Može li Amerika spasti svetski poredak?

Piše Zoran Milošević

Mešavina odbrambenih i ofanzivnih instinkta novih svetskih sila podriva moć i politiku institucija koje su formirale SAD od Drugog svetskog rata, a posebno posle 1990. godine i oglašavanja Novog svetskog poretka.  Na drugoj strani, Amerikanci su uvereni da svi ostali treba da prihvate njihovo liderstvo, kao i političku kulturu Zapada

Savremeni svetski poredak nalazi se pred „opasnošću promene“ i da bi SAD to sprečile, moraju da menjaju same sebe, ističe Henri Kisindžer u svojoj novoj knjizi „Svetski poredak: Razmišljanja povodom karaktera nacija i hoda istorije“ (World Order: Reflections on the Character of Nations and the Course of History). Glavni Kisindžerov zaključak je: poredak zasnovan na dominaciji SAD ima podršku nekih važnih država u svetu, ali je ona veoma skupa. Uz to, Kina, Indija i Rusija počinju da razvijaju sopstvene civilizacije, a ne zapadnu kulturu, što ukida legitimitet međunarodnih institucija formiranih posle Drugog svetskog rata, a time menjaju i svetski poredak. Drugim rečima, međunarodne institucije koje su nametale američke poglede na politiku, ekonomiju i kulturu više nemaju potrebni legitimitet. Zato Kisindžer piše da „u nekim delovima sveta nikada nisu iskreno podržavali zapadnu koncepciju svetskog poretka i samo su se nevoljno saglašavali sa njim“. Sada je došlo vreme da gorepomenute države ne moraju pristajati na ono što im ne odgovara, jer su dostigle snagu kada mogu da razvijaju sopstvene ideje, a ne američke. Ekonomski rast povećava njihovu vojnu moć i politički uticaj. Ambicije ovih novih sila su srazmerne njihovoj sveukupnoj snazi. Zato više ne slede pravila koja su nametnule SAD, već same formulišu sistem ponašanja u svom bližem okruženju, sa težnjom da utiču i dalje od tih predela. Ova mešavina odbrambenih i ofanzivnih instinkta novih svetskih sila podriva moć i politiku institucija koje su formirale SAD od Drugog svetskog rata, a posebno posle 1990. godine i oglašavanja Novog svetskog poretka. Na drugoj strani, Amerikanci su uvereni da svi ostali treba da prihvate njihovo liderstvo, kao i političku kulturu Zapada. Da bi to postigli, omalovažavaju težnje novih svetskih sila ističući neke političke stereotipe kao glavnu odliku novih politika (Rusija = oligarhija; Kina = trenutni interesi; Brazil = zabava). Pošto su ideje drugih država „loše“, onda Amerikanci moraju da nastave da nameću „dobro“ svetu.

 

BORBA ZA JAVNO MNJENJE Džejms Holms za japanski časopis „Diplomat“ Kisindžerovu knjigu i u njoj iznetu koncepciju, kao i sve što se oko nje događa, posebno objavljene brojne prikaze i tumačenja u svim važnijim (pro)zapadnim novinama i časopisima, ocenjuje kao političku kampanju. Tu se poziva na Karla fon Klauzevica, poznatog vojnog teoretičara, koji je napisao da shvatanje problema predstavlja prvi i najvažniji akt u upravljanju državom. Ako niste sastavili sliku sveta oko sebe, vi ne možete shvatiti ni kakvim putem treba ići, sa kakvim ćete se opasnostima suočiti i kada ćete dostići željeni cilj. Zato će spasavanje Novog svetskog poretka biti duga i sveobuhvatna kampanja SAD i njihovih preostalih saveznika. Kisindžerova knjiga, dakle, ima zadatak da pokrene obične Amerikance da shvate svet u kojem žive, a sve radi podrške predstojećim akcijama. Jer, preuređenje poretka znači i menjanje ideja i (javnog) mišljenja. Ukoliko obični ljudi nisu zadovoljni idejama i njihovom prirodom, onda oni promene na tom planu doživljavaju kao nasilno nametanje i protive im se. Zato se obični Amerikanci ubeđuju da svetski poredak koji su svojevremeno svetu nametnule SAD predstavlja pravdu, nikoga ne ugrožava i donosi čovečanstvu dobro, slobodu i demokratiju. Zato javno mnjenje treba da podrži borbu za njegov spas, jer je to, navodno, dobro za sve. Spasavanje američkog svetskog poretka, naravno, zahteva vreme i žrtve, te ljudi moraju shvatiti da je plemenito sve to prihvatiti i naravno, prineti tražene žrtve da bi se opasnost od promene poretka otklonila.

Odbrana poretka biće, kako ističe Kisindžer, dinamična, dinamizam će biti njena osnovna karakteristika, čak parola. Naime, svaki zahtev za promenom svetskog poretka mora naići na NE! To NE mora se podržati svim sredstvima, pa i vojnim. Jer, protivnici poretka nisu inertna masa kojoj Vašington sa saveznicima može nametati svoju volju. Oni će se boriti za svoje ciljeve, ali tu borbu Amerika mora adaptirati u snagu koja će se uludo trošiti ili se pretočiti u podršku postojećem poretku. U svakom slučaju, protivnici poretka će preduzimati određene mere za koje misle da će biti uspešne. Sva ta borba će čas ići u korist protivnika američkog poretka, čas u korist Amerike.  Ovu borbu za rušenje poretka Kisindžer naziva „mračnom“.

[restrictedarea]

Šta se trenutno događa u vezi sa odbranom američkog svetskog poretka?

Kisindžer misli da su SAD i njihovi saveznici trenutno u fazi odbrane, ako ne i u odstupanju. No, Amerika će brzo okupiti preostale pristalice svog poretka i stvoriti jaku koaliciju koja će preći u protivnapad. Pomenuti Džejms Holms misli da ova Kisindžerova logika ima nedostatke (što argumentuje pozivajući se na Klauzevica). Naime, kada se nastupa na teritoriji svog suseda i saveznika, prenosi se vojna proizvodnja. To je najveći diplomatski resurs kada se mogu dobiti ustupci. Međutim, ovo narastanje vojne proizvodnje i prisustva vojske ima privremeni uticaj. Ako se to ne iskoristi, država koja se brani smišlja odgovor, slabi dinamiku i umanjuje resurse država koje je napadaju. Konačni rezultat je da napadajuća strana može u potpunosti ostati bez resursa. Još gore je što i slabija država na ovaj način može da porazi jaču i dovede je do katastrofe. Potom se država koja je organizovala napad suočava sa deficitom materijalnih i političkih sredstava. U tom momentu treba imati spreman plan kako ponovo preći u ofanzivu. Upravo tako su se ponašale SAD, počevši od 1940. godine, da bi 2000. dostigle vrhunac svoje moći. Dakle, kad bi se grafički predstavila izgradnja američkog Novog svetskog poretka, očigledno bi bilo da se vrhunac datira na 2000. godinu, a da potom, od tad, počinje pad. Najbolje svedočanstvo za ovu tvrdnju je brzo gubljenje autoriteta američke diplomatije u proteklih 13 godina. Ako je rast trajao 60 godina, onda je veoma teško za kratko vreme krivulju okrenuti nagore. Potrebno je obnoviti izgubljeni impuls, ideju, snagu. To Amerika trenutno nije u mogućnosti da učini, smatra Džejms Holms. Da bi se njena magija obnovila, potrebno je obezbediti svekoliki procvat nacije i obnoviti vojnu silu, ali za to treba vreme, koje Amerika nema.

Ipak, SAD su krenule u borbu za zaštitu poretka koji su uspostavile posle Drugog svetskog rata. Ukoliko ove akcije donesu rezultat, ljudi će ga podržati jer vole pobednike, a preziru gubitnike. Ukoliko ne uspeju, sve će manje država čuti glas Amerike da treba da se uključe u odbranu svetskog poretka.

Koliko je značajna Kisindžerova knjiga „Svetski poredak: Razmišljanja povodom karaktera nacija i hoda istorije“, svedoči urednik britanskog lista „Fajnenšel tajms“ Lajonel Barber, koji je u dramatičnom tonu saopštio čitaocima da su Kisindžerovi zaključci orijentir, te da svi predsednički kandidati u zapadnom delu sveta na predstojećim izborima 2016. godine treba da pročitaju ovu knjigu jer od toga, navodno, zavisi očuvanje svetskog poretka.

Banka razvoja BRIKS i svetski poredak

Posle nedavnog Samita država BRIKS (Brazil, Rusija, Indija, Kina i Južna Afrika) osnovana je Banka razvoja i kasa međusobne pomoći (BRICS Development Bank). Banka ima međunarodni karakter, a početak rada planira se za 2015-2016 godinu. Deklaraciju o osnivanju Banke potpisale su članice BRIKS posle Samita u Fortalezi, koji je održan od 15. do 17. jula 2014. godine. Banka treba da ojača prisustvo država BRIKS u međunarodnim odnosima, da bi ujedinile snage država u razvoju, te tako nametnule pravedniji svetski poredak. Međutim, to znači i rušenje američkog nepravednog svetskog poretka, što izaziva otpor država okupljenih oko Vašingtona. Drugim rečima, BRIKS i njegovi praktični koraci na Zapadu, pa i u Japanu, ocenjuju se kao opasni za postojeći svetski poredak.

Britanski i američki mediji su samu organizaciju država BRIKS i osnivanje Banke razvoja ocenili krajnje negativno, kao „novu podelu u svetu“. BRIKS za elitu Ujedinjenog Kraljevstva predstavlja „neprihvatljivu alijansu reformatora međunarodnog valutnofinansijskog sistema“, koji je nastao posle Drugog svetskog rata. U tom sistemu je očigledna dominacija SAD i Zapadne Evrope. Pored toga, BRIKS se, nasuprot SAD, sve više zalaže za vraćanje centralne uloge Ujedinjenim nacijama i Savetu bezbednosti, te za dosledno poštovanje međunarodnog prava kako bi se izbegle situacije kao što je agresija na Jugoslaviju, Irak, Avganistan, Libiju i Siriju pod izgovorom „spasavanja demokratije“ ili „borbe sa terorizmom“.

No, BRIKS danas predstavlja snagu koja je oličena u tri milijarde ljudi, tri milijarde potrošača i u gigantskim rezervama raznih prirodnih resursa. Potom, ove države imaju mogućnost i realizacije globalnih strateških zadataka koji se svode na to da maksimalno obezbede razvoj ekonomije svake članice BRIKS. Pored toga, zajednički cilj država BRIKS je modernizacija ekonomije u kontekstu rešavanja socijalnih problema. Ovi interesi predstavljaju vezivno tkivo organizacije. I vode stvaranju višepolarnog sveta.

Redakcija japanskog lista „Nikei“ 21. jula 2014. pita se da li se Banka razvoja BRIKS može implementirati u postojeći svetski poredak i navodi sledeće podatke: Banka razvoja i kasa međusobne pomoći BRIKS trenutno raspolaže sa 50 milijardi dolara (uz pristup dva puta po sto milijardi dolara po drugim osnovama) i prevashodno će pomagati u razvoju infrastrukture u Aziji i Africi. Ukoliko prvi projekti budu uspešni, to će privući i druge države da zatraže kredite. U tome je najveća opasnost, jer glavnu reč u Banci vode Rusi i Kinezi, koji mogu kredite usloviti pristupom različitim resursima, pa i onima koji se tiču bezbednosti. BRIKS i njegova banka su još opasniji u sferi politike, jer direktno bacaju izazov sistemu Breton – Vuds, koji je osnova američkog svetskog poretka posle Drugog svetskog rata. Jezgro tog sistema su Međunarodna banka za rekonstrukciju i razvoj i Međunarodni monetarni fond, koji su igrali ogromnu ulogu u stvaranju i očuvanju finansijskog poretka, gde su glavnu reč imale SAD i Zapadna Evropa.

Redakcija pomenutog japanskog časopisa iznosi mišljenje da sa Bankom razvoja ne treba ići u sukob, jer države članice BRIKS čine 18 odsto svetske ekonomije, te ih treba inkorporirati u postojeći sistem, ali to znači ustupke i mirnu evoluciju postojećeg poretka. BRIKS obuhvata 26 odsto teritorije planete i 42 odsto stanovnika, pa sukob nije rešenje, smatra redakcija lista „Nikei“. Pri tome, navodi podatke Svetske banke da je BND država koje čine BRIKS 2013. godine iznosio 15,75 triliona dolara, ili oko 18 odsto svetskog BND. Ekonomija ovih zemalja ubrzano se razvija, a od 2003. do 2013. godine uvećala se za 4,2 puta, dok je ekonomija razvijenih zemalja imala veoma mali rast. Banka Goldman Saks predviđa da će ekonomije država koje čine BRIKS do 2050. godine po razvoju preteći ekonomije država koje sada ulaze u G-7.

Zato stvaranje BRIKS, kako piše azerbejdžanski analitičar Parvin Darabadi za portal Newtimes.az, znači formiranje policentričnog sistema međunarodnih odnosa. Stvaranje Banke razvoja znači novu geopolitičku i geoekonomsku realnost početka XXI veka.

Odstupanje Evropske unije od važne evropske vrednosti − razuma

Britanski „Fajnenšel tajms“ objavio je polovinom septembra 2014. godine članak Sergeja Karaganova, u kojem argumentuje svoj stav da je Zapad izgubio orijentaciju i potrošio moralni kapital koji je imao u rešavanju svetskih pitanja. Problem je što zapadni lideri ne veruju u činjenice, nego u vlastitu propagandu. Oni misle da je moguće nefunkcionalnu i nesposobnu Ukrajinu prisajediniti Evropskoj uniji i učiniti da u njoj procveta demokratija i ostvari se ekonomski razvoj. To bi možda i bilo moguće kad bi ovaj projekat imao energetsku podršku Rusije. Međutim, Unija nije obezbedila rusku podršku. Istovremeno, zapadni mediji šire laž da Rusija teži da zauzme ukrajinske teritorije i da se zbog toga uvode sankcije, vodi medijski rat i podstiče jačanje NATO na granici sa Rusijom. Ova zapadna strategija zasnovana je na pogrešnom shvatanju i pogrešnoj političkoj logici u analiziranju problema u Ukrajini.

Greške Zapada ovim se ne završavaju. Naime, zapadni političari su mislili da je Rusija mnogo slabija od Zapada. Ispostavilo se da je Rusija jača, a Zapad slabiji. On se trenutno sukobljava sa Rusijom i više nije onaj samouvereni Zapad koji je pobedio u Hladnom ratu. To je raštimovana mašina izmučena ekonomskom nedefinisanošću, bez moralnih standarda i orijentira. Amerika i Zapadna Evropa su u jednom trenutku držale sudbinu sveta u svojim rukama. I šta su uradile, pita Karaganov? Smislile su globalizaciju i ruše je ekonomskim sankcijama koje nazivaju oružjem samozaštite.

Predsednik Ruske Federacije Vladimir Putin usvojio je pouke istorije i nema prema Zapadu nikakvih iluzija. Rusi su, za razliku od Sovjeta, spremni da se bore za svoju državu i zahvaljujući tome, ona trenutno traži svoje mesto u svetu. Promenila je i vojnu strategiju. Umesto skupog i glomaznog sovjetskog oružja, Rusija sada ima lako pokretljivu i gipku vojsku.  Sve to uz podršku stanovništva.

A kako je na Zapadu? Prvo, nedostaje podrška stanovništva, odustalo se od hrišćanstva i hrišćanskog morala, dok su vojske nespremne za rat, jer su vlade umanjile davanja zbog ekonomske krize i odsustva opasnosti. Potom, svima je jasno da u Briselu odluke donosi Vašington. Zato ponašanje Unije u Ukrajini za ostatak sveta deluje kao odstupanje ne samo od hrišćanstva već i od novovekovne evropske vrednosti – razuma!

Gde se još mogu organizovati referendumi o nezavisnosti u Evropi?

Posle pobede zagovornika jedinstva Škotske i Engleske, mnoge vlade u EU su odahnule. No, nekoliko regiona evropskih država istrajava na sprovođenju referenduma o samostalnosti. Iako su pobornici samostalne Škotske izgubili na referendumu, evropski separatisti su zadovoljni jer su izgubili sa minimalnim brojem glasova, ali i zato što će London dati saglasnost da se povećaju autonomna prava Škotske. Pored toga, sve više regiona vrši pritisak na Brisel da im se povećaju ovlašćenja, odnosno bore se za veću autonomiju od Brisela, pišu Krištof Haselbah i Julija Brik za „Dojče vele“

Ishod referenduma u Škotskoj ne znači automatski da će svi najavljeni referendumi u Evropskoj uniji imati isti rezultat. Prvi sledeći referendum je u Kataloniji, a premijer ove pokrajine Artur Mas nameran je da ga sprovede 9. novembra 2014. godine. Ukoliko se većina naroda izjasni za nezavisnost, to će biti politički mandat Masu da pregovara sa Madridom o tome. Vlada Španije je sprovođenje ovog referenduma ocenila kao nezakonito.

U Belgiji Flamanci takođe žele referendum. Nova flamanska alijansa (NFA) koju vodi  Bart de Vever, smatra da će država Belgija ionako sama od sebe „ispariti“, zato želi nezavisnost Flamanaca.

Južni Tirol u Italiji, koji je bio u sastavu Austrougarske monarhije posle Prvog svetskog rata, pripao je Italiji i sada preko partije „Sloboda“ pokušava da se vrati Austriji, odnosno da se izbori za samostalnost. Ideju o referendumu u Južnom Tirolu podržavaju još dve regionalne partije, a ekonomska kriza u Italiji pojačava separatističke tendencije.

Bavarska partija u Nemačkoj promoviše nezavisnost Bavarske, te zbog toga podržava sve slične projekte u svetu.

Poslanik Evropskog parlamenta iz Hrišćansko-socijalne unije Bavarske, Angelika Nibler, skeptična je u vezi sa pitanjem nezavisnosti ove nemačke pokrajine, ali ističe da razume da globalizacija uništava ideju i emociju otadžbine, te mnogi zbog toga žele da na ovaj način ponovo znaju kome pripadaju.

En Eplbaum za američki „Vašington post“ slaže se sa ocenom Niblerove i ističe da je Škotska zapravo upozorenje eliti Evropske unije. Naime, svi su smatrali da izbori izazivaju apatiju u Uniji jer je sve više birača apstiniralo. No, Škotska je pokazala da kada narod zna za šta glasa i kada mu prorade emocije, onda masovno izađe na izbore.

[/restrictedarea]