Почетна / Култура / El sistema у српском систему

El sistema у српском систему

Пише Смиљка Исаковић

Идеја Ђурђе Папазоглу је да се Систем, кроз наставу дувачких инструмената, шири од провинције ка престоници, да се ради са домским штићеницима, децом без родитеља и другим „маргиналним“ групацијама. На страну што свако Ромче на југу свира на уво трубу као Сачмо

Jужна Америка се понекад сасвим атипично бори са неким проблемима. Тако су се својевремено католички свештеници „одметнули“ од папе и придружили народним покретима за борбу против сурових војних хунти, данас председник једне државице своју плату даје у добротворне сврхе, а у борби против дроге и криминала употребљена је − класична музика. У Венецуели је диригент Хосе Антонио Абре пре четири деценије створио концепт којим се музичко образовање смешта у центар формирања младих, поготову у сиромашним и образовно запуштеним породицама. Амерички музичар Дон Кембел је дефинисао Моцартов ефекат − велики утицај музике на здравље, образовање и задовољство, позивајући родитеље, наставнике и лекаре да га искористе у одгајању срећније, здравије и усредсређеније деце. Искуства су показала да одређена класична музика јача ментално и телесно здравље, смањује стрес, побољшава памћење и свесност, покреће тело и уравнотежује спавање. Музика помаже и код лечења поремећаја слушања, недостатка пажње, дислексије и аутизма, као и у постоперативном опоравку. У случају школске деце, свирање инструмента помаже социјализацији, успеху у школи и касније. Зато је Абре учинио праву ствар, бесплатни часови класичне музике и инструмената постали су доступни свима, јер култура за сиромашне не сме бити сиромашна култура. Успех система је био поступан, најприметнији у крајевима Венецуеле са највише сиротињe, дроге и криминала.
Код нас НВО Music art project под вођством неуморне Ђурђе Папазоглу покушава да овај пројекат пресади на наше тле, будући да су свима пуна уста инклузије и угрожених групација. Кренула је од трубе, која је овде доживела бум путем Гуче, Горана Бреговића и Бобана Марковића. Млади венецуелански трубач, Франциско Пачо Флорес, већ је боравио у Србији, сарадња је почела 2012. са Факултетом музичке уметности, а ове године се преселила на југ, у Ћуприју и Јагодину. На концерту којим је представљен Систем у нас, на Коларцу је 9. новембра наступио Симфонијски оркестар РТС, где су гостовали ученици Школе за музичке таленте у Ћуприји и Основне музичке школе „Владимир Ђорђевић“ из Јагодине, а гости су били штићеници из Звечанске. Дириговао је сада већ незаменљиви уметнички директор и шеф диригент Бојан Суђић. За ову посебну прилику програм је био не-посебан: Холберг свита Едварда Грига, незанимљив и развучен концерт за трубу опскурног чешког барокног композитора Јана Неруде и Шчедринова Кармен свита. У концерту је као солиста наступио Пачо Флорес на ловачком рогу, врло пристојно, да би се приказао као расни трубач латино темперамента тек на крају, у композицији свог компатриоте. На сваком пулту гудача седели су један професионалац из оркестра и један ученик. Тако се добила инклузија, која је повећала оркестар толико да је диригент имао муке да их покрене. Било је шармантно на сцени, али како ја то видим, то није никаква инклузија, јер су свирачи били млади полупрофесионалци, док Систем управо ради на томе да класичну музику свира нека сасвим друга друштвена скупина.
Идеја Ђурђе Папазоглу је да се Систем, кроз наставу дувачких инструмената, шири од провинције ка престоници, да се ради са домским штићеницима, децом без родитеља и другим „маргиналним“ групацијама. На страну што свако Ромче на југу свира на уво трубу као Сачмо. Ваљда је план да се пређе и на неке друге инструменте, а не да нам туђи, свадбарски, постане национални бренд.
У доба светске економске кризе El Sistema се проширио на 60 земаља света, од Авганистана до Америке, и изнедрио нека звучна музичка имена као што је диригент Густаво Дудамел, али то је реткост. Подсећам да је наш El Sistema Socialistiko прорадио много пре Венецуеле, да су се музичке школе од 1945. налазиле у сваком селу, биле бесплатне, доступне свакоме, са врхунским професорима, што се и данас наставило поред свих беда које су нас снашле. Можда је Венецуели то било откровење, као и у свим земљама суровог капитализма. С обзиром да смо и ми на том светлом путу, мислим на капитализам, добро је стварати овакве музичке везе, препуне фраза попут „тимски рад, толеранција, инклузија, емпатија“, за тај неки будући кризни тренутак. Музика нас одржала…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *