Преломни моменат за Новорусију

Својом уздржаном политиком Москва је успела да формира део јавног мњења у Европи који мисли својом главом и не слуша слепо америчке медије, oдакле ће изникнути клица будућег отпора

За „Печат“ из Москве Богдан Ђуровић

Пре тачно два месеца („Печат“ бр. 326) када је армија Новорусије напустила Славјанск и Краматорск, а многи већ почели да броје дане до момента када ће цео Донбас пасти у украјинске руке, ми смо ипак записали и ово: „Линија фронта биће постављена на линији Доњецк – Горловка – Артјомовск − Луганск. Све непријатељске групације које се налазе јужно, а посебно источно од ове линије биће у најскорије време уништене и очишћене, а врло важна ће бити линија Амвросијевка − Сњежноје, која представља одбрану југозападне и морске границе, односно правца којим се може остварити снабдевање воденим путем. Јасно је зашто је украјинска армија најпре пресекла ову комуникацију, заузимањем Мариупоља. Тако ће се доћи до заокруживања копнене границе са Русијом, односно два кључна гранична прелаза, Изварино и Должански, чије ће стављање под контролу значити пуну безбедност Новорусије с леђа. Осим тога, тек сада предстоји заузимање аеродрома у Доњецку у Луганску, на којима се сада налази више од две хиљаде припадника украјинских специјалних јединица и велика количина ратне технике. Ове победе представљаће преломни моменат за Новорусију.
После предаје Славјанска, који је морао по сваку цену да издржи три месеца како би све друге припреме биле окончане, сада ће велике снаге устаника просто да скрше унутрашњи отпор, укључујући и аеродроме.“
[restrictedarea]

ЗАТВОРЕНО ПОЉЕ ИНФОРМАЦИЈА Осам недеља касније, све наведено се остварило. Линија Доњецк – Горловка − Луганск је одбрањена. Једино је Артјомовск препуштен, само неколико дана касније, јер је процењено да га није сврсисходно бранити. Хиљаде украјинских војника јужно од зацртане линије ухваћено је и заробљено у такозваним котловима, односно џеповима, без могућности изласка. Они су се, редом, предавали, или су били уништени и данас је практично очишћено читаво залеђе Доњецка и Луганска, све до границе са Русијом. Ова два велика града, која су у јулу била у тоталном окружењу, одблокирана су и живот у њима почиње да се враћа у нормалу, укључујући снабдевање струјом, водом и намирницама. Одбрањена је и линија Амвросијевка − Сњежноје, са центром на чувеном узвишењу Саур-Могила, иако је армија Новорусије у једном тренутку чак препустила ово брдо Украјинцима, да би се убрзо поново вратила. Снаге Донбаса, после стављања под контролу читаве копнене границе са Русијом, стреловито су избиле на Азовско море и заузеле стратешку тачку Новоазовск, па опколиле други највећи град Доњецке области, Мариупољ. Пре неколико дана, остаци украјинских снага напустили су коначно аеродром у Луганску, док је ослобађање ваздушне луке у Доњецку питање часа. Ове победе, како смо још тада рекли, представљају преломни моменат за Новорусију, коју Русија све више признаје као независну државу.
Заиста, тешко је било у тим драматичним данима говорити о победи Новорусије, када ње није било ни у назнакама, као што она ни данас још није потпуно обезбеђена. Снаге под контролом Игора Стрелкова препустиле су тада надмоћнијем непријатељу хиљаде квадратних километара територије, па су многи, искрени или наводни симпатизери Русије, већ почели да говоре о „неизбежном поразу“, „срамној и издајничкој политици“ руског председника Владимира Путина. Множиле су се негативне и потпуно измишљене вести. Рецимо, украјинске снаге су у јулу и у првој половини августа бар пет-шест пута „улазиле“ у Луганск и најмање трипут „заузимале“ Доњецк! Истините информације – које кажу да, ако је неки наоружани војник и ушао у Доњецк и Луганск, оданде жив није изашао – тешко су се пробијале у јавност.
Читаво информационо поље било је затворено и потпуно преплављено западном пропагандом. Она се појачала до невероватних размера после обарања малезијског путничког авиона, 17. јула, на само 15 километара од Сњежног и на око 30 км од Саур-Могиле. Иако све указује на то да иза рушења „боинга“ стоје Запад и запад Украјине, пре него Руси, без икаквих доказа санкције су уведене Москви. Антируска пропаганда и дезинформисање светске јавности попримили су чудовишне размере. Кулминирало је ових дана, када се већ дошло и до тога да „Путин прети да ће за две недеље заузети Кијев“, а западни новинари мало-мало па сведоче да су видели „руске дивизије како упадају у Украјину“. Све то, наравно, без иједног доказа, али је зато трећи пакет западних санкција већ спреман!

ВАЖНОСТ ДОНБАСА Не-посредно уочи 24. августа, Дана независности Украјине, који је председник Пјотр Порошенко планирао да претвори у свој тријумфални улазак у Доњецк – распламсала се контраофанзива Новорусије. Коначна победа Донбаса је, наравно, још далеко и свакакви преокрети су још могући, али како у јуну и јулу, тако и данас, неке константе остају непромењене. Путин неће допустити да падне Донбас. Не само зато што би то био почетак његовог убрзаног краја већ понајпре због тога што је идеја уједињења широког Руског света најдубље укорењена у његову политичку мисао, а пад Новорусије и њен повратак под власт Кијева – заувек би уништио ову идеју. Не само Путинову већ и убедљиве већине грађана Русије и свих оних људи који већ деценијама окружују руског лидера. Управо ови кругови су, после 2012. године, преузели практично све полуге управљања у Русији, потискујући некада водеће прозападне либералне фигуре. Треба ли подсећати на читаве серије закона које је у 2012. и 2013. години Државна дума усвајала, у циљу експресне ресуверенизације Русије и сузбијања свих облика и метода деловања западне агентуре?
Да ли је заборављен и закон по којем је свим, па и најситнијим руским државним функционерима, забрањено да поседују било какве банкарске рачуне у иностранству? Зар то није била Путинова припрема за увођење западних санкција, још пре него што се било шта и десило у Украјини? А садашње руске контрасанкције, у виду забране увоза прехрамбених производа из Европе и Америке, зар то није завршница успостављања пуног суверенитета, независности и прехрамбене безбедности Русије? Како уопште размишљати о отпору Западу, ако оданде увозиш половину своје хране? Контра-санкције Москве показале су да руски аграрни сектор поседује огроман потенцијал, који није могао да се развије у условима либерализације тржишта, где се као „фер конкуренти“ појављују високосубвенционисани западни произвођачи. Сада их је Путин једним потезом све одстранио, са тенденцијом да то буде заувек. Руски сељак моћи ће на својој земљи да производи и зарађује, а десетине милијарди евра остаће у Русији.
Међутим, Путинове праве намере, почев од 2012. када се вратио у Кремљ, па и пре тога, нису остале непознаница за Запад. Зато су, како су руски експерти упозоравали још пре много година, одавно активирани планови за дестабилизацију Русије, изазивањем локалних ратова на њеним границама. Сведоци смо какве последице и притиске Русија трпи са Запада, иако не постоји апсолутно ниједан валидан доказ да су њене трупе извршиле „инвазију“. Шта би тек било када би Путин заиста починио класичан акт међународне агресије и неовлашћено увео своју војску на територију друге земље? То је и био циљ западних планера, да се по сваку цену, убијајући новорусијске цивиле и разарајући њихове градове, изазове реакција и војна интервенција Москве.

РУКА У МЕКОЈ РУКАВИЦИ Јер, само у том случају Америка би могла до краја да завади Европу и Русију и да ојача НАТО и његово присуство на руским границама – наводно у име мира и стабилности. Тако би Европа могла да пређе на скупље америчке енергенте, уместо јефтинијих руских. Коначно, она ће куповати више америчког наоружања, наводно због руске претње. Све то дешава се сада, и тек ће се дешавати. Али, својом уздржаном политиком Москва је успела знатно да ублажи овај утисак и да формира бар део јавног мњења у Европи који мисли својом главом и не верује слепо америчким медијима. Управо из ових кругова изникнуће клица будућег европског отпора. На крају крајева, понашање Москве принудило је западне планере да и сами заиграју много ризичније и отвореније, укључујући и „операцију боинг“, о чему ће истина пре или касније изаћи на видело. Свега тога не би било да је Русија кренула војном силом да осваја Кијев, како су саветовале бројне „забринуте патриоте“.
И даље остају актуелне речи Андреја Кочеткова, шефа Одељења за политичка истраживања угледног руског Фонда за развој грађанског друштва, изречене годину дана пре избијања украјинске кризе: „Руско руководство води прилично уравнотежену политику. Најважније је не наседати ни на какве провокације, бити чврст, одмерен, осмехивати се и пружати руку за руковање. Та рука треба да буде у мекој рукавици, али испод рукавице треба да буде челик.“ После годину дана, изјави Кочеткова нема се шта додати, ни одузети. Тако и треба тумачити Путинов осмех када се прошлог уторка руковао са Порошенком у Минску, док је армија Новорусије у том тренутку ослобађала аеродроме и морске луке. Топли осмех и хладан челик за Порошенка и његове менторе.
__________________________________________________________________________________

Примирје?
У среду ујутру свет је обишла вест да је, у телефонском разговору Владимира Путина и Пјотра Порошенка, начињен озбиљан помак ка договору о обустави ватре на истоку Украјине; из Порошенковог кабинета чак је, у први мах, саопштено да је договорен „трајни прекид ватре“. Путинов кабинет на то је узвратио да такав договор није могао да буде постигнут јер Русија није страна у сукобу, чиме су заправо у преговоре, као њихов субјект, укључене власти Новорусије, које су то од почетка и тражиле.
У сваком случају, први кораци ка некаквом договору су направљени, а наставак би требало да уследи у белоруској престоници Минску 5. септембра.

[/restrictedarea]