Почетна / Култура / Црногорске Калајџије

Црногорске Калајџије

Пише Гојко Ђого

Калајева национална и културна политика у Црној Гори

Последњих десетак година учестале су расправе о српском језику и писму, посебно у Црној Гори. Знамо и зашто. Властодршци својим законима, а почесто и мимо закона, на различите начине насрћу на ове темељце културе и цивилизације, на којима се, превасходно, заснива идентитет једног народа. Оваква политичка пракса, премда са знатним разликама, обележава сваки од режима на некадашњем југословенском простору, где Срби живе. У Хрватској пале и избацују ћириличне књиге из библиотека и разбијају ћириличне ознаке градова и државних установа. У Србији, и поред уставних одредби, ћирилица се потискује у штампаним и електронским средствима информисања, неретко и у државној администрацији и културним институцијама, а у Рашкој области српски језик је преименован у босански, као и у БиХ. Црна Гора предњачи у овом прогону, српски је прекрштен у црногорски језик, установљено је ново црногорско писмо, ћирилица је скоро избрисана из јавне употребе, а наставни програми су прилагођени идеолошким налозима и политичким интересима.

Тако су од српског језичког стабла одломљена три огранка, хрватски, босански и црногорски, као три посебна политичка језика.

Сведоци смо интензивне лингвистичке и паранаучне кампање, ту су нове граматике, правописи и речници, нове наставне катедре и институти, нове енциклопедије и националне историје. Српски језикословци, писци и педагози, разумљиво, покушавају да се супротставе овом језичком и политичком насиљу.

Окупљајући се овако по клубовима и трибинама, без значајне подршке медија и јавности, помало наликујемо раним сколастицима који рационализују хришћанске догме и кодификују латинске језичке норме док мимо њих, на улицама, марширају варвари који ће Римско царство одгурнути у историју, а латински језик удаљити од народа и затворити у цркву и школу. Стога морамо имати на уму да наш проблем није „распамећена лингвистика“ него политика. Ни наши варвари не хају за оно шта кажу лингвисти, њихова идеологија је њихова врховна наука.

[restrictedarea]

Али, ако варваре није могуће уразумити, могуће их је непрестано прозивати и проказивати. Макар личили на оно дете из Андерсенове бајке о царевом новом оделу. Морална савест и професионална част обавезује нас да сведочимо научну истину.

МОДЕЛ САТИРАЊА Политички узурпатори у Црној Гори – да се засад њима позабавимо – своја уверења не заснивају на етици и социјалној правди, на националној култури и традицији него на политичком императиву преумљења и расрбљивања Црногораца. У својој прозападној манији, они су своје трагове погубили. Као да никад нису чули за оно што је Доситеј утврдио пре више од два века, да „житељи црногорски, далматски, херцеговски, босански, сервијски, хорватски, славонијски, сремски, бачки и банатски (осим Влаха) једним истим језиком говоре“ (Писмо Харалампију, Лајпциг, 1783).

Модел сатирања и затирања народа и његове културе добро је познат од античког времена. Присетимо се како су Римљани асимиловали Етрурце и друге народе који су били на већем ступњу цивилизацијског развитка. Али, да се задржимо на нашем искуству.

Оно што је у Босни и Херцеговини радио аустроугарски намесник Бењамин Калај, покушавајући да уз помоћ културе подстакне стварање једне нове нације и њој адекватног „земаљског“ језика (Landessprache), то данас ради управитељ Црне Горе. Црногорски језик је дословно ландесшпрахе, „земаљски“ језик, једна политичка измишљотина.

Аустријанци су Калајев босански модел опробали и у Црној Гори. После успоставе војне управе, почетком 1916. године, увели су посебне мере у црногорском школству. Наређено је да се уместо ћирилице у школе уведе латинско писмо и да се из програма избаце патриотске песме и српска историја. Овај програм се скоро доследно реализује данас у црногорским школама.

Али, као што је Калајева политика, парадоксално, допринела освешћењу народа и иницирала покрет отпора, пре свега у босанскохерцеговачким школама и међу омладином, тако се окупаторским мерама у Црној Гори својим отказом супротставило четрнаест „младих и тек свршених“ бјелопавлићких учитеља. Оставке су појединачно потписивали у војној команди у Даниловграду, 19. 10. 1916. године, а једно од њихових образложења гласило је овако: „Ћирилица је српска историја – артерија, аорта српског национализма, а ми смо спремни (можда спремани, Г.Ђ.) да будемо српски учитељи и нећемо да будемо анационални. Да бисмо остали доследни позиву српског учитеља у Црној Гори, част нам је извијестити команду да са овим подносимо оставку на своју досадашњу дужност.“ А учитељ Саво Јововић у свом сведочењу додаје: „Ћирилицом су исписани сви културни трагови нашег народа, а не предавати националну историју значило би одрећи се прошлости, садашњости и будућности.“ Сви су изведени пред војни суд, сви осуђени (заједно са тројицом правника, наводних подстрекача) и скоро сви крај рата дочекали у концентрационом логору у Мађарској, као и хиљаде црногорских интелектуалаца и официра.

ПРЕМА ВАКТУ И ЗЕМАНУ „Част нам је извијестити команду да…подносимо оставку…“ – ове речи младих људи, који ишчекују вешала, нису конвенција, ни патетична реторичка фраза, ово је кристалисан израз црногорског епског идеализма где је част скупља од главе.

Нема више таквих људи. Или, ипак, има, само нису у моди, као камелеони и подрепићи. Некад претежу људи, некад нељуди, према вакту и земану.

Овај паралелизам се, готово законито, наставља с колена на колено. Кад је, пре десет година, режим почео радикално да мења школске програме и црногорски језик уводи у школе, послушност је отказало 27 претежно никшићких наставника. Нису изведени пред војни суд, као њихови бјелопавлићки преци, али сви су остали без посла и више нису могли да се баве својим позивом. Међу њима је било и брачних парова, тако да су и њихове породице буквално остале без хлеба. А то је, у данашње време, једнако логору. Један од њих, професор Веселин Матовић – из чије су драгоцене књиге Ћирилица и латиногорица преузети ови подаци – каже  да се данас у црногорским школама користе четири језика, два правописа, два наставна програма, две врсте уџбеника. Један број наставника изводи наставу на матерњем језику, други на црногорском, трећи на српском, четврти комбиновано. Неки ученици језик зову матерњи, други црногорски, трећи српски, четврти како-кад.

Професор се нимало не шали.

Дакле, има наде, ђаци још не улазе на двоја врата, не иду једни пре, други после подне. А има  и наставника који не пристају на преумљење.

Калајева културна и национална политика, изгледа, није најсрећнији модел. Њена примена затровала је политички, културни и медијски простор, и продубила поделе у црногорском народу. А оно што је идеологија или политика замрсила само се на исти начин може размрсити. И ту не би требало двоумити и оклевати. Време је да се заустави стигматизација Срба, и „убијање Бога у народу“, које траје већ седамдесет година. Само не насилно. Ову националну и патриотску обавезу, као превасходан политички циљ, требало би да на себе преузму сложно сви Срби у Црној Гори.

ЧИЊЕНИЦЕ И ФАЛСИФИКАТИ За науку о језику у овом спору готово да нема посла. Језик јесте битна ознака нације, али није једина, Аустријанци, Мексиканци, Канађани, цео амерички континент и цео арапски свет деле језик са другим народима па и не помишљају да га преименују у свој „земаљски“ језик.

Неспорно право Црногораца је да се осећају и изјашњавају како год желе, могу се звати Дукљани, Ескими, Тунгузи, могу да се одричу брата и оца, али кад је реч о коренима и пореклу, националној историји и језику, ту, ипак, пресуђују чињенице које се не могу мењати према слободној вољи. Неспоран је, такође, и суверенитет Црне Горе, као израз воље њених грађана. На страну, како је та народна воља утврђена. Међутим, фалсификовање црногорске и српске историје, преименовање српског језика, измишљање нове азбуке – два слова за три регионализма – прогон ћирилице као писма српског народа, озваничење једне расколничке секте као црногорске православне цркве, то су већ нонсенси који происходе из идеолошких побуда и политичког програма заступника нове црногорске нације који, по сваку цену, па и фалсификатима и спекулацијама, теже да успоставе какву-такву етничку дистанцу од матичног српског народа. Њихова србофобија и обест граниче са паранојом. Додајмо ту менталитет и плаховиту црногорску нарав, и ето, могуће, нове несреће. Балканска историја нас учи до чега могу да доведу усиљени напори да се мале разлике учине великим. Црна Гора је данас трагично располућена; у култури је то белодано, у политици смутно и опако.

Хајде да се надамо да ће се црногорске Калајџије, наша погубљена браћа, отрезнити. Неће Црна Гора у Турке, ни у Латине, неће ваљда. Наде има и кад је нема.

Излагање на научном скупу Српски језик и ћирилица – основе српског идентитета,  у Подгорици

17.  до 18. 10. 2014. године

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *