljudi,stvari i dogadjaja oko nas,i da cak kada i njen predsednik dodje i kaze „bio sam kod Pape Franciska“,cela Srbija peva u glas,on je PAPA FRANJA???
    SAMO FALI DA KAZE,NAS PAPA FRANJA?!
    Slava Francisku,DJORDJU…dobar je covek,ali da mu mi Srbi pevamo FRANJA,to nema sansi.
    Pozitivno brojanje za predsednika Nikolica,A VELIKI MINUS ZA „EVROPSKU“ SRBIJU.
    Oslobodimo jezik,oslobodicemo i Kosovo,I NE SAMO KOSOVO…




    0



    0
  5. Kosovski zavetnik, četnički vojvoda, crtač zapadnih srpskih granica,nosilac glogovog koca protiv „crvene nemani“,anti-nato i eu jurišnik naoružan političkim oportunizmom, makijavelističkom upornošću, stigao do državnog trona-puštajući političkog drona…Sumari: delegitimisani politički epigon i pigmej vegetira kao nacionalna štetočina…In medias res.




    0



    0
  6. Косово и Метохија су предмет:
    – Државности Републике Србије,
    – Историјских вредности,
    – Институционалности Српске Православне Цркве и
    – Грађанских права државе Србије,
    – Осећања српског народа,у целом свету.
    У безбројним расправама и (не)деловању државе, институција,
    организација, медија и изражавању личних ставова, најчешће
    су истицани сви поменути аспекти (предмети), осим државничких.
    Већ неколико деценија, СПЦ је додељивана улога, која јој не
    припада и за коју није квалификована (посебно, и иностраним
    пословима и односима).
    Није тешко докаѕати, да је управо држава, са својим органима
    и институцијама, дужна да, обезбеђујући државност, обезбеди
    и све остале предмет-аспекте Косова и Метохије, у Србији.
    Међународно право, у дејству, кроз признање Републике Србије,
    пуноправне чланице УН и суверене државе, као и (чак) Резолуцију
    1244 УН, недвосмислено потврђује КиМ, као неодвојиви део
    суверене државе Србије.
    Србија није изгубила рат, нити је агресор (правно) добио.
    Посебно, агресија НАТО је криминални напад (не-државне, илегалне)
    организације, па није могло бити ни примирја, ни закључења мира.
    Ни САД, које су повеле рат (злочиначки, по сопственом признању)
    против Србије (остатка Југославије) нису могле, ни да КиМ присаједине
    Албанији, нити да успоставе суверену државу. тако је
    и, наметнута им, застава, доказ, непризнате-непостојеће државе.
    Све оно што се десило и дешава, само је покушај притиска на
    Србију да призна отцепљење и тако, омогући државност (небитно,
    какву) ове насилне творевине. Усклопу рада на разарању државности,
    је и систематско (и „пузајуће“) увлачење Србије у НАТО.
    За илустрацију, треба се подсетити настанка претпоследње чланице
    УН – Источни Тимор. Та држава, половина острва у индонежанском
    архипелагу, и половином једног народа, то је постала, када је
    Индонезија (у кратком периоду председника Др. Хабибија, дипл. инг.)
    донела одлуку о сагласности на отцепљење. Становништво нове државе
    је католичке вере (за разлику од друге половине, муслиманске вере)
    а сви заједно, бивша португалска колонија. Као што КиМ имају
    природан богатства огромних вредности, тако и део острва Тимор,
    има налазишта нафте. У билансу сецесије, становничтво је, практично,
    преварено, јер је дугогодишњи уговор између Индонезије
    и (оближње)Аустралије остао на снази, а нова држава, без ичега.

    Тако свако игнорисање (кључног)међународниог права, доводи до
    хаоса и немогућности решења поменуитих аспеката, до негације
    државе Србије (и неопходности, чак кандидовања за пријем у УН).
    Управо због тога, подмеће се „неопходност“ промене Устава, као
    услов пријема у ЕЗ.
    Да све буде горе, наше државничко и политичко слепило је трагично.
    Ако би Србија учинила, тај кобни корак, не би отклонила претње
    Хрватске, ветом, а изазвала би и додатна противљења и вета, земаља
    које до данас, нису „признале“ КиМ. Такође, признањем КиМ, Србија
    не би „умилостивила“ ни Брисел (а још мање не мали број чланица ЕЗ)
    а због поремећаја геополитичког стања, довела би до додатних
    „незадовољстава“.
    Упркос данашњем стању, дејству силе, Србија има јасан путоказ.
    Ни Председник, ни други, не смеју да занемаре вредност државности,
    и све оно што она мора да обезбеди, и задовољи.
    У (пре)дугом периоду деловања, Србија је чинила много тога, супротно
    од државног интереса и обавеза, према становницима КиМ –
    држављанима Србије (и Србима, и Албанцима, Ромима, Горанцима, ..)
    Само ако тако схватимо Србију, сви станемо у њој-јединој, нашој,
    нема „тог“ Брисла, Вашингтона, Москве, Берлина, Лондона, … који
    нас могу уништити.
    Косово и Метохија нису изазов.
    КиМ су питање државности и опстанка Србије.
    Србољуб Савић




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *