Почетна / Култура / Синдром Толстојевски

Синдром Толстојевски

Проблем Запада у приступу Русији није толико у недостатку воље за разумевањем колико у вишку воље за незнањем… Остарели свет и његови лоше васпитани одметници грле се очајнички преко празног мора и одбијају да изван њега виде ишта друго сем огледала или плена. Њихове последње срдачне размене с Русијом десиле су се у доба Горбачова. Нормално, јер је ова заслепљена наивчина почела да разара империју за један пар чизама на Регановом ранчу

Пише Слободан Деспот

Нација која је дала Пушкина, Рат и мир, Њижинског и Лабудово језеро, чија је традиција једна од најбогатијих на свету, која је класификовала природне елементе, послала првог човека у свемир (и до данас последњег) која је произвела низ генија из области филма, поезије, архитектуре, теологије, науке, која је победила Наполеона и Хитлера, која штампа најбоље уџбенике из физике, математике и хемије, која је успела да пронађе секуларни и мирољубиви modus vivendi, заснивајући га на међусобном поштовању и разумевању, са својим Татарима, безбројним муслиманима, будистима, Чукчима, Буријатима и Тунгузима, која је изградила најдужу железничку пругу на свету и још је користи (за разлику од САД, где легендарне шине рђају), која је минуциозно истражила и убележила у карте земље, обичаје, групе и језике евроазијског простора, која конструише опасне борбене авионе и џиновске подморнице, та огромна нација, која влада шестим делом копна, одједном се третира као скупина звери чијег се карикатуралног и крвавог диктатора треба решити да би се подучила како да служи „правој“ цивилизацији!
[restrictedarea] *
Запад се користи истом машинеријом мржње кад год избије криза, од Ивана Грозног до „Путлера“ − Путина, преко цара Павла, Кримског рата, јадног и трагичног Николе II, па чак и преко СССР, где се сваки успех проглашавао „совјетским“ а сваки пораз „руским“.
Сервилне нације које Американцима дају неограничен кредит за уцену и разбојништво „јер су нас они ослободили четрдесет пете“ немају ни реч ни мисао захвалности за нацију која је највише допринела поразу националсоцијалистичке хидре… и то најскупље платила. Њени посланици се третирају као будале, председник се с опсесивном мржњом представља карикатурално, слобода кретања и трговине њихових грађана, научника, професора и бизнисмена се зауставља како дуне опскурним европским комисијама, чије чланове ниједан од народа које наводно представљају не зна по имену, нити зна зашто ту заседа баш тај и тај, а не неки други слуга мултинационалних група.
Али све то још није ништа, то је сасвим у реду. Запад и Русија се само надовезују на сукоб Рим − Византија, ширећи га на суседне континенте па и на међупланетарни простор. То је прави и једини рат цивилизација. Рат варварски као пљачка Константинопоља, апокалиптичан као његов пад, древан и подмукао као теолошки расколи иза којих се крију перфидна преузимања моћи. Ушушкан у наборима времена, али спреман да искочи и шчепа као замка вука. То је, уосталом, једина замка коју западна империја није поставила и коју не може, самим тим, неутрализовати. (С обзиром да је исламска претња само производ англосаксонских колонијалних маневара, похлепе за нафтом и деловања државних служби које производе страшила за сопствене поданике, а потом их убијају да би их убедиле у сопствену моћ и неопходност.)
Руска претња је другачија. То је једна готово истоветна цивилизација, ушанчена на својим територијама, свесна себе, цивилизација која се простире на три океана, која излази на Арктик и Хималаје, на финске шуме и монголске степе. Ту су владари који, још од битке код Казања коју је однео исти тај Иван што га ми користимо као Бабарогу – носе титулу татарских канова, али и хришћанских царева са седиштем у последњем, Трећем Риму, односно Москви, која је цветала у тренутку кад је Византија грцала под Османским царством а папа под китом својих миљеника. То је земља бесконачних хоризоната, чије су контуре урезане у светску историју, неповредиве, иако расуте. То су најзад људи, и то различити како се само може замислити, у којима се мешају плаве власи Викинга са косим очима и препланулим кожама Азије. Руси нису чекали знак за почетак обавезног мешања, они то носе у крви, толико дубоко да на то и не мисле. Ћелавци опседнути расом које пуштају на англосаксонским каналима исто су што и швајцарске кукавице: играчке за туристе.
*
Толико личи на Европу а од ње је толико далеко! Толико да се неуморни морнари – ђеновски, енглески, холандски, шпански – који познају мирис кумарина и разноликост шума Суматре, уопште не разумеју у састојке боршча. Нити имају појма како се име те чорбе изговара. Није тачно да не би могли да науче, него не желе. Као што не желе заиста да упознају дух, обичаје и менталитет егзотичних имиграната које примају у милионима и пуштају их да се гомилају у гетоима јер их не разумеју.
Ја сам као Србин морао да научим два језика и два алфабета да бих почео да живим као имигрант. Научио сам и друге језике да бих боље упознао свет у којем живим. Искрено се чудим томе што моји земљаци у Швајцарској већином не знају друга два језика своје земље. Како упознати другог ако му не разумете језик? То је минимум пристојности. А та пристојност се сада све више своди на траљави аеродромски енглески.
Исто раде Руси, чије је образовање део западноевропске културе мимо њихове. Влада ли узајамност западно од Дњепра? Од Петра Великог, они су се потпуно сматрали Европљанима. Уметници ренесансе и мислиоци просветитељства такође су њихови. Али јесу ли заузврат Леонтјев, отац Сергеј Булгаков, Рјепин, Буњин, Прокофјев, Шестов наши? Наравно да нису. Француски је током два века био обавезан у добрим кућама – и још увек је понегде. Они су се толико сматрали Европљанима, али Европа се осмелила да их разувери. Кад вам млади Руси певају Брасенса кога знају наизуст, ви им одговарате уљудним спомињањем „Толстојевског“. Европа од Лисабона до Владивостока може бити стварна само на Истоку. На Западу је била само књишка замисао неких визионара.
Европа од Лисабона до Владивостока! Може ли се замислити моћ, континуитет, утицај, могу ли се замислити ресурси такве целине? Не. Ми definitely више волимо да се огледамо у Атлантику. Остарели свет и његови лоше васпитани одметници грле се очајнички преко празног мора и одбијају да изван њега виде ишта друго сем огледала или плена. Њихове последње срдачне размене с Русијом десиле су се у доба Горбачова. Нормално, јер је ова заслепљена наивчина почела да разара империју за један пар чизама на Регановом ранчу. Двадесет година касније, НАТО војничине су заузеле све земље од Беча до Лавова, за које су се заклели да никад неће пипнути! У јеку „горбиманије“, Александар Зиновјев је изрекао један аксиом који би сви Руси требало да науче још у колевци: „Заволеће оног цара који уништи Русију!“
*
Ах! ви Словени – често сам чуо – баш сте даровити за језике! Често сам ликовао, узимајући комплимент здраво за готово. Међутим, пошто сам се напутовао, схватио сам. Нисмо „ми Словени“ они којима језици иду од руке: вама, „Европљанима“, не иду. Вама они не требају, пошто вековима сматрате да ваш језички пакет (енглески, француски, немачки, шпански) влада светом. Зашто истрајавати у учењу бантуа? Ваш језик, барјак ваше цивилизације, сасвим вам је довољан, јер изван ваше цивилизације налази се лимес (као у Цезарово време) а изван лимеса, Бога питај шта… Земље Скита, Сармата, Белих Ходача, укратко, земље варварства. Штавише, то је сам крај света, где се бродови стропоштавају у бесконачни понор.
Зато је руски за вас кинески. А кинески арапски, а арапски непријатељски. Задубљени у сопствени пупак, више немате сазнајна средства да схватите оно што други – који одједном почињу да се вреднују – стварно мисле и говоре о вама. Ах! Задрхтали бисте кад бисте схватили арапски језик проповедника из предграђа! Ах како бисте се развеселили кад бисте наслутили и мрвицу оног што кинески конобари из XIII арондисмана сикћу на вас. Смејали бисте се кад би вам било дато да спознате префињеност руског црног хумора, уместо да себе, при сваком њиховом дизању обрве, убеђујете да су њихови тенкови на ивици вашег травњака.
Али не смејете се. Никад се више нећете смејати. Чак и ваше председничке водвиље данас коментаришу шкртим осмесима. Озбиљни сте као мачке које урлају у вашем миру полицијског часа, док се они, тамо, смеју и плачу, славе у својим минијатурним становима, у свом раскошном метроу, у избама, па и под кишама граната.
Као што рекох, све ово није ништа, говорећи о историјском неспоразуму који нас супротставља. Сад долази озбиљан део. Не замерате им због три дела Украјине за коју до данас нисте ни знали. Замерате им што су то што јесу и што никако да се откаче! Замерате им на поштовању традиције, породице, икона и јунаштава – укратко, на свим вредностима за које су вас дресирали да их скрнавите. Замерате им што за љубав Другог не мрзе сами себе. Завидите им што су решили дилему која вас мучи и због које сте постали урођени лицемери: Докле ћемо бранити заставе које нису наше? Замерате им због свега што сте ви пропустили да постанете!
Оно што највише импресионира јесте количина незнања и глупости које данас треба да развијете да бисте одржали своје позориште скупине звери чијег се карикатуралног и крвавог диктатора треба решити да би се подучила како да служи „правој“ цивилизацији. Јер њој ништа не иде у прилог: изврсни односи Русије са нацијама које се развијају (БРИКС) и стварна динамичност тог народа, способност њихових стратега, ниво опште културе првог Руса на којег наиђете, за разлику од специјализоване некултуре париског универзитетског „истраживача“ који намерава да нам објасни свој опскурантизам и затуцаност. То је зато што та скупина звери и даље верује у образовање и знање, док европска школа производи социјализовано незнање; још увек верује у своје институције док институције ЕУ само изазивају подсмех; још увек верује у своју судбину док старе европске нације своју препуштају току Берзе и банкарима Вол Стрита.
Одједном је пропаганда освојила све, па и ваздух. Обамина влада позива на санкције против Путиновог режима: све је тиме речено! С једне стране Гвантанамо, масовна убијања по целом свету – двадесет пет година несрећних колонијалних, прљавих и промашених ратова који су претворили Средњи Исток, од Босне до Кандахара, у пакао на земљи. С друге стране, сила која настоји да води главну реч о својим границама, управо онима којима сте се заклели да нећете никад прићи. Дакле, ваша влада, против њиховог режима…
Знате ли чега се лишавате кад тако, два пута у једном веку, одсецате Русију? Лишавате се последњег уточишта ваших дисидената, пре свих главног сведока Сноудена. Извора великог дела ваше науке, уметности, музике, па чак, ових дана, и последњег свемирског брода. Али да ли је то битно, пошто сте ви своју науку, уметност, музику и своја свемирска истраживања подвргли самоубилачком закону учинка и шпекулације? И да вас то што вас прате и шпијунирају на сваком кораку, што вам је Сноуден и показао, у суштини не иритира толико. Зашто уопште уграђивати ГПС чип псима који су сигурни кад се држе на повоцу? А што се дисиденције тиче… Она је добра само ако се усмерава против Русије. Све је добро ако је намењено сатирању Русије. За то су добри и кијевски побеснели нацисти које подржавате без резерве и непрестано хушкате против њихових суграђана. Све у свему, биће само неколико хиљада Словена мање…
Шта вам је, дакле, урадила та земља да на њу хушкате најкрволочније снаге које је однеговала људска злоба: нацисте и џихадисте? Како можете пожелети да занемарите народ који се простире на једанаест временских зона? Да споља свргнете државника који је популарнији од свих ваших лутака заједно? Јесте ли луди или мислите да је Земља превише мала да би могла да издржи и Запад и руску државу?
Можда је у томе проблем, напослетку. Русија је данас предграђе неког новог света, прве праве деколонизације. Деколонизације идеја, размена, валута, менталитета. Сем ако ви, атлантисти и еврократе, не успете да повучете све нас док будете падали, изазивајући атомски рат, сутрашња гозба ће имати више од два пола. Добићете место које заслужујете. Први пут у вашој историји. Боље да се што пре спремите на то.
[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *