Почетна / Интервју / ВИЛИ ВИМЕР: У немачким медијима постоји натовска мрежа

ВИЛИ ВИМЕР: У немачким медијима постоји натовска мрежа

Из немачког листа „Јунге велт” преносимо разговор са истакнутим политичарем и публицистом Вилијем Вимером, који овом приликом говори о геополитичким интересима САД у Европи, о Хелмуту Колу и нападу на парламентарну демократију; интервју је објављен 13. 09. 2014.

Разговарао Томас Вагнер Превео Мирољуб Милановић

Вили Вимер је 33 године био у Бундестагу. Између 1985. и 1992. био је најпре војнополитички споукмен ЦДУ/ЦСУ, а затим парламентарни државни секретар у Савезном министарству одбране. Од 1994. до 2000. године био је потпредседник Парламентарне скупштине Организације за европску безбедност и сарадњу (ОЕБС).

Ви сте после 1989. године као парламентарни државни секретар у Савезном министарству одбране увели Националну народну армију (НВА) ДДР у Бундесвер и развили концепт са којим је уједињена Немачка ушла у НАТО. Упркос томе, убрзо сте од стране америчких представника оптужени за „комунизам“.

Најпре је било питање како остварити уједињење а да се сачува мир у Европи. Али, ми парламентарци што смо радили на иностраним пословима – са нама је била и тадашња председница Бундестага Рита Зисмут, желели смо да се бавимо и привредним и друштвенополитичким питањима. Британци и Американци, који су преферирали чисту форму капитализма, спречили су то. Они су одбацили концепт социјалне тржишне привреде, који смо ми заступали, и оптужили нас да смо комунисти.
То нас је изненадило и представљало је знак да ће се свет прекомпоновати на неслућен начин. Ми смо тада полазили од тога да ће опстати форуми за преговоре и споразумевање као што је Конференција за европску безбедност и сарадњу (КЕБС) из чега је касније настао ОЕБС. Са настанком КЕБС, концептуално се могло размишљати о три ствари: спољна и унутрашња политика, људска права. Трећа од ове три корпе није коришћена у време Хладног рата: привредно-политичка сарадња. Континентални Европејци су хтели да је оживе, али не и САД, Британци, а делимично ни Канађани. Коначно су Американци преузели трећу корпу и напунили је са „Shareholder Value“.
Ми смо остали са својим концептом о социјално-тржишној привреди на споредном колосеку, чак и у својој партији. На тзв. Лајпцишком конгресу партије 2002. године, ЦДУ се представила као предимензионирана ФДП. У то спада и идеја госпође Меркел да се развије „тржишно комфорна демократија“.
На међународним форумима се већ одраније назирао овакав развој, тако да нисмо били изненађени. Али, у то нисмо могли једноставно да убедимо своје колеге који су се кретали на тим форумима. Они су живели у сасвим другом свету. То исто важи и за синдикате. Морали смо да констатујемо да САД нису биле спремне да наставе КЕБС као успешан преговарачки форум. Хенри Кисинџер, који је у вези са овим питањем заступао америчку позицију, пледирао је средином 1990-их година да се укине постојећи међународни правни систем и да се уместо њега уведе правни поредак који је у интересу САД. То је подразумевало да се укину испробани преговарачки форуми за мирољубиво решавање сукоба. Када се Хелмут Кол у то време вратио са пута у САД, увек се у својој фракцији љутио што у америчком Конгресу превладава мишљење: Трећи светски је завршен и ми смо га добили. Тада нам је рекао: „Рат није нестао из Европе.“ Те 1994. године му ни у сопственим редовима, међутим, нико није веровао.
[restrictedarea]
Ви, очигледно, веома цените Хелмута Кола, кога сте још 2004. године пратили на једном путовању у Кину. За разлику од вас, он није последњих година подигао глас против тенденција које смо ми вама предлагали у вези са међународном безбедносном политиком.

За такав развој платио је веома високу цену. Нема сумње да 1998. већина становништва није била за наставак његовог „канцеларовања“. Друго је питање како се то одиграло унутар ЦДУ. Хелмут Кол је био изричити заговорник идеје да се мора прићи и другим народима у Европи. То се односи на Русе, Пољаке, али и на Србе. Ја сам по његовом налогу преговарао са Слободаном Милошевићем да би се сукоби на Балкану решили мирним путем. То је било противно америчким интересима. Било је снага и у властитим редовима, Волфганг Шојбле и Фолкер Рие на челу, који су гурали ЦДУ у том смеру. Пошто он није хтео да води рат против Југославије, нису га више желели на челу неке будуће Савезне владе. Али, његова намера да ојача постојеће механизме међународне сарадње била је исправна. Због тога не правим питање од тога да ли ми се тај човек допада.

Године 2000. учествовали сте у Братислави на једној конференцији коју је организовало америчко Министарство спољних послова, где се сасвим отворено говорило о стратегији Вашингтона.

То ме је изненадило. Код нас се водила кампања за кампањом за рат против Југославије: са Аушвицом и ко зна с ким. У Братислави је, међутим, заступано мишљење са позиције силе. Представници америчког Министарства спољних послова су изјавили да се код овог рата ради о томе да се исправи погрешна одлука генерала Ајзенхауера из 1944. године. Он је тада пропустио да на Балкану стационира америчке копнене трупе. Било је неуобичајено да се пред шефовима држава и влада, министрима спољних послова и одбране тако нешто отворено изјави. Представници америчког Министарства спољних послова (Државног секретаријата) јасно су изнели да желе да се њихов правни систем примењује и на односе са нашим суседима у Европи, на решавање имовинских питања и вођење кривичних поступака. Носиоци тога би били Међународни кривични суд у Ден Хагу и Суд за ратне злочине.
Осим тога, објаснили су како замишљају будућу Европу. Хтели су да повуку једну линију која би ишла од Балтичког до Црног мора, а одатле све до Анадолије. Све што је западно од те линије сматрали су утицајном сфером САД. Руска Федерација требало је да се искључи из развоја Европе. Садашњи догађаји у Украјини су за мене потврда да ти људи тада нису „гледали у Месец“. 2006. године, током Самита НАТО у Риги, могли смо да видимо (амерички) покушај да се Грузија и Украјина приме у савез. То је спречено из једног врло важног разлога: Западноевропејци нису били одушевљени тиме. Јер, ако би се повукла та лимес линија од Балтичког мора до Анадолије, онда Немци, Французи, Италијани и Шпанци не би требало да размишљају о томе како ће се даље одвијати њихови односи са Руском Федерацијом: могли би, зависно од америчких интереса, да се прекину у сваком тренутку. Тада би они могли да развијају сарадњу са источноевропским државама: од Балтика до Румуније. САД би предузеле све потребно да се тај циљ оствари. Тако треба схватити и њихово понашање у вези са Украјином.

Америчка обавештајна агенција „Стратфор“ је почетком ове године покренула на размишљање о томе да успостављањем посебних односа са источноевропским земљама САД створе полугу помоћу које би могли да НАТО помере налево.

То је логична последица онога што сам управо рекао. Ових дана балтичке земље и Пољска постављају захтеве да се ракетни штит, који планира НАТО, усмери ка Русији. Ако Вашингтону пође за руком да успостави посебне односе са наведеним државама Источне и Југоисточне Европе, онда ми више нећемо играти никакву улогу. Ми ћемо се тада наћи иза лимеса под америчком контролом. Вест да неутралне државе Финска и Шведска траже тешњу везу са НАТО нужно указује на реалне промене снага у Европи.

Како у вези са тим оцењујете тренутне преговоре у циљу закључивања споразума о слободној трговини TTИП између САД и Европске уније?

Код TTИП се ради о покушају САД да област иза лимеса потчини свом интересу. Притом није реч о много расправљаној предности, већ о слабљењу парламентарне демократије. Ако ми као високо развијена правна држава добијемо судове у којима ће се доносити одлуке о разликама у вези са инвестицијама, шта ће још остати од наших парламената и влада? Кад би наша штампа имала слободу да информише, онда би се у медијима могло расправљати о размишљањима такве врсте. Али, слободно информисање из области спољнополитичког и безбедносног опуса више не постоји.

Како долази до такве једностраности?

Тим стварима се можете приближити само преко индиција. Различита мишљења која постоје у јавности не долазе до изражаја у медијима. Могу само да подсетим на један дуги разговор са сарадником ФАЗ(франкфуртске велике новине и једне од највећих у Немачкој, прим. прев.) кога познајем деценијама. Он је јасно рекао да кад Стејт департмент повремено пре почетка штампања телефонира ноћу, онда ће жељени чланак већ следећег јутра бити у новинама.
Када сам 1985. године постао споукмен (ЦДУ фракције у Бундестагу) упозорио ме је водећи сарадник Одељења за штампу ЦДУ/ЦСУ на мрежу НАТО у немачкој штампи. Ако се данас та мрежа може коментарисати у вези са развојем унутар Руске Федерације, у њу се одмах укључују америчке институције са седиштем у Москви. Из Москве нећете чути ниједан глас који је руски.

Пређимо са медија на Бундестаг. Тренутно постоји једна коалициона група која се бави ограничењима парламента. О чему се ту ради?

У вези са парламентарним ограничењима ради се о томе да Бундестаг одлучује да ли ће немачки војници бити ангажовани у иностранству. И то пре него што буду тамо послати. Према нашем Уставу, армија има задатак да брани своју земљу. Петер Гаувајлер је пре неколико месеци одржао један ватрени говор на Војној високој школи у Хамбургу, у којем је изнео погрешке што се већ деценијама с тим у вези праве. У ЦДУ/ЦСУ након рата против Југославије (агресија НАТО 1999, прим. прев.) постоје снаге које више не желе да се у Бундестагу води дебата о таквом ангажовању армије. Они су се изборили у новој коалицији за радну групу која се бави питањима парламентарних ограничења. Желело се постићи да се позив за наше ангажовање у оквиру интегрисаних војних формација, на пример код „авакс“ авиона, мора аутоматски извршити када то НАТО затражи. Бундестаг би тада још имао само могућност да их у случају нужде врати назад.
Мене то подсећа на Бринову уредбу о нужности из последње фазе Вајмарске Републике. Уколико се то спроведе, тада ћемо добити безбедносно-политичке уредбе о нужности. Не могу замислити да би Бундестаг тада могао да опозове донету НАТО одлуку.
Уз то још иде да би влада на тај начин ограничила свој спољнополитички простор деловања, који за сада још увек има преко парламента. Уколико се данас определи против неког ангажовања војне силе у иностранству, онда то може да образложи својим савезницима недобијањем сагласности од стране парламента. То је уобичајено у парламентарним системима. Чак и амерички председник упућује на Конгрес, ако нешто не жели. Ако сада Бундестаг отпадне, онда фактички влада више не одлучује о ангажовању оружаних снага у иностранству, већ НАТО. С тим у вези треба критички посматрати и паралелни развој у оружаним снагама. Увек постоје настојања да се генералном инспектору немачке армије да фактички улога врховног команданта. Тренутно, он је потчињен министарки одбране и државним секретарима. Оваква настојања постоје још од поновног уједињења. Још у бонско време је, на пример, тражено да само генерал са четири звездице може да постане министар одбране. Покушај Теодора Гутенберга да генералног инспектора изједначи по рангу са државним секретаром био је спречен. Тада су покушали привредно повезани кругови и армија да врате војном руководству оне важне функције које је имало у време Немачког рајха. Одређени кругови у армији Немачке покушавају да уз помоћ НАТО остваре то исто.

Ви желите да кажете: ако парламентарно ограничавање пропадне и генерални инспектор постане врховни командант, онда ће о ангажовању немачких оружаних снага у будућности одлучивати НАТО?

Или Европска унија.

Да ли се прибојавате да би се тада немачка армија могла употребити и против властитог народа?

Да. У јуну је Европска унија донела клаузулу о солидарности, у којој се говори у том правцу. Према њој, била би допуштена употреба војске и на унутарполитичком плану. У случају катастрофа, али и социјалних немира. Ми у Савезној Републици имамо читав низ одлука Савезног уставног суда против коришћења армије за унутрашње ствари. То треба да се спроведе заобилазно, преко европске компоненте или НАТО, што је апсурдно. Ми смо већ видели приликом доношења лисабонских закона да се влада сложила са тиме. Само уз помоћ одлуке Савезног уставног суда, коју су затражили Грегор Гизи и Петер Гаувајлер, немачки парламент је успео да обори одлуку Савезне владе.

Када се радило о улози оружаних снага, ви сте у парламенту у више наврата заступали мишљење мањине. Како то објашњавате?

Разлози су комплексни. Када сам у Бону политички социјализован као парламентарац, имали смо у управи, такође у Министарству одбране, избор таквих водећих људи да је просто било свеједно ко је био на власти. Свако мени познато министарство је било тада у стању да само припреми нацрте закона за одлучивање владе. Данас то чине адвокатске канцеларије.
Слабљење јавних служби после 1990-их било је праћено умножавањем саветничких група, које су, уз плаћање или бесплатно, све више и више утицале на политичке одлуке.
Председница Савезне скуп-штине Рита Зисмут је крајем 1990. „певала“ тужбалице о томе колики се притисак вршио на парламент да би се ове надлежности комерцијализовале. Уз то још долази да напред поменута трансатлантска мрежа, наравно, такође делује и у парламенту. Радо се бива у савету за ово или у савету за оно. На пример, Николас Берггруен одржава свој властити Think tank.

Милијардер трпа такозване „елдер“ државнике и привредне представнике у Гугл централу у Калифорнији.

Ту су и активни политичари: на пример, Урсула фон Лајен. Име Берггруен служи као пример за процес да се одстране етаблиране институције које треба да репрезентују народну вољу у корист саветничких група које врше фактички утицај. У релевантним радним групама фракција немачког парламента више и не знају како настаје папир који им се доставља на разматрање и ко је на њему сарађивао. То долази са најразличитијих страна.

И зашто то прихватају парламентарци? Јер се не могу свиме бавити?

Не, јер се жели градити каријера. Немали број колега ми је рекао: „Ја сам, у ствари, твог мишљења, али ја могу само уз помоћ листе да поново дођем у парламент.“

Ви, дакле, не рачунате више на велики отпор, чак ни опозиције у вези са милитаризацијом спољне политике. У такву оцену укључујете и фракцију левих. Како долазите до такве оцене?

На основу дугих и интензивних разговора.

Са ким?

Боље да то не кажем. Поред тога, још и на основу праћења развоја ситуације од прошле јесени. Зелени су већ на одвратан начин постали ратна партија. Последња партија у немачком парламенту која се томе још супротставља јесте Левица. Али није само мени пало у очи да се у концептуалном раду установе за науку и политику први пут ангажују и посланици Левице.

У својој књизи „Повратак хазардера: Државни стратези, ратохушкачи, тихи профитери 1914. и данас“, коју сте написали са Волфгангом Ефенбергом, изражавате бојазан да се налазимо на путу у трећи светски рат. Како то образлажете?

Ако не желим да се спорна питања решавају мирним путем, онда ми преостаје само војна компонента. На њу рачунају Американци широм света. Талибани, против којих се наши војници боре већ дванаест година у Авганистану, јесу амерички продукт, који финансирају Саудијци, исто као и Исламска држава у Сирији и Ираку. То исто видимо и у случају Украјине. Ту немачки министар спољних послова и његове пољске и француске колеге праве папире о разумевању, сви се слажу са тим, а затим десне снаге, у интересу САД, саботирају на Мајдану свако решење. Ми у Немачкој и Европи морамо да се поставимо „на задње ноге“ да се не изгубимо у том општем тренду. Оно што нам је потребно јесте повратак на опробана дипломатска средства споразумевања, која смо већ имали са КЕБС, а која су уништена.
[/restrictedarea]

Један коментар

  1. …интересантно, – значи није само овде случај, да законе и друге прописе „пишу“ неки (`дрвени`) „адвокати“, у потаји, па то онда долази пред гласачку `машину` ? И, смањује се државна адрминистрација, а `пара-државна` разних НВО – `цвета`, чак и надмено каже, како је таква `алтернатива` спремна да преузме послове државне управе !? Зар то није исти тренд нео-либералне `приватизације`, па има свега приватног и војске и пара-полиције ( `агенције` за обезбеђење и сл. `секјурити` ?) итд. А `приватници` – т.ј. газде свега тога – непознати ?
    .. Јадни Немци.. и њихове `ловарне` Фондације (Штифтунзи), када им Тависток ( од Таби или Тави, слуге Гамалила II ?) и С(а)танфорд узимају „меру“ ?… А политичари у овом, корумпираном пост-модернизму су веома лако `читљиви` – рејтинг, и место у парламену – „ибер алес“ – каква демократија и закони ?!… Јадно… Недостатак немачки је у погрешном схватању `послушности` – дисциплине ?! Код Православља нема послушности властима у ономе што је богопротивно и богумрско ?! А зар Немци не могу да се противе, бар ономе што им је – противуставно ?




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *