Почетна / Свет / Поход на ветрењаче

Поход на ветрењаче

Зa „Печат“ из Лондонa Дејан Лукић

Британска влада намерава да се против домаћих џихадиста бори отвореним кршењем људских права и цивилизацијских тековина

Британски премијер Дејвид Камерон „не разуме“ зашто су џихадисти и сва та скала исламских радикалних група против британске (и америчке) хуманитарно мотивисане политике на Блиском истоку: „Британска спољна политика је добра за ислам; могао бих да вам наведем много примера широм света где су, уз британску помоћ и акцију, спасени милиони муслиманских живота, од Косова до Сирије.“
Тако је рекао Камерон прошле седмице у Бризбејну, пред посланицима аустралијског парламента.
Британски премијер је, очигледно, знао где ће за ово бизарно виђење чињеница да добије тапшање по рамену; исламски радикализам домаће, аустралијске производње високо је на дневном реду и у Аустралији. „У обе наше земље сведоци смо случаја да млади људи бивају радикализовани, одлазе да ратују у Ирак и Сирију, чине тамо грозна убиства, па онда кују завере да такве ствари раде када се врате у наше две земље“, рекао је Камерон у Бризбејну и добио аплауз.
Влада премијера Абота у Аустралији припрема драконски закон о борби против домаћих џихадиста, за који и најрадикалније присталице псеудората против тероризма у Камбери говоре да тако нешто тамо још није виђено и да је „екстремно до екстрема“.

ИНСТИНКТИ И ИДЕЈЕ Лоша дијагноза води у лош третман. По Камерону, британска политика − спољна и унутрашња, а у алијанси са САД и Аустралијом − не узрокује ову све већу радикализацију муслиманских држављана у демократијама какве су британска, аустралијска и америчка. Муслимани из Британије не одлазе као добровољци у спољне конфликте, иде даље Камеронова теза, зато што им се не свиђа спољна политика њихове земље (Британије): они тамо одлазе да се у редовима џихадиста боре „на основу спутаног инстинкта“ (ма шта то значило) фасцинирани „неконвенционалним идејама“ и у сукобу са „неконвенционалним вредностима“. „Неконвенционалне вредности“ за џихадисте, по њему, сачињава цела панорама западних демократија, а „неконвенционалне идеје“ борбе против те панораме вредности обухватају џихад и све што он подразумева у појмовном свету младих исламиста.
И онда Камеронов бинго! „Не, ми не чинимо зло другима; зло долази нама од других.“ У аустралијском парламенту на ово није било аплауза: било би то, ипак, и за њих превише.
Када је, тако, дијагноза успостављена, шта остаје да чине силе институционално умрежене у безбедносно-обавештајни уговор под називом „Пет очију“ (САД, Британија, Аустралија, Канада, Нови Зеланд) и како да одговоре на „неконвенционалне идеје“ које инспиришу антизападни џихадизам; како да се, конкретно, барата са Исламском државом у Ираку и Сирији?
Камерон сматра да борба мора да почне из британске куће, али очигледно не види зашто је већ пет стотина британских џихадиста отишло да се у Сирији и Ираку туче против идеја и политике државе чији пасош носе. Ричард Дирлав, бивши шеф британске контраобавештајне службе МИ5, има, такође, бизарно објашњење. На трибини Института за државне службе Уједињеног Краљевства успоставља дијагнозу према којој сав отпор исламиста разних врста и степена радикализације „вредностима Запада“ није ништа друго него „манијачки инспирисан пројекат како би се минирале западне вредности“, да се демократије каква је британска „омету“…
Још једна лоша дијагноза, па још гори закључак. „Напади терориста од 11. септембра 2001. године (на торњеве у Њујорку) и напад џихадиста на лондонски метро 7. јула 2005. сада су само далеки детаљи у стратешкој панорами; овог тренутка се налазимо пред тирадама и акцијама заведених младих људи, патетичних ликова који добијају публицитет какав нису могли ни да сањају“. И Дирлав је убеђен да Запад не ствара „невоље“ другима, него невоље других стижу Западу. Од тих невоља Британија се тренутно, на хиљаде миља удаљености од Острва, „брани“ у Авганистану, Ираку, Сирији, након што се „бранила“ на, рецимо, Косову. Либија је овде готово непријатан пример: захваљујући насталом братоубилачком и племенском хаосу, изазваном директном војном интервенцијом уз учешће британског ваздухопловства и специјалаца САС (у Бенгазију) 287 хиљада Либијаца је тренутно расељено, а 100 хиљада људи је побегло из земље. Егзодус „библијских пропорција“ одиграва се и даље: из Либије у Европу, у претрпаним чамцима, од којих велики број заувек завршава у водама Медитерана, становништво и даље масовно бежи… Током ове године у Италију је пребегло 100 хиљада Либијаца, што је два пута више него прошле године. Према проценама у Лондону, очекује се како ће до краја 2014. у Италију, и даље у Европу, да побегне још најмање 200 хиљада житеља ове афричке земље.
У току седам месеци грађанског рата, који је Запад потпалио, живот је у Либији изгубило 30 хиљада људи, 50 хиљада их је рањено, а четири хиљаде се још води као нестало. У тих седам првих месеци „спасавања цивила“, британско, америчко и, у целини, НАТО ваздухопловство, извело је десет хиљада „хуманитарних“ летова и бацило на Либију 40 хиљада (!) бомби и ракета. Сви мртви и рањени још нису званично пребројани.

[restrictedarea]

ЛИШАВАЊЕ ПРАВА Све ти мртви, избегли, бомбе, ракете не падају на душу Империје. „Пакао, то су други“, иронисао би Сартр.
Дејвид Камерон, сада кад поставља дијагнозу да су пакао други, има и идеју о акцији. Први инстинкт је да мора да се крене од британске куће, а први корак на том путу је да се свим државним средствима спречи доток свеже, младе британске крви у редове Исламске државе у Сирији и Ираку. Сумњиви типови, кандидати за џихадисте, међу њима знатан број тинејџера, који одлазе у Сирију и Ирак да се тамо заједно са исламском браћом туку против уплитања државе чији су грађани, биће, за почетак, лишени права да се врате у Британију. За прво време, забрана ће да траје две године. После те две године, џихадиста ће моћи да се „кандидује“ за повратак у „своју земљу“, али под условом да изричито пристане да му за учињени грех (унапред, без оптужбе и без судског доказа о делу) буде суђено пред редовним судом; да пристане на кућни притвор кад се врати; на стриктну полицијску контролу кретања и да, на крају, добровољно прихвати посебне курсеве „дерадикализације“.
На страну што је реч о бизарном, незаконитом и готово фарсичном чину, при којем, ако џихадиста не прихвати услове, држава аутоматски забрањује свом грађанину − са британским пасошем и држављанством − да уђе у сопствену земљу. Ова процедура је већ добила зелено светло и од правника у Вајтхолу, мада мало ко може да објасни овај „sui generis“ од правног чина, по којем једна држава − поготово држава Magna Carte − властитог држављанина претвара у држављанина без држављанства само на основу тога што добровољно није пристао на оно што му влада нуди. А нуди му унапред затвор, унапред суђење, унапред полицијску контролу и унапред кућни притвор…
Бизарно, такође, Дејвид Камерон је постојање овог законског пројекта обзнанио не у Лондону, него у аустралијском парламенту.
Ако изврши најављено, британски премијер ће морати да се појави пред парламентом у Вестминстеру са предлогом новог закона о борби против тероризма. До сада је процурило да је у пројекту означено како и под којим условима грађанин Британије може да изађе и да се врати у земљу. Брзом траком ће у парламенту да се усвоји (у јануару) и уредба о „рестрикцији у авио-компанијама“. По том акту, полицијски службеници вишег ранга биће овлашћени да на аеродромима привремено одузму пасош сумњивом лицу, или пак да путника спрече да отпутује из земље. Све то, како се наводи, само на основу процене и сумње на лицу места.
Британске обавештајне и полицијске службе тренутно имају у евиденцији податак да је нешто преко пет стотина Британаца путовало у Сирију и Ирак, а да их се 250 отуда није вратило. Истовремено, број „завереничких акција“ које су завереници планирали да изведу на Острву повећао се „за неколико пута“ у току ове године. Све „завере“ повратника из Сирије и Ирака на време су откривене, потврђује Скотланд јард а преносе британски листови. Већину су планирали џихадисти, од којих је велики број младића и девојака старих између 16 и 21 годину.
Према важећој законској регулативи, само министарка унутрашњих послова Тереза Меј има право да британском грађанину забрани излазак из земље, применом такозване краљевске прерогативе. Нови Камеронов предлог закона ово овлашћење преноси на полицију. Виши службеник Скотланд јарда добија право да, на основу властите процене, мандатно забрани потенцијалном исламисти да напусти земљу.
Пасош грађанина на кога је пала сумња моћи ће да буде одузет на 30 дана. Ово ће да се примењује и на млађе од 18 година.
Под нови режим дошле би и авио-компаније. Мораће да одговарајућој инстанци подносе потпуну листу путника на сваком лету и то у „реалном времену“. Страна компанија која не стави ову листу на увид пре полетања свог авиона неће моћи да добије дозволу за слетање на британски аеродром.
Министар унутрашњих послова, када на основу „разложне сумње“ оцени да је грађанин Британије био, активно или на други начин, повезан са „терористичким активностима“, имаће законско право да сумњивом лицу забрани повратак у Британију. То значи да ће му аутоматски бити поништен пасош и биће стављен на „листу забране летења“. Одлука о забрани биће достављена на последњу кућну адресу на којој је осумњичени џихадиста становао.
За британске џихадисте који се искрено покају нису, ипак, затворена сва врата. Камеронов предлог новог закона против тероризма дозволиће му могућност „кандидатуре“ за повратак у земљу. Али ће претходно, у страној земљи, да га интервјуише агент британске обавештајне службе. Истина, за све време боравка у иностранству задржаће британски пасош и британско држављанство − неће остати без државе.
Британија је потписник две конвенције УН које регулишу статус особа без држављанства. На основу ових конвенција, арбитрарно одузимање пасоша човеку је незаконит чин и удар на његово основно људско право.
Хиљаду закона, ма колико били драконски, не могу да спрече намеру једне једине фикс-идеје. Камероново размишљање сугерише да он, ипак, има у виду колико је кратак домет легислатуре која не мари за узроке због којих је настала. Као и свака административна мера, и Камеронова замисао борбе против тероризма, ако не повезује узрок и казну, бива спор Дон Кихота са ветрењачама. Има назнака да и сам премијер осећа како демон радикализације младих британских душа не станује у њиховим генима, него у идејама којима се напајају. Зато се, ваљда, у Камбери и обрушио на „гнездо демона“: види га у интернету, па на трибини аустралијског парламента каже да је демон „у великом црном простору интернета“ јер је „корен овог исламистичког изазова пред којим смо се нашли – наратив“. Ту се, по њему, будући млади џихадисти инспиришу и радикализују.
Патрик Винтур у „Гардијану“ (14. новембра) опажа ово, па зато и он каже да Камерон „као Дон Кихот који не подноси ветрењаче размишља како да уклони материјале екстремиста са интернета“. Отуда британски премијер у Бризбејну поручује како „влада не сме дозволити да интернет постане неконтролисани простор“. У ту сврху се припрема још један поход на ветрењаче: такозвана, колоквијално названа „Повеља њушкања“, појачано државно шпијунирање интернет комуникација грађана, по многима још један „ћорак“ у псеудорату против тероризма. У којем пак ништа битно не може да се промени док Империја, пре силом него милом, не промени ћуд.

[/restrictedarea]

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *