Prelomni momenat za Novorusiju

Svojom uzdržanom politikom Moskva je uspela da formira deo javnog mnjenja u Evropi koji misli svojom glavom i ne sluša slepo američke medije, odakle će izniknuti klica budućeg otpora

Za „Pečat“ iz Moskve Bogdan Đurović

Pre tačno dva meseca („Pečat“ br. 326) kada je armija Novorusije napustila Slavjansk i Kramatorsk, a mnogi već počeli da broje dane do momenta kada će ceo Donbas pasti u ukrajinske ruke, mi smo ipak zapisali i ovo: „Linija fronta biće postavljena na liniji Donjeck – Gorlovka – Artjomovsk − Lugansk. Sve neprijateljske grupacije koje se nalaze južno, a posebno istočno od ove linije biće u najskorije vreme uništene i očišćene, a vrlo važna će biti linija Amvrosijevka − Snježnoje, koja predstavlja odbranu jugozapadne i morske granice, odnosno pravca kojim se može ostvariti snabdevanje vodenim putem. Jasno je zašto je ukrajinska armija najpre presekla ovu komunikaciju, zauzimanjem Mariupolja. Tako će se doći do zaokruživanja kopnene granice sa Rusijom, odnosno dva ključna granična prelaza, Izvarino i Dolžanski, čije će stavljanje pod kontrolu značiti punu bezbednost Novorusije s leđa. Osim toga, tek sada predstoji zauzimanje aerodroma u Donjecku u Lugansku, na kojima se sada nalazi više od dve hiljade pripadnika ukrajinskih specijalnih jedinica i velika količina ratne tehnike. Ove pobede predstavljaće prelomni momenat za Novorusiju.
Posle predaje Slavjanska, koji je morao po svaku cenu da izdrži tri meseca kako bi sve druge pripreme bile okončane, sada će velike snage ustanika prosto da skrše unutrašnji otpor, uključujući i aerodrome.“
[restrictedarea]

ZATVORENO POLJE INFORMACIJA Osam nedelja kasnije, sve navedeno se ostvarilo. Linija Donjeck – Gorlovka − Lugansk je odbranjena. Jedino je Artjomovsk prepušten, samo nekoliko dana kasnije, jer je procenjeno da ga nije svrsishodno braniti. Hiljade ukrajinskih vojnika južno od zacrtane linije uhvaćeno je i zarobljeno u takozvanim kotlovima, odnosno džepovima, bez mogućnosti izlaska. Oni su se, redom, predavali, ili su bili uništeni i danas je praktično očišćeno čitavo zaleđe Donjecka i Luganska, sve do granice sa Rusijom. Ova dva velika grada, koja su u julu bila u totalnom okruženju, odblokirana su i život u njima počinje da se vraća u normalu, uključujući snabdevanje strujom, vodom i namirnicama. Odbranjena je i linija Amvrosijevka − Snježnoje, sa centrom na čuvenom uzvišenju Saur-Mogila, iako je armija Novorusije u jednom trenutku čak prepustila ovo brdo Ukrajincima, da bi se ubrzo ponovo vratila. Snage Donbasa, posle stavljanja pod kontrolu čitave kopnene granice sa Rusijom, strelovito su izbile na Azovsko more i zauzele stratešku tačku Novoazovsk, pa opkolile drugi najveći grad Donjecke oblasti, Mariupolj. Pre nekoliko dana, ostaci ukrajinskih snaga napustili su konačno aerodrom u Lugansku, dok je oslobađanje vazdušne luke u Donjecku pitanje časa. Ove pobede, kako smo još tada rekli, predstavljaju prelomni momenat za Novorusiju, koju Rusija sve više priznaje kao nezavisnu državu.
Zaista, teško je bilo u tim dramatičnim danima govoriti o pobedi Novorusije, kada nje nije bilo ni u naznakama, kao što ona ni danas još nije potpuno obezbeđena. Snage pod kontrolom Igora Strelkova prepustile su tada nadmoćnijem neprijatelju hiljade kvadratnih kilometara teritorije, pa su mnogi, iskreni ili navodni simpatizeri Rusije, već počeli da govore o „neizbežnom porazu“, „sramnoj i izdajničkoj politici“ ruskog predsednika Vladimira Putina. Množile su se negativne i potpuno izmišljene vesti. Recimo, ukrajinske snage su u julu i u prvoj polovini avgusta bar pet-šest puta „ulazile“ u Lugansk i najmanje triput „zauzimale“ Donjeck! Istinite informacije – koje kažu da, ako je neki naoružani vojnik i ušao u Donjeck i Lugansk, odande živ nije izašao – teško su se probijale u javnost.
Čitavo informaciono polje bilo je zatvoreno i potpuno preplavljeno zapadnom propagandom. Ona se pojačala do neverovatnih razmera posle obaranja malezijskog putničkog aviona, 17. jula, na samo 15 kilometara od Snježnog i na oko 30 km od Saur-Mogile. Iako sve ukazuje na to da iza rušenja „boinga“ stoje Zapad i zapad Ukrajine, pre nego Rusi, bez ikakvih dokaza sankcije su uvedene Moskvi. Antiruska propaganda i dezinformisanje svetske javnosti poprimili su čudovišne razmere. Kulminiralo je ovih dana, kada se već došlo i do toga da „Putin preti da će za dve nedelje zauzeti Kijev“, a zapadni novinari malo-malo pa svedoče da su videli „ruske divizije kako upadaju u Ukrajinu“. Sve to, naravno, bez ijednog dokaza, ali je zato treći paket zapadnih sankcija već spreman!

VAŽNOST DONBASA Ne-posredno uoči 24. avgusta, Dana nezavisnosti Ukrajine, koji je predsednik Pjotr Porošenko planirao da pretvori u svoj trijumfalni ulazak u Donjeck – rasplamsala se kontraofanziva Novorusije. Konačna pobeda Donbasa je, naravno, još daleko i svakakvi preokreti su još mogući, ali kako u junu i julu, tako i danas, neke konstante ostaju nepromenjene. Putin neće dopustiti da padne Donbas. Ne samo zato što bi to bio početak njegovog ubrzanog kraja već ponajpre zbog toga što je ideja ujedinjenja širokog Ruskog sveta najdublje ukorenjena u njegovu političku misao, a pad Novorusije i njen povratak pod vlast Kijeva – zauvek bi uništio ovu ideju. Ne samo Putinovu već i ubedljive većine građana Rusije i svih onih ljudi koji već decenijama okružuju ruskog lidera. Upravo ovi krugovi su, posle 2012. godine, preuzeli praktično sve poluge upravljanja u Rusiji, potiskujući nekada vodeće prozapadne liberalne figure. Treba li podsećati na čitave serije zakona koje je u 2012. i 2013. godini Državna duma usvajala, u cilju ekspresne resuverenizacije Rusije i suzbijanja svih oblika i metoda delovanja zapadne agenture?
Da li je zaboravljen i zakon po kojem je svim, pa i najsitnijim ruskim državnim funkcionerima, zabranjeno da poseduju bilo kakve bankarske račune u inostranstvu? Zar to nije bila Putinova priprema za uvođenje zapadnih sankcija, još pre nego što se bilo šta i desilo u Ukrajini? A sadašnje ruske kontrasankcije, u vidu zabrane uvoza prehrambenih proizvoda iz Evrope i Amerike, zar to nije završnica uspostavljanja punog suvereniteta, nezavisnosti i prehrambene bezbednosti Rusije? Kako uopšte razmišljati o otporu Zapadu, ako odande uvoziš polovinu svoje hrane? Kontra-sankcije Moskve pokazale su da ruski agrarni sektor poseduje ogroman potencijal, koji nije mogao da se razvije u uslovima liberalizacije tržišta, gde se kao „fer konkurenti“ pojavljuju visokosubvencionisani zapadni proizvođači. Sada ih je Putin jednim potezom sve odstranio, sa tendencijom da to bude zauvek. Ruski seljak moći će na svojoj zemlji da proizvodi i zarađuje, a desetine milijardi evra ostaće u Rusiji.
Međutim, Putinove prave namere, počev od 2012. kada se vratio u Kremlj, pa i pre toga, nisu ostale nepoznanica za Zapad. Zato su, kako su ruski eksperti upozoravali još pre mnogo godina, odavno aktivirani planovi za destabilizaciju Rusije, izazivanjem lokalnih ratova na njenim granicama. Svedoci smo kakve posledice i pritiske Rusija trpi sa Zapada, iako ne postoji apsolutno nijedan validan dokaz da su njene trupe izvršile „invaziju“. Šta bi tek bilo kada bi Putin zaista počinio klasičan akt međunarodne agresije i neovlašćeno uveo svoju vojsku na teritoriju druge zemlje? To je i bio cilj zapadnih planera, da se po svaku cenu, ubijajući novorusijske civile i razarajući njihove gradove, izazove reakcija i vojna intervencija Moskve.

RUKA U MEKOJ RUKAVICI Jer, samo u tom slučaju Amerika bi mogla do kraja da zavadi Evropu i Rusiju i da ojača NATO i njegovo prisustvo na ruskim granicama – navodno u ime mira i stabilnosti. Tako bi Evropa mogla da pređe na skuplje američke energente, umesto jeftinijih ruskih. Konačno, ona će kupovati više američkog naoružanja, navodno zbog ruske pretnje. Sve to dešava se sada, i tek će se dešavati. Ali, svojom uzdržanom politikom Moskva je uspela znatno da ublaži ovaj utisak i da formira bar deo javnog mnjenja u Evropi koji misli svojom glavom i ne veruje slepo američkim medijima. Upravo iz ovih krugova izniknuće klica budućeg evropskog otpora. Na kraju krajeva, ponašanje Moskve prinudilo je zapadne planere da i sami zaigraju mnogo rizičnije i otvorenije, uključujući i „operaciju boing“, o čemu će istina pre ili kasnije izaći na videlo. Svega toga ne bi bilo da je Rusija krenula vojnom silom da osvaja Kijev, kako su savetovale brojne „zabrinute patriote“.
I dalje ostaju aktuelne reči Andreja Kočetkova, šefa Odeljenja za politička istraživanja uglednog ruskog Fonda za razvoj građanskog društva, izrečene godinu dana pre izbijanja ukrajinske krize: „Rusko rukovodstvo vodi prilično uravnoteženu politiku. Najvažnije je ne nasedati ni na kakve provokacije, biti čvrst, odmeren, osmehivati se i pružati ruku za rukovanje. Ta ruka treba da bude u mekoj rukavici, ali ispod rukavice treba da bude čelik.“ Posle godinu dana, izjavi Kočetkova nema se šta dodati, ni oduzeti. Tako i treba tumačiti Putinov osmeh kada se prošlog utorka rukovao sa Porošenkom u Minsku, dok je armija Novorusije u tom trenutku oslobađala aerodrome i morske luke. Topli osmeh i hladan čelik za Porošenka i njegove mentore.
__________________________________________________________________________________

Primirje?
U sredu ujutru svet je obišla vest da je, u telefonskom razgovoru Vladimira Putina i Pjotra Porošenka, načinjen ozbiljan pomak ka dogovoru o obustavi vatre na istoku Ukrajine; iz Porošenkovog kabineta čak je, u prvi mah, saopšteno da je dogovoren „trajni prekid vatre“. Putinov kabinet na to je uzvratio da takav dogovor nije mogao da bude postignut jer Rusija nije strana u sukobu, čime su zapravo u pregovore, kao njihov subjekt, uključene vlasti Novorusije, koje su to od početka i tražile.
U svakom slučaju, prvi koraci ka nekakvom dogovoru su napravljeni, a nastavak bi trebalo da usledi u beloruskoj prestonici Minsku 5. septembra.

[/restrictedarea]