El sistema u srpskom sistemu

Piše Smiljka Isaković

Ideja Đurđe Papazoglu je da se Sistem, kroz nastavu duvačkih instrumenata, širi od provincije ka prestonici, da se radi sa domskim štićenicima, decom bez roditelja i drugim „marginalnim“ grupacijama. Na stranu što svako Romče na jugu svira na uvo trubu kao Sačmo

Južna Amerika se ponekad sasvim atipično bori sa nekim problemima. Tako su se svojevremeno katolički sveštenici „odmetnuli“ od pape i pridružili narodnim pokretima za borbu protiv surovih vojnih hunti, danas predsednik jedne državice svoju platu daje u dobrotvorne svrhe, a u borbi protiv droge i kriminala upotrebljena je − klasična muzika. U Venecueli je dirigent Hose Antonio Abre pre četiri decenije stvorio koncept kojim se muzičko obrazovanje smešta u centar formiranja mladih, pogotovu u siromašnim i obrazovno zapuštenim porodicama. Američki muzičar Don Kembel je definisao Mocartov efekat − veliki uticaj muzike na zdravlje, obrazovanje i zadovoljstvo, pozivajući roditelje, nastavnike i lekare da ga iskoriste u odgajanju srećnije, zdravije i usredsređenije dece. Iskustva su pokazala da određena klasična muzika jača mentalno i telesno zdravlje, smanjuje stres, poboljšava pamćenje i svesnost, pokreće telo i uravnotežuje spavanje. Muzika pomaže i kod lečenja poremećaja slušanja, nedostatka pažnje, disleksije i autizma, kao i u postoperativnom oporavku. U slučaju školske dece, sviranje instrumenta pomaže socijalizaciji, uspehu u školi i kasnije. Zato je Abre učinio pravu stvar, besplatni časovi klasične muzike i instrumenata postali su dostupni svima, jer kultura za siromašne ne sme biti siromašna kultura. Uspeh sistema je bio postupan, najprimetniji u krajevima Venecuele sa najviše sirotinje, droge i kriminala.
Kod nas NVO Music art project pod vođstvom neumorne Đurđe Papazoglu pokušava da ovaj projekat presadi na naše tle, budući da su svima puna usta inkluzije i ugroženih grupacija. Krenula je od trube, koja je ovde doživela bum putem Guče, Gorana Bregovića i Bobana Markovića. Mladi venecuelanski trubač, Francisko Pačo Flores, već je boravio u Srbiji, saradnja je počela 2012. sa Fakultetom muzičke umetnosti, a ove godine se preselila na jug, u Ćupriju i Jagodinu. Na koncertu kojim je predstavljen Sistem u nas, na Kolarcu je 9. novembra nastupio Simfonijski orkestar RTS, gde su gostovali učenici Škole za muzičke talente u Ćupriji i Osnovne muzičke škole „Vladimir Đorđević“ iz Jagodine, a gosti su bili štićenici iz Zvečanske. Dirigovao je sada već nezamenljivi umetnički direktor i šef dirigent Bojan Suđić. Za ovu posebnu priliku program je bio ne-poseban: Holberg svita Edvarda Griga, nezanimljiv i razvučen koncert za trubu opskurnog češkog baroknog kompozitora Jana Nerude i Ščedrinova Karmen svita. U koncertu je kao solista nastupio Pačo Flores na lovačkom rogu, vrlo pristojno, da bi se prikazao kao rasni trubač latino temperamenta tek na kraju, u kompoziciji svog kompatriote. Na svakom pultu gudača sedeli su jedan profesionalac iz orkestra i jedan učenik. Tako se dobila inkluzija, koja je povećala orkestar toliko da je dirigent imao muke da ih pokrene. Bilo je šarmantno na sceni, ali kako ja to vidim, to nije nikakva inkluzija, jer su svirači bili mladi poluprofesionalci, dok Sistem upravo radi na tome da klasičnu muziku svira neka sasvim druga društvena skupina.
Ideja Đurđe Papazoglu je da se Sistem, kroz nastavu duvačkih instrumenata, širi od provincije ka prestonici, da se radi sa domskim štićenicima, decom bez roditelja i drugim „marginalnim“ grupacijama. Na stranu što svako Romče na jugu svira na uvo trubu kao Sačmo. Valjda je plan da se pređe i na neke druge instrumente, a ne da nam tuđi, svadbarski, postane nacionalni brend.
U doba svetske ekonomske krize El Sistema se proširio na 60 zemalja sveta, od Avganistana do Amerike, i iznedrio neka zvučna muzička imena kao što je dirigent Gustavo Dudamel, ali to je retkost. Podsećam da je naš El Sistema Socialistiko proradio mnogo pre Venecuele, da su se muzičke škole od 1945. nalazile u svakom selu, bile besplatne, dostupne svakome, sa vrhunskim profesorima, što se i danas nastavilo pored svih beda koje su nas snašle. Možda je Venecueli to bilo otkrovenje, kao i u svim zemljama surovog kapitalizma. S obzirom da smo i mi na tom svetlom putu, mislim na kapitalizam, dobro je stvarati ovakve muzičke veze, prepune fraza poput „timski rad, tolerancija, inkluzija, empatija“, za taj neki budući krizni trenutak. Muzika nas održala…