Почетна / Свет / Како опстаје Израел?

Како опстаје Израел?

Поред економске политике, науке и дипломатије, које треба да обезбеде мир Израелу окруженом ратоборним исламистима, ова земља се ослања и на јаке оружане снаге и акције армије које би морале да обесхрабре све оне што би да га униште

Пише Зоран Милошевић

Већина муслимана у свету сматра да Палестинци и Јевреји не могу постојати једни поред других. То је резултат истраживања јавног мњења спроведеног од угледног Pew Global Attitudes Project центра. Оно је обухватило муслимане из Индонезије, Јордана, Кувајта, Либана, Марока, Нигерије, Пакистана, Палестинске аутономије и Турске.
Чак 90 одсто становника Марока мисли да Палестинци немају будућност док постоји Израел, а тако мисли и 85 одсто Јорданаца, 80 одсто Палестинаца, 72 одсто Кувајћана, 65 одсто Либанаца, 58 одсто Индонежана и 57 одсто Пакистанаца, наводи лист „Интернешенел хералд трибјун“. Истраживање, у којем је учествовало више од 15 000 муслимана из набројаних држава, донело је очекиване, али и забрињавајуће резултате, јер показују да су они једноставно незадовољни што уопште постоји Израел, пошто ту територију сматрају својом.
Такође, од 97 (Јордан) до 64 (Пакистан) одсто муслимана сматра да је ислам данас угрожен од САД и Запада. Заправо, оно што им смета јесте покровитељство САД над Израелом, што је извор мржње према овој држави.
[restrictedarea]

ПАЦИФИКОВАЊЕ АРАПА И ТУРСКЕ Како, дакле, Израел опстаје у таквом окружењу? пита се Владимир Јанкелевич за израелски лист „Полоса“. Тачно је да САД штите ову државу на међународној арени, али и сама влада Израела предузима значајне мере које помажу њеном опстанку и напретку. А суштина опстанка је у томе да је израелска влада успела да пацификује Арапе и Турке, при чему су још остали само Иран и неке недржавне организације као отворени непријатељи државе. За пацификацију Арапа побринуле су се владе Јордана, Египта и Саудијске Арабије, а за пацификацију турских народа владе Казахстана и Азербејџана. Но, истраживачи имају доста проблема да све ово објасне, јер већина уговора са муслиманским владама носи ознаку државне тајне. Израел заправо покушава да се бројним комерцијалним и политичким пројектима и контактима осигура од радикалних исламиста. Већи део тих пројеката носи ознаку, како смо нагласили, државне тајне да се не би разљутили гневни џихадисти. Логика џихадиста, без обзира одакле потичу, говори да нема те користи коју нису спремни да прежале, ако желе да наштете Израелу, па тајност у региону, где ирационалност доста командује људским главама, постаје неопходна, сматрају у Јерусалиму.
Данас су највећи савезници Израела међу муслиманским државама Казахстан и Азербејџан, а ни исламске државе Централне Азије не подржавају Палестинце, нити џихадисте. Азербејџан и Казахстан често угошћују званичнике Израела − чак обезбеђују 90 одсто потреба за нафтом јеврејској држави, наводи портал izrus.co.il, а постоје и други велики економски интереси, о којима се мало говори или се скоро уопште не говори јавно, а учвршћују овај политички савез. Поред тога, Казаси су „смислили“ механизам заштите Израела од Турака: блокирали су на пантурским институцијама тежње Анкаре да се усвоје антиизраелске иницијативе, а претходно су испословали да се све одлуке доносе консензусом. Казахстан и Азербејџан су тако Израелу умањили број фронтова и остао му је само онај према Ирану и недржавним џихадистичким организацијама.
Други фронт према Арапима решио је сам Израел.
Ова држава је несташицу воде у региону, што је био узрок ратова и склапања и поштовања мира, морала да решава тако што се определила да развија технологију експлоатације морске воде, а то се показало вишеструко мудрим потезом. Колико је Израел успешан у томе, говори податак да из мора снабдева целокупно становништво питком водом, али задовољава и 80 одсто потреба суседног Јордана, што је један од разлога мирољубиве реторике и политике елите ове државе. Са доласком избеглица из Сирије и Ирака у Јордан, потребе за водом су порасле, па је Израел повећао испоруке.
Израел је пронашао и природни гас у приобаљу око Средоземног мора и у току су преговори да снабдева Јордан овим енергентом. Уговор предвиђа доставу 45 милијарди кубних метара гаса током наредних 15 година. Поред тога, Јордану је обећао помоћ у случају напада терориста Исламске државе (ИСИС). Због ових услуга Израела, Јордан води мирољубиву политику према њему.
На сличан начин, Израел покушава да обезбеди да и са Египтом има пријатељске односе. Наиме, како америчка агенција „Блумберг“ наводи, у току су преговори (који треба да се заврше до краја 2014. године) између Израела и Египта о достави 180 милијарди кубних метара гаса Египту (из налазишта Левитан и Тама) гасоводом који иде по дну Средоземног мора, а све ради његове даље доставе потрошачима у Западној Европи и Азији. Египат је заинтересован за израелски гас јер су његова налазишта при крају, али и због дохотка од транспорта и прераде. Достава израелског гаса у Западну Европу преко Египта се може брже организовати него да се гради сопствени гасовод који, уз то, захтева и милијарде евра инвестиција, а са собом носи и бројне еколошке проблеме. Такође, уговор о достави гаса Египту „умирује“ џихадисте, јер ће се против њих борити и египатске власти и власти Европске уније, којој је потребан гас. Израелу овај уговор доноси толико неопходан миран живот.
Крајем септембра ове године, Министарство транспорта Израела потписало је са кинеском компанијом „Чајна харбор“ (China Harbour Engineering Company Ltd.) уговор о изградњи прве од две луке у Ашдоду, а будућа пруга Ашдод – Еилат створиће услове за транспорт робе између Европе и Азије. То је, заправо, нови трговачки пут између Европе и Азије, као допуна Суецком каналу. Ова инвестиција, такође, треба да умири бројне (сиромашне) џихадисте који ће тако добити прилику да раде.

ВОЈНИ ОСИГУРАЧ Но, поред економске политике, науке и дипломатије, које треба да обезбеде мир Израелу окруженом ратоборним исламистима, он се ослања и на јаке оружане снаге и акције армије које треба да обесхрабре све оне што би да га униште.
Војне и дипломатске акције јеврејске државе почивају на пет елемената: задржавање, то јест стварање услова да противници немају вољу да проблеме решавају војним путем; друго, рано упозорење (превентивни удари, уништавање објеката и конвоја који представљају претњу безбедности Израела); треће, пасивна одбрана; четврто, активна одбрана, тј. прихват и обарање различитих ракета; пето, напади који омогућавају умањење броја и учесталости ракетних напада. Последња мера је примена нуклеарног оружја, од којега је трећина размештена на бродовима и подморницама.
Раније се Израел суочавао са опасношћу која је потицала од коалиција арапских држава. Данас, оваква опасност је мало вероватна. Највећу претњу представљају војна дејства недржавних субјеката, попут ХАМАС-а, Хезболаха и ИСИЛ-а, који користе терористичке и герилске тактике, те балистичке ракете и средства за масовно уништавање (хемијско-биолошког каратера). Поред тога, стратешки однос снага на Блиском истоку се променио, јер Арапи више немају подршку најјачих држава света за своје војне амбиције. Такође, нестало је панарапско виђење света, али се оснажило религиозно (исламско) виђење, у чију клопку су ухваћени и они муслимани који се сматрају „неправилним“. Данас активно војно супротстављање Израелу манифестују недржавне организације из арапског света и неарапска држава – Иран.
Ове акције највише угрожавају обично становништво Израела, при чему је важан и удар на националне вредности, морал и политичке интересе државе. Због тога је основна опасност за Израел данас ерозија националног духа, која подстиче дефетизам и предају истичући немогућност даље борбе са све бројнијим муслиманима.

____________________________________________________________________________

Оснивање јеврејске државе
Оснивачем политичког ционизма – покрета који је за циљ поставио оснивање јеврејске државе на територији данашњег Израела и постављање Јеврејског питања у међународној политици − сматра се Теодор (Бењамин Зеев) Херцл (2. мај 1860 − 3. јул 1904). Године 1896. Херцл је објавио књигу „Држава Јевреја“ (Der Judenstaat) у којој је изложио своје виђење будуће јеврејске државе. Већ следеће године, Херцл председава Светским јеврејским конгресом у Базелу, где је и основана Светска ционистичка организација.
Током Првог светског рата, Британија је формирала Јеврејски легион, који је помагао Британцима у освајању Палестине. Новембра 1917. секретар спољних послова Уједињеног Краљевства Артур Балфур издао је документ (касније назван Балфурова декларација) где се каже да „Британија позитивно гледа на оснивање националне куће за јеврејски народ у Палестини“.
Арапи су се побунили због нарастања броја Јевреја и 1920. године подигли устанак, на који су Јевреји одговорили стварањем војне организације Хагана (Одбрана). Године 1922. Лига народа (претеча Уједињених нација) дала је мандат Великој Британији на Палестину „ради стварања услова за безбедно организовање јеврејске државе“. Раст нацизма у Немачкој и Холокауст који су преживели Јевреји убедили су међународну јавност да им је потребна држава. Тако су Уједињене нације 29. новембра 1947. године донеле план поделе Палестине (Резолуција број 181) који је предвиђао да се она раздвоји на два дела, те од 1. августа 1948. године дозвољава да се формирају две државе − јеврејска и арапска.
____________________________________________________________________________

Савезници
Египат је један од главних савезника Израела и у том смислу покушава (за сада успешно) да највеће израелске непријатеље у држави, Муслиманску браћу, држи под контролом. Саудијска Арабија (краљ лично истиче да има позитиван став према Јеврејима и Израелу) ствара позитивно јавно мњење о израелској држави и Јеврејима као народу. Слично је и у Јордану (краљ Јордана је јавно рекао да ће у своју земљу примити Јевреје) где имају пријатељски однос према израелској држави. Остао је само званични Иран и бројне муслиманске терористичке организације које позивају на уништење Израела. Ипак, није све тако идилично. У армији Јордана има официра који не воле Израел, а у јорданском граду Аман, у време демонстрација подршке Исламској држави, неколико официра је развило црну заставу терориста и узвикивало „Доле, доле Абдулах!“ Слично је и у Саудијској Арабији, где проиранска шиитска мањина живи на осетљивој тачки – у Источној провинцији, а ту су главна налазишта нафте ове државе. Ова мањина је велики противник Израела и Јевреја.

____________________________________________________________________________

Статистика ислама
Познато је да је образовање становништва у директној вези са економијом и животним стандардом. Образовани народи су по правилу и богатији од необразованих. Интересантно је да међу првих 30 држава по богатству нема ниједне муслиманске државе, а две трећине сиромашних живи у државама где је ислам доминантна религија. Научници мисле да је то последица праћења религијског учења да је најважније знање Курана, а да су остала знања излишна. Аз Сина је тим поводом нагласио: „Велики поклон ислама његовим следбеницима је сиромаштво.“ Бруто национални доходак свих арапских држава (заједно) износио је 1999. године 531,2 милијарде долара, што је мање од само једне европске државе – Шпаније, која је те године имала 595,5 милијарди долара БНД. Ситуација се није променила ни ове 2014. године.
У исламским државама више образовање има само два одсто становника.
Статистика је још суморнија када се муслимани упореде са Израелцима. Наиме, у Израелу је 83 одсто жена писмено, а у Бангладешу 21,8, у Судану четири одсто, Египту 29, Турској 43, Мароку 22, Пакистану 24,4, у Авганистану 15 одсто итд. Мушка популација у Израелу је писмена у 93 одсто случајева, а у Бангладешу 36,1 одсто, Судану 25, Египту 57, Турској 77, Мароку 49, Пакистану 50, у Авганистану у 47,2 одсто случајева итд.
Дужина живота у Израелу је: мушкарци 84 године, жене 80 година, у Бангладешу (55,4/56,4) Судану (51/48,6) Египту (59,5/56,8) Турској (65,2/62,5) Мароку (62,5/59,1) Пакистану (65/63) Авганистану (45,2/46,4) Алжиру (69,5/67,2) Либији (67,5/63,9) Ирану (68,7/66,1) Ираку (60,4/57,3) у Сирији (71,3/68,4).
Доходак по глави становника (у америчким доларима): Израел (10.300) Бангладеш (180) Судан (300) Египат (610) Турска (1.080) Мароко (960).
Израел у односу на исламски свет представља високообразовану заједницу, економски врло просперитетну, богату и стабилну.

____________________________________________________________________________

Муслимани у Израелу – статистика
Године 2012. поводом Курбан бајрама Статистички центар Израела објавио је податке о становништву исламске вере у држави. Према овим подацима, тамо живи 1 354 000 муслимана, у односу на 2011. годину њихов број је порастао за 2,5 одсто и представљају заједницу која се најбрже увећава.
Петина муслимана у Израелу живи у Јерусалиму и они чине 35 одсто становника главног града. У самом центру града живи 11 одсто муслимана.
Запосленост муслимана старијих од 15 година износи 40 одсто (од тога, 60,4 су мушкарци и око 19 одсто жене). Две трећине запослених муслимана ради у четири привредне области: грађевинарству (23 одсто) трговини и малој привреди (17 одсто) образовању (13 одсто) и индустрији (13 одсто).
Израелски муслимани, према истраживањима јавног мњења, нису баш религиозни. Само 8 одсто сматра себе врло религиозним, 22 одсто се сматра мало религиозним, док већина (62,2 одсто) изјављује да је умерено религиозна, наводи портал test.israelinfo.ru.

____________________________________________________________________________

Слабљење Хезболаха
Асаф Габор за израелски портал NRG истиче да рат у Сирији и појава Исламске државе у Ираку иду на руку Израелу, јер расплињују борбену моћ Хезболаха (Божја партија). Наиме, војна организација Хезболах упутила је најбоље своје јединице у Сирију да помогну Башару Асаду, али и да се придруже јединицама које се боре против ИСИЛ-а у Ираку. Распоређивање снага на неколико фронтова у две различите државе довело је до слабљења Хезболаха у Либану, где тренутно трпе велике поразе.
Ова нова ситуација узроковала је погибију многих окаљених бораца и официра, тако да сада овој војној организацији предстоји „кадровска криза“, што је само део нових проблема. Наиме, јавља се и проблем мобилизације нових бораца, јер се млади шиити из Либана више не одазивају позивима. Хезболах настоји да реши проблем тако што покушава мобилизацију нових бораца да изврши у Кувајту, Ираку, Авганистану и Пакистану. Чак су почели да примају и младе суните из либанских градова. Ради се о историјским променама када је у питању регрутовање нових бораца.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *