Почетна / Свет / Гасне муке по Београду

Гасне муке по Београду

Пише Бранко Радун

Иако за то од срца навијају домаћи западњаци, Србија не сме, односно не би требало да окрене леђа Русији, јер би то изазвало и тешке унутрашње потресе и нове ломове

Иако је јасно да Запад (ЕУ и САД) није желео изградњу руског гасовода у моменту када су Русији уведене санкције (иако би и без украјинског сукоба и санкција био угрожен) поставља се питање у којој је мери одговорност и на другим земљама. Очигледно да балканске политичке елите, а то илуструје Бугарска, нису способне да се одупру притисцима, па чак ни кад их они приморавају да се одрекну пројекта који би им годишње пунио буџет са 400 милиона евра, који је тежак три милијарде и који би им на дуже стазе донео 20-ак милијарди евра. Све владе у региону су биле под великим притиском, Србија није попустила, Бугарска јесте. Добри познаваоци прилика говоре да је и хаос − који је протеклих година задесио Грчку, или пак смена Санадера у Хрватској, па и друга политичка тумбања на Балкану, али и шире − значајним делом узрокован „доласком Руса“ кроз пројекат гасовода.

 

ПИТАЊЕ ОДГОВОРНОСТИ Оно што се, такође, поставља као питање јесте колика је одговорност Русије за обуставу „Јужног тока“. Русија је, улазећи у овај пројекат, у њему видела пре свега важан и одличан посао са Европом у домену енергетике.

„Газпром“ има значајан уплив у формирању руске спољне политике и људи њему блиски  на власти у Русији углавном су то тако и видели. Но, енергија је много значајнија од енергетике, она је на првом месту − стратешка моћ. Наиме, јасно је и почетницима у политичким и геополитичким студијама да је контрола енергетских токова, а гас је енергент почетка XXI века, значајнијa од самог профита који се тако остварује. То значи да и мимо украјинског грађанског рата где се сучељавају Русија и Америка (а Европа је тек мало више од пасивног посматрача и навијача) Запад никако не би желео да Русија има стратешку полугу којом убудуће може уцењивати ЕУ ( а тиме свакако и поткопати или барем ослабити америчку хегемонију у Европи).

При томе, овај пројекат је био вишеструко злосрећан. Осим што је требало да започне у времену оштре конфронтације Русије и Америке, иза њега није стајала ниједна од јаких земаља ЕУ. Пројекат „Северног тока“ је једва излобирала Немачка у време власти канцелара Шредера. Кад је Меркелова дошла на његово место, обавезала се да неће водити „проруску“ политику свог претходника, но временом је дошла до тога да је таква политика од виталног интереса за Немачку и ЕУ. Ове године је опет прешла супротни пут – од шредеровске „проруске“ (а заправо политике у немачком националном и пословном интересу) до своје почетне позиције – са гардом према Русији. Ако се све то има у виду, јасно је колико су биле умањене шансе да слабе балканске земље издрже притиске кад то није могла Немачка.

[restrictedarea]

Постоји још један аргумент што је „Јужни ток“ био неприхватљив за Америку и проамеричку политичку касту у Бриселу. Наиме, „Северни ток“ је могао „некако да прође“, но заједно са  „Јужним током“ би се прешла црвена линија нивоа енергетске зависности ЕУ од Русије, која је Западу неприхватљива. Став ЕК био је сасвим јасан – Русија може продавати гас Европи, али не може контролисати гасовод. „Јужни ток“ је био „кап која је прелила чашу“ америчког незадовољства око европско-руског или немачко-руског привредног и енергетског партнерства. Аларми су у Вашингтону упаљени а украјински рат и санкције према Русији били су повод више и алиби за рушење „Јужног тока“ на Балкану. Као што се и до сада много тога рушило и одрађивало на нашим просторима.

 

„РЕВОЛУЦИЈА“ И ГАСОВОД Русија је стога, вероватно, била мало свесна да није довољно што је поменути пројекат у интересу и европских економија и балканских сиромашних држава да би се и реализовао. Исто тако, очигледно је да није било довољно ни да политичке врхушке држава кроз које је требало да прође „цевка“ имају опипљиве користи да би се одупрле директним и јасним притисцима са Запада. Обезбеђење руских интереса на Балкану, а то је био пре свега „Јужни ток“, није могло да иде без широко постављене мреже полуга утицаја и моћи (банке, компаније, безбедност, медији…). Тако се и у Украјини показало да није било довољно за очување виталних руских интереса то што је у протекле две деценије Русија дала, или поклонила, или заборавила дуг од преко 200 милијарди долара, ни то што су се кључни људи режима и тајкуни обогатили послујући са Русијом. Чак се и значајно ефикаснија немачка стратегија, у коју је спадало улагање и у политичаре и у медије, није показала успешна. Све је то сахранио фебруарски пуч у Кијеву, када су и Немци и Руси изгубили своје упориште у Кијеву, а проамерички људи на власти предали контролу над гасоводима америчким компанијама. Контрола над гасоводима је била један од кључних мотива за покретање „револуције“ у Украјини, па је логично да би тај труд био доведен у питање реализацијом „Јужног тока“.

Питање је, уопште, шта је усамљена Русија могла у таквој констелацији снага. Но, јасно је да је, барем за сада, јалова и узалудна била нада свих оних који су веровали да Немачка сме водити аутономну политику у односу на ЕУ и Вашингтон. Друга ствар, да би се овакав гасовод провукао до ЕУ, потребно је више од новца који је у интересу тих земаља и политичких и пословних кругова у њима. Треће, никако не може проћи још један руски гасовод, то јест гасовод који контролишу Руси.

 

ТЕШКА ПОЗИЦИЈА БАЛКАНА Сада је Русија, или како би то Срби пре рекли − Путин − на потезу. Да покаже да ли је она стратешки заинтересована за Балкан и Југоисточну Европу или пак само за енергетске дилове са Турском или Кином. Одустајање од „Јужног тока“ се у неким престоницама, па и у Београду, схватило као смањење присуства Руса на овим просторима. То онда захтева јасан и конкретан одговор Москве о идејама и плановима на овим просторима. У противном, све већи притисак ЕУ, а пре свега Немачке, која сада наступа са антируских, али и антисрпских позиција, уродиће плодом – то јест довешће до убрзавања процеса евроинтеграција. Из страха од руског присуства и утицаја читав регион може „по скраћеном поступку“ да буде примљен у ЕУ.

Све ово значајно отежава позицију балканских држава, а пре свега Србије, која је показала лојалност Русији и „Јужном току“, а за то за сада добија само притиске, уцене и стопирање инвестиција са Запада и од оних који су им блиски. Влада Србије, коју води Александар Вучић, после руског одустајања од градње гасовода налази се у изузетно тешком положају, јер је то за Србију био капитално значајан пројекат, који би, уз оно што је ишло са њим у пакету, био инфузија за српску привреду и српске финансије које су хронично пред крахом. Наравно, Србија не сме, односно не би требало да окрене леђа Русији, иако за то од срца навијају домаћи западњаци, јер би то изазвало и тешке унутрашње потресе и нове ломове. Но, исто тако, ова нова ситуација захтева и промишљање српске спољнополитичке стратегије. Она, чини се, мора и да следи постојећу политику каквог- таквог балансирања између великих сила, али и да јасније и конкретније дефинише нашу позицију према појединим силама у складу са реалношћу, а пре свега, са променама које се дешавају у свету око нас.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Како то по аналитичару Србија није попустила!?

    Ово је препричавање скорашњих догађаја који сви знамо!

    Можда ће се изгратити мањи Јужни ток, а можда и неће!

    Кључно је да ова власт у Србији не прави сада гасну везу са Бугарском од Димитровграда(а то најављују министри и Зорана Михајловић) , јер је Јевропа сад обећала да Бугарска буде Јевропски чвор, па да нас и ЕУ и Бугарска уцењују дугорочно!?

    Србија треба да гледа да Руски гасвовод преко Турске и Грчке дође у Србију преко Маћедоније на Прешево-НИш-Београд- Р. Српска /Маџарска , даље ка средњој Јевропи… ТО ЈЕ НАШ ИНТЕРЕС САДА!

    Значи, градња доброг гасовода од Прешева преко Ниша Београда-и даље!Дакле у близини аутопута.

    Или ће да ова власт пређе на другу страну па да зависимо од Бугарске и од ТАП Албаније и Црње Горе, кроације…. то би била комплетна пропаст.

    Значи, никако преко Бугара, већ преко Грчке и Маћедоније да се тражи да руси помогну изградњу гасовода!
    Све остале приче су забава за народ.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *