Почетна / Свет / Може ли Америка спасти светски поредак?

Може ли Америка спасти светски поредак?

Пише Зоран Милошевић

Мешавина одбрамбених и офанзивних инстинкта нових светских сила подрива моћ и политику институција које су формирале САД од Другог светског рата, а посебно после 1990. године и оглашавања Новог светског поретка.  На другој страни, Американци су уверени да сви остали треба да прихвате њихово лидерство, као и политичку културу Запада

Савремени светски поредак налази се пред „опасношћу промене“ и да би САД то спречиле, морају да мењају саме себе, истиче Хенри Кисинџер у својој новој књизи „Светски поредак: Размишљања поводом карактера нација и хода историје“ (World Order: Reflections on the Character of Nations and the Course of History). Главни Кисинџеров закључак је: поредак заснован на доминацији САД има подршку неких важних држава у свету, али је она веома скупа. Уз то, Кина, Индија и Русија почињу да развијају сопствене цивилизације, а не западну културу, што укида легитимитет међународних институција формираних после Другог светског рата, а тиме мењају и светски поредак. Другим речима, међународне институције које су наметале америчке погледе на политику, економију и културу више немају потребни легитимитет. Зато Кисинџер пише да „у неким деловима света никада нису искрено подржавали западну концепцију светског поретка и само су се невољно саглашавали са њим“. Сада је дошло време да горепоменуте државе не морају пристајати на оно што им не одговара, јер су достигле снагу када могу да развијају сопствене идеје, а не америчке. Економски раст повећава њихову војну моћ и политички утицај. Амбиције ових нових сила су сразмерне њиховој свеукупној снази. Зато више не следе правила која су наметнуле САД, већ саме формулишу систем понашања у свом ближем окружењу, са тежњом да утичу и даље од тих предела. Ова мешавина одбрамбених и офанзивних инстинкта нових светских сила подрива моћ и политику институција које су формирале САД од Другог светског рата, а посебно после 1990. године и оглашавања Новог светског поретка. На другој страни, Американци су уверени да сви остали треба да прихвате њихово лидерство, као и политичку културу Запада. Да би то постигли, омаловажавају тежње нових светских сила истичући неке политичке стереотипе као главну одлику нових политика (Русија = олигархија; Кина = тренутни интереси; Бразил = забава). Пошто су идеје других држава „лоше“, онда Американци морају да наставе да намећу „добро“ свету.

 

БОРБА ЗА ЈАВНО МЊЕЊЕ Џејмс Холмс за јапански часопис „Дипломат“ Кисинџерову књигу и у њој изнету концепцију, као и све што се око ње догађа, посебно објављене бројне приказе и тумачења у свим важнијим (про)западним новинама и часописима, оцењује као политичку кампању. Ту се позива на Карла фон Клаузевица, познатог војног теоретичара, који је написао да схватање проблема представља први и најважнији акт у управљању државом. Ако нисте саставили слику света око себе, ви не можете схватити ни каквим путем треба ићи, са каквим ћете се опасностима суочити и када ћете достићи жељени циљ. Зато ће спасавање Новог светског поретка бити дуга и свеобухватна кампања САД и њихових преосталих савезника. Кисинџерова књига, дакле, има задатак да покрене обичне Американце да схвате свет у којем живе, а све ради подршке предстојећим акцијама. Јер, преуређење поретка значи и мењање идеја и (јавног) мишљења. Уколико обични људи нису задовољни идејама и њиховом природом, онда они промене на том плану доживљавају као насилно наметање и противе им се. Зато се обични Американци убеђују да светски поредак који су својевремено свету наметнуле САД представља правду, никога не угрожава и доноси човечанству добро, слободу и демократију. Зато јавно мњење треба да подржи борбу за његов спас, јер је то, наводно, добро за све. Спасавање америчког светског поретка, наравно, захтева време и жртве, те људи морају схватити да је племенито све то прихватити и наравно, принети тражене жртве да би се опасност од промене поретка отклонила.

Одбрана поретка биће, како истиче Кисинџер, динамична, динамизам ће бити њена основна карактеристика, чак парола. Наиме, сваки захтев за променом светског поретка мора наићи на НЕ! То НЕ мора се подржати свим средствима, па и војним. Јер, противници поретка нису инертна маса којој Вашингтон са савезницима може наметати своју вољу. Они ће се борити за своје циљеве, али ту борбу Америка мора адаптирати у снагу која ће се улудо трошити или се преточити у подршку постојећем поретку. У сваком случају, противници поретка ће предузимати одређене мере за које мисле да ће бити успешне. Сва та борба ће час ићи у корист противника америчког поретка, час у корист Америке.  Ову борбу за рушење поретка Кисинџер назива „мрачном“.

[restrictedarea]
Шта се тренутно догађа у вези са одбраном америчког светског поретка?

Кисинџер мисли да су САД и њихови савезници тренутно у фази одбране, ако не и у одступању. Но, Америка ће брзо окупити преостале присталице свог поретка и створити јаку коалицију која ће прећи у противнапад. Поменути Џејмс Холмс мисли да ова Кисинџерова логика има недостатке (што аргументује позивајући се на Клаузевица). Наиме, када се наступа на територији свог суседа и савезника, преноси се војна производња. То је највећи дипломатски ресурс када се могу добити уступци. Међутим, ово нарастање војне производње и присуства војске има привремени утицај. Ако се то не искористи, држава која се брани смишља одговор, слаби динамику и умањује ресурсе држава које је нападају. Коначни резултат је да нападајућа страна може у потпуности остати без ресурса. Још горе је што и слабија држава на овај начин може да порази јачу и доведе је до катастрофе. Потом се држава која је организовала напад суочава са дефицитом материјалних и политичких средстава. У том моменту треба имати спреман план како поново прећи у офанзиву. Управо тако су се понашале САД, почевши од 1940. године, да би 2000. достигле врхунац своје моћи. Дакле, кад би се графички представила изградња америчког Новог светског поретка, очигледно би било да се врхунац датира на 2000. годину, а да потом, од тад, почиње пад. Најбоље сведочанство за ову тврдњу је брзо губљење ауторитета америчке дипломатије у протеклих 13 година. Ако је раст трајао 60 година, онда је веома тешко за кратко време кривуљу окренути нагоре. Потребно је обновити изгубљени импулс, идеју, снагу. То Америка тренутно није у могућности да учини, сматра Џејмс Холмс. Да би се њена магија обновила, потребно је обезбедити свеколики процват нације и обновити војну силу, али за то треба време, које Америка нема.

Ипак, САД су кренуле у борбу за заштиту поретка који су успоставиле после Другог светског рата. Уколико ове акције донесу резултат, људи ће га подржати јер воле победнике, а презиру губитнике. Уколико не успеју, све ће мање држава чути глас Америке да треба да се укључе у одбрану светског поретка.

Колико је значајна Кисинџерова књига „Светски поредак: Размишљања поводом карактера нација и хода историје“, сведочи уредник британског листа „Фајненшел тајмс“ Лајонел Барбер, који је у драматичном тону саопштио читаоцима да су Кисинџерови закључци оријентир, те да сви председнички кандидати у западном делу света на предстојећим изборима 2016. године треба да прочитају ову књигу јер од тога, наводно, зависи очување светског поретка.

Банка развоја БРИКС и светски поредак

После недавног Самита држава БРИКС (Бразил, Русија, Индија, Кина и Јужна Африка) основана је Банка развоја и каса међусобне помоћи (BRICS Development Bank). Банка има међународни карактер, а почетак рада планира се за 2015-2016 годину. Декларацију о оснивању Банке потписале су чланице БРИКС после Самита у Форталези, који је одржан од 15. до 17. јула 2014. године. Банка треба да ојача присуство држава БРИКС у међународним односима, да би ујединиле снаге држава у развоју, те тако наметнуле праведнији светски поредак. Међутим, то значи и рушење америчког неправедног светског поретка, што изазива отпор држава окупљених око Вашингтона. Другим речима, БРИКС и његови практични кораци на Западу, па и у Јапану, оцењују се као опасни за постојећи светски поредак.

Британски и амерички медији су саму организацију држава БРИКС и оснивање Банке развоја оценили крајње негативно, као „нову поделу у свету“. БРИКС за елиту Уједињеног Краљевства представља „неприхватљиву алијансу реформатора међународног валутнофинансијског система“, који је настао после Другог светског рата. У том систему је очигледна доминација САД и Западне Европе. Поред тога, БРИКС се, насупрот САД, све више залаже за враћање централне улоге Уједињеним нацијама и Савету безбедности, те за доследно поштовање међународног права како би се избегле ситуације као што је агресија на Југославију, Ирак, Авганистан, Либију и Сирију под изговором „спасавања демократије“ или „борбе са тероризмом“.

Но, БРИКС данас представља снагу која је оличена у три милијарде људи, три милијарде потрошача и у гигантским резервама разних природних ресурса. Потом, ове државе имају могућност и реализације глобалних стратешких задатака који се своде на то да максимално обезбеде развој економије сваке чланице БРИКС. Поред тога, заједнички циљ држава БРИКС је модернизација економије у контексту решавања социјалних проблема. Ови интереси представљају везивно ткиво организације. И воде стварању вишеполарног света.

Редакција јапанског листа „Никеи“ 21. јула 2014. пита се да ли се Банка развоја БРИКС може имплементирати у постојећи светски поредак и наводи следеће податке: Банка развоја и каса међусобне помоћи БРИКС тренутно располаже са 50 милијарди долара (уз приступ два пута по сто милијарди долара по другим основама) и превасходно ће помагати у развоју инфраструктуре у Азији и Африци. Уколико први пројекти буду успешни, то ће привући и друге државе да затраже кредите. У томе је највећа опасност, јер главну реч у Банци воде Руси и Кинези, који могу кредите условити приступом различитим ресурсима, па и онима који се тичу безбедности. БРИКС и његова банка су још опаснији у сфери политике, јер директно бацају изазов систему Бретон – Вудс, који је основа америчког светског поретка после Другог светског рата. Језгро тог система су Међународна банка за реконструкцију и развој и Међународни монетарни фонд, који су играли огромну улогу у стварању и очувању финансијског поретка, где су главну реч имале САД и Западна Европа.

Редакција поменутог јапанског часописа износи мишљење да са Банком развоја не треба ићи у сукоб, јер државе чланице БРИКС чине 18 одсто светске економије, те их треба инкорпорирати у постојећи систем, али то значи уступке и мирну еволуцију постојећег поретка. БРИКС обухвата 26 одсто територије планете и 42 одсто становника, па сукоб није решење, сматра редакција листа „Никеи“. При томе, наводи податке Светске банке да је БНД држава које чине БРИКС 2013. године износио 15,75 трилиона долара, или око 18 одсто светског БНД. Економија ових земаља убрзано се развија, а од 2003. до 2013. године увећала се за 4,2 пута, док је економија развијених земаља имала веома мали раст. Банка Голдман Сакс предвиђа да ће економије држава које чине БРИКС до 2050. године по развоју претећи економије држава које сада улазе у Г-7.

Зато стварање БРИКС, како пише азербејџански аналитичар Парвин Дарабади за портал Newtimes.az, значи формирање полицентричног система међународних односа. Стварање Банке развоја значи нову геополитичку и геоекономску реалност почетка XXI века.

Одступање Европске уније од важне европске вредности − разума

Британски „Фајненшел тајмс“ објавио је половином септембра 2014. године чланак Сергеја Караганова, у којем аргументује свој став да је Запад изгубио оријентацију и потрошио морални капитал који је имао у решавању светских питања. Проблем је што западни лидери не верују у чињенице, него у властиту пропаганду. Они мисле да је могуће нефункционалну и неспособну Украјину присајединити Европској унији и учинити да у њој процвета демократија и оствари се економски развој. То би можда и било могуће кад би овај пројекат имао енергетску подршку Русије. Међутим, Унија није обезбедила руску подршку. Истовремено, западни медији шире лаж да Русија тежи да заузме украјинске територије и да се због тога уводе санкције, води медијски рат и подстиче јачање НАТО на граници са Русијом. Ова западна стратегија заснована је на погрешном схватању и погрешној политичкој логици у анализирању проблема у Украјини.

Грешке Запада овим се не завршавају. Наиме, западни политичари су мислили да је Русија много слабија од Запада. Испоставило се да је Русија јача, а Запад слабији. Он се тренутно сукобљава са Русијом и више није онај самоуверени Запад који је победио у Хладном рату. То је раштимована машина измучена економском недефинисаношћу, без моралних стандарда и оријентира. Америка и Западна Европа су у једном тренутку држале судбину света у својим рукама. И шта су урадиле, пита Караганов? Смислиле су глобализацију и руше је економским санкцијама које називају оружјем самозаштите.

Председник Руске Федерације Владимир Путин усвојио је поуке историје и нема према Западу никаквих илузија. Руси су, за разлику од Совјета, спремни да се боре за своју државу и захваљујући томе, она тренутно тражи своје место у свету. Променила је и војну стратегију. Уместо скупог и гломазног совјетског оружја, Русија сада има лако покретљиву и гипку војску.  Све то уз подршку становништва.

А како је на Западу? Прво, недостаје подршка становништва, одустало се од хришћанства и хришћанског морала, док су војске неспремне за рат, јер су владе умањиле давања због економске кризе и одсуства опасности. Потом, свима је јасно да у Бриселу одлуке доноси Вашингтон. Зато понашање Уније у Украјини за остатак света делује као одступање не само од хришћанства већ и од нововековне европске вредности – разума!

Где се још могу организовати референдуми о независности у Европи?

После победе заговорника јединства Шкотске и Енглеске, многе владе у ЕУ су одахнуле. Но, неколико региона европских држава истрајава на спровођењу референдума о самосталности. Иако су поборници самосталне Шкотске изгубили на референдуму, европски сепаратисти су задовољни јер су изгубили са минималним бројем гласова, али и зато што ће Лондон дати сагласност да се повећају аутономна права Шкотске. Поред тога, све више региона врши притисак на Брисел да им се повећају овлашћења, односно боре се за већу аутономију од Брисела, пишу Криштоф Хаселбах и Јулија Брик за „Дојче веле“

Исход референдума у Шкотској не значи аутоматски да ће сви најављени референдуми у Европској унији имати исти резултат. Први следећи референдум је у Каталонији, а премијер ове покрајине Артур Мас намеран је да га спроведе 9. новембра 2014. године. Уколико се већина народа изјасни за независност, то ће бити политички мандат Масу да преговара са Мадридом о томе. Влада Шпаније је спровођење овог референдума оценила као незаконито.

У Белгији Фламанци такође желе референдум. Нова фламанска алијанса (НФА) коју води  Барт де Вевер, сматра да ће држава Белгија ионако сама од себе „испарити“, зато жели независност Фламанаца.

Јужни Тирол у Италији, који је био у саставу Аустроугарске монархије после Првог светског рата, припао је Италији и сада преко партије „Слобода“ покушава да се врати Аустрији, односно да се избори за самосталност. Идеју о референдуму у Јужном Тиролу подржавају још две регионалне партије, а економска криза у Италији појачава сепаратистичке тенденције.

Баварска партија у Немачкој промовише независност Баварске, те због тога подржава све сличне пројекте у свету.

Посланик Европског парламента из Хришћанско-социјалне уније Баварске, Ангелика Ниблер, скептична је у вези са питањем независности ове немачке покрајине, али истиче да разуме да глобализација уништава идеју и емоцију отаџбине, те многи због тога желе да на овај начин поново знају коме припадају.

Ен Еплбаум за амерички „Вашингтон пост“ слаже се са оценом Ниблерове и истиче да је Шкотска заправо упозорење елити Европске уније. Наиме, сви су сматрали да избори изазивају апатију у Унији јер је све више бирача апстинирало. Но, Шкотска је показала да када народ зна за шта гласа и када му прораде емоције, онда масовно изађе на изборе.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Она успоставља свој поредак по својој замисли. Дали ће успети? Зависи од Русије и Кине сви други играчи имају мању тежину.Ситуација у Украјини и ХОГ КОНГУ говори нам где циља УСА.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *