Почетна / Култура / САЛОН БЕДЕ И БЕДА САЛОНА

САЛОН БЕДЕ И БЕДА САЛОНА

Пише Дејан Ђорић

Поводом усијане атмосфере и негодовања које у делу јавности прати одлуке о бијеналном одржавању Октобарског салона и разрешењу вршиоца дужности Културног центра Београда, иначе  „упоришне тачке”  актуелног „духа” и концепта Октобарца,  еминентни српски уметници примећују и ово: „Живимо под наметнутим стањем затворених музеја, али отвореног Октобарског салона који функционише са тезом ‚Што глупље, то боље!’”

Скупштина града Београда донела је у петак 24. октобра, на предлог секретара за културу Владана Вукосављевића, одлуку о бијеналном одржавању Октобарског салона, уз образложење да ће тиме бити остварене одређене уштеде и бити поправљен његов квалитет. Београдски одбор безначајне Нове странке тврди да је одлука донета без претходног обавештавања и консултовања институција културе које су укључене у организацију Октобарског салона. Било би „рационално“ питати о даљој судбини Салона исте оне који су га довели до садашњег стања. „Утисак је Градског одбора Нове странке да одлуку карактерише пуки политички волунтаризам и бахато демонстрирање моћи већине“. Да ли је можда требало као, у многочему другом у Србији, одлуку о Салону препустити зловољи и терору мањине над већином? Појединце је веома узнемирило и образложење о разрешењу вршиоца дужности Културног центра Београда Мие Давид.

Ко је Миа Давид? По образовању архитекта, дакле, ненадлежна за бављење пословима чисте (тзв. лепе) уметности (архитектура се у нашим сталешким удружењима сврстава у примењену уметност). Некада су ту цењену установу водили најугледнији српски историчари уметности и ликовни критичари као др Станислав Живковић и Срето Бошњак, а сада неафирмисани архитекти. Као директорку су је зато више занимале амбијенталне поставке него високи изрази ликовности. Некада најугледнију галерију на Балкану, у којој је била част излагати, успела је да за веома кратко време излагачки потпуно руинира, дозволивши и физичко уношење грађевинског отпада и прекривање целе галерије шутом у својству наводне слободе уметничког стварања. Чак је и вишедеценијски графички знак Галерије Културног центра осакатила, преполовивши га. Она тврди да некоме смета међународни карактер Октобарског салона, али се ни не пита зашто би на изложби установљеној у част ослобођења Београда били представљени страни уметници на штету српских? Инострани кустоси преко Салона управљају нашом сценом, награђивани бесомучним хонорарима од 30.000 евра, а од буџета Салона (у просеку 200.000 евра) могла би да цвета годишње целокупна уметничка сцена. Удружења и УЛУС таворе јер је новац намењен њима дат Октобарском салону. Да ли ћемо икада сазнати колико је новца арчено на белосветске непознате кустосе и уметнике у време када домаћи немају од чега да живе? Октобарски салон је толико пао у квалитету да су то увидели, не само публика и делатници у култури, већ и политичари, настојећи да га спасу од разних Миа којима је једина права квалификација, у овом конкретном случају, сродство са Филипом Давидом.

Октобарски салон је основан 1960. године као најбоља локална ревијална изложба, а од 2004. добија међународни карактер, од када је у сталном уметничком опадању. Чак и историчари уметности из кругова око Салона кажу да у Београд не долазе значајни уметници, новац пореских обвезника буквално се расипа на смеће. Угледни ликовни критичар Ђорђе Кадијевић изјавио је да му није стало до будућности оваквог Салона, најбоље је по њему вратити га на првобитни концепт излагања најбољег у целокупној уметничкој продукцији, а та изјава има посебну вредност у односу на Кадијевићево недавно проглашавање једног од Октобарских салона за најбољу изложбу у Србији.

Разрешена Миа Давид, сива еминенција Салона и Галерије Културног центра у свом дневнику је записала: „После 55 година уништише Октобарски салон. Тужна сам и узнемирена. И поражена. Колико је ова земља одвратна“. Није јој била одвратна када је трошила туђ новац. Зашто се не упита шта је са тужном и узнемиреном публиком која већ десет година не улази на изложбе које она организује, шта је са стотинама обесправљених уметника? Одлука Скупштине града Београда је засад једино исправна, даље се са оваквом салонском бедом није могло и ова одлука је потврда ставова изношених једино на страницама „Печата“. Од 2010. године се у овој рубрици анализира негативно експериментисање са Салоном. Појединцима као што је Миа Давид требало би одузети све принадлежности, спасити од сличних Музеј савремене уметности у Београду и Венецијанско бијенале.

Међу уметницима постоји недефинисани страх да кажу истину о свом садашњем положају. Поставимо питање ко је толико моћан да их застраши? Уметност и њена сцена су скоро уништени, сломљен је дух сликара, уметници су на дну, престали су да се боре, две хиљаде људи ћути, а они који су их сломили траже још више права за себе, није им довољно власти. „Печат“ објављује изјаве најугледнијих српских сликара и сликарки, оних који нису заплашени, о затирању Октобарског салона и Галерије Културног центра.

[restrictedarea]

Милош Шобајић

Преко Салона негирамо сами себе

Октобарски салон је манифестација која попут геј параде жели да покаже тзв. међународној заједници да смо душом и телом њихови. Једни показују да смо и ми у Србији педери, а други да се ми у Србији одричемо тзв. уметности, односно здравог разума. И ми у Србији, показује нам Октобарски салон, способни смо као и они у тзв. међународној заједници да правимо све оно што се превасходно супротставља основној људској интелигенцији, правећи бледе сенке дадаистичких дела створених давне 1918. године! Под паролом „Сви смо ми уметници“, односно „уметник“ више не постоји, гледамо неколико домаћих креатора који стоје раме уз раме са низом страних излагача Октобарског салона, како би потврдили да је и овде смрт духовности на делу, да је Србија мрачни вилајет, којој домаћи креатори преписујући рецепт од других, како се укида самостално мишљење, потврђују колико смо јадни и колико нисмо своји. Живимо под наметнутим стањем затворених музеја, али отвореног Октобарског салона који функционише са тезом „Што глупље, то боље!“, уместо да буде место слободног мишљења и сукоба идеја као што су многа излагачка места данас у свету, ми преко Октобарског салона слепо негирамо сами себе.

Љубодраг Јанковиће Јале

Заборав темеља

Мој став у вези са тим  питањем је дијалектички. Био сам педагог годинама и из моје класе су изашли неки од најбољих млађих сликара – Жељко Ђуровић, Зоран Ивановић и Милан Туцовић. Немам ништа против младих и Октобарског салона, напротив, и ја сам некада био млад и знам колико вреди енергија коју има младост. У том смислу добро је да постоји и мора да постоји експериментална уметност, али ће се тек за десетак година, када је време просеје, показати шта је у њој вредело. Оно против чега сам јесте заборав – млади не могу да се понашају као да од њих почиње свет, да кажу „Држава, то сам ја!“ и забораве темеље традиције и професоре од којих су учили. Зато што имамо авангардну уметност не би смели да занемаримо Андрића, Црњанског, Петра Лубарду и Љубу Поповића. Ја сам за демократију, али ону праву – духовну!

Жељко Ђуровић

Велики део публике изгубљен

Прва грешка је направљена када се са манифестације националног карактера на којој је приказиван пресек оног шта су ликовни уметници у земљи урадили у току године, прешло на манифестацију коју данас имамо. На тај начин је искључен велики број ликовних уметника, да не кажем скоро сви, који се баве сликом, графиком и скулптуром. Зашто? Можда су глобална ликовна кретања избацила такво ликовно изражавање? То је глупост коју тврде само незналице, ликовно неинформисани критичари и историчари и они који по сваку цену желе да се додворе Европи, па и по цену уништавања националне уметности. Октобарски салон би требало да остане какав је био, а требало је правити међународну манифестацију са концепцијом коју има садашњи Салон. Претварање Октобарског салона у бијеналну манифестацију води у његово гашење. Оваквом концепцијом велики део публике је изгубљен. Погледајте шта се десило са Галеријом Културног центра Београд, као и Салоном Музеја савремене уметности. Некада је један уметник имао више посетилаца за време трајања његове изложбе него што сада имају те галерије на годишњем нивоу. Стоје хладне и празне, и то се правда необразованошћу београдске публике. Такве галерије су и у свету празне. Немогуће да је париска и публика неких других центара баш толико необразована па хрли и у редовима чека да уђе у Лувр или Орсеј. Потребно је вратити у програмске савете галерија одговорне историчаре и критичаре који имају озбиљне референце и  немају жељу да буду уметници, и не заборавити саме уметнике јер они најбоље осећају како тече стваралачки процес и знају колико је искрености знања и зноја уградио уметник у своје дело.

Ми вучемо негативна наслеђа из прошлог времена, а хоћемо у Европу. Тамо је и уметност постављена на економској основи. Онај ко купује уметничко дело, завлачи руку у свој џеп и плаћа, а не разбацује се туђим, државним новцем, тврдећи да је то уметност. Када то престане сви ћемо се нормалније понашати.

Даница Масниковић

Много тога недостаје оваквом Салону

Октобарски салон је пре три деценије представљао престижни културни догађај за све поштоваоце уметности, огледало културне сцене бивше Југославије и најновијих достигнућа и тенденција у савременој уметности. То је био Салон који је сваког посматрача, односно конзумента уметности, терао на промишљање, на активно учествовање, на упитаност, загледаност, замишљеност… док ова манифестација последњих година готово сваког оставља равнодушним јер нема уметничке интенције, промишљања, труда… А сваки утисак ишчезава већ после прелажења прага галерије. То нису дела која остају и шаљу поруку, која остају за антологије као примери на којима ће многе генерације учити… Октобарском салону фали мирис боја, глине, оловке, туша… уз све поштовање и схватање савременог тренутка и ере дигитализације. Не би требало затварати врата новим технологијама и новим медијима, али ни не спуштати главу и окретати леђа традиционалној уметности од које све настаје и која је основ свега. Направити мост између ова два језика можда би било најбоље решење. Вратити штафелаје… И за њих има места!

Томислав Сухецки

Средство за поткусуривање

Мислим да већ десет-петнаест година Октобарски салон служи као средство за поткусуривање. Доводили су стране уметнике да би они њима направили линк тамо. Ми смо давали новац да би појединцима Октобарски салон био одскочна даска за сопствене каријере, привидно нас упознајући са стварима у свету, догађало се потпуно приватизовање и изманипулисање. Уместо да то буде линк за виђење најбољег у Србији, учинили су невидљивим све што је најбоље у њој, узурпирали су мафијашки Салон. Користили су општа средства за личне привилегије и амбиције. Направили су систем да позову неког да буде кустос овде, онда они буду позвани да буду кустоси тамо и потом се то ченџује. Под плаштом демократије, највећих вредности, у ствари се у Србији дешава чиста буразерска шема. Нико не схвата да се направио огроман новац за апсолутну штеточинску атмосферу у Србији, а оно најбоље што је преживело од уметника је потпуно невидљиво, без утицаја, нација је остала без уметничког даха, без сокова. Ликовност а не визуелност подразумева естетику, логику, памет и све оно што је потребно људима да покрену свој живот.

У Галерији Културног центра губе дах и корак, немају шта да излажу. Имамо људе који воде ту савремену ликовну уметност и имају списак подобних и неподобних уметника, они у ствари одлучују о судбинама, ментори су судбина хиљада уметника и није им довољно што само онемогућују Културни центар, култно место где су излагали сви они који су били видљиви. Почели су да чине све невидљивим, девалвирали су све, сокове и карактер. Манипуланти су изманипулисали сцену. Овде на делу имамо људе који се под плаштом савремене уметности боре само за новац, новац и новац. Нека неко прочешља спискове откупа у задњих петнаест година, видеће да се ту десет или петнаест имена понавља, а у земљи у којој има три хиљаде уметника петнаест уметника не може да узима деведесет пет одсто новца. Траг новца требало би пратити као у криминалним филмовима. Како то да се иста екипа, пет-шест ликовних критичара и петнаестак-двадесетак њихових уметника врте већ петнаест година? Никада таква ствар није била и гарантујем да ни у свету таква врста пиратизма, отимачине у култури никада није била. Можемо ми да причамо шта хоћемо, али свет је отворен, у њему има апсолутне отворености за све што ваља и сви људи могу да покажу своје, а ми смо захваљујући Октобарским салонима и Галерији Културног центра, капоима у култури, генералисимусима, упропашћени. Разни типови стварају фаму да неко не би рекао како је у култури лоше стање, да неко неком брани. Нештедимице и често без икаквих папира су трошена енормна средства за неке ствари које су уметност наше земље показале нажалост само као имитаторску, полтронску и томе слично, снисходљиву према самој себи. То је суштина. Време је да здраво ткиво, прави сокови добију прилику, време је да се покаже овде права ликовна истина која би можда дала један мали допринос, али нема ништа без праве културе, имплементиране у потребе нације. Највећи кич у уметности је када је уметност у служби политике, нема већег кича од политизације уметности с којом су они изашли. Онај ко објави књигу „Политика и уметност“ на шест стотина страна написао је књигу највећег апологирања кича, највећег срамотног чина. То је највећи пад у свету уметности, све се то ради доследно. Највећи кич је у уметности која служи у политичке сврхе, а није уметност. Ми имамо најтврђи агитпроп у садашњој уметности, социјалистички реализам је трајао од 1945. до 1953. године, а ми имамо већ тридесет година агитпроповску, праву, тврду уметност.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. ‘nedefinisani strah’…svaki strah može da se definiše.na tom mestu je i rešenje.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *