Почетна / Друштво / И српско је хрватско: Гугл најављује српско-хрватску границу

И српско је хрватско: Гугл најављује српско-хрватску границу

Хрвати су одлучни да истрају на катастарској граници из времена Аустроугарске царевине, по којој на левој обали Дунава због измењеног речног корита имају заосталих 11.000 хектара земље, укључујући и Вуковарску и Шаренградску аду, што значи да би се Хрватска код Сомбора, Апатина и Бачке Паланке дубоко увукла у српску територију. На другој страни, Србији по истим тим катастарским књигама припада око 3.000 хектара земље у Хрватској

Пише Невенка Стојчевић Фотографије Милан Тимотић

Свремена на време, званичници Србије и Хрватске подсете јавност да две државе ни после дванаест година нису приближиле ставове око утврђивања 145 километара дуге међудржавне границе на Дунаву, уз напомену да је то једно од најосетљивијих политичких питања које оптерећује односе двеју земаља. Решавање спора, међутим, није ни на видику, јер се представници Србије и у овом случају залажу за доследно поштовање међународног права и одлуке Бадинтерове комисије из 1991. године да, у случају разграничења две земље на реци граница иде средином пловног пута, као што је важило до распада бивше Југославије. Хрвати су одлучни да истрају на катастарској граници из времена Аустроугарске царевине, по којој на левој обали Дунава због измењеног речног корита имају заосталих 11.000 хектара земље, укључујући и Вуковарску и Шаренградску аду, што значи да би се Хрватска код Сомбора, Апатина и Бачке Паланке дубоко увукла у српску територију. На другој страни, Србији по истим тим катастарским књигама припада око 3.000 хектара земље у Хрватској.
Од тврдих и мегаломанских ставова које око граница има са већином својих комшија, бивших република СФРЈ, па и са Србијом, Хрватска никако не одустаје. Зато је најновије подсећање на спор, вероватно, последица бојазни да би Хрватска као чланица Европске уније, или Европска комисија, поред питања границе са Косовом и Метохијом, као услов за преговоре Србије за приступање овој заједници могле да поставе и питање разграничења са Хрватском, иако Хрватској приликом добијања чланства у ЕУ исто питање нико није постављао.
Уколико гранични спор Србије и Хрватске о међудржавној граници на Дунаву не буде решен дипломатским преговорима, њиме ће морати да се бави арбитража или Међународни суд правде, као у случају спора Хрватске и Словеније око Пиранског залива, који Словенији значи излаз на отворено море. Званичници Србије верују да би тада био поштован важећи принцип разграничења на међународним пловним рекама, какав се примењује при разграничењу Дунава између Мађарске и Словачке или Србије и Румуније, да би у прилог таквом решењу ишло и законско разграничење из 1945. године и надлежности које је над тим подручјем скоро пет деценија имала Србија. Наиме, још од 1945. на снази је одлука по којој је граница Војводинe (СР Србије) према Хрватској одређена Дунавом од мађарске границе до Илока, и од 1941. до 1991. године та граница није измењена ниједним другим законом.

Глисер хрватске речне пограничне полиције свакодневно патролира по српским територијалним водама

Истина је да је у земљишне књиге бивших општина и република СФРЈ уписивана земља власника који су били са друге стране Дунава, односно авнојевске границе, али је исто тако истина да Хрвати те границе признају када за то имају интереса, као у случају проглашавања независне државе у последњем рату, или присвајања територије Барање, коју им је пре тога поклонио Тито а изручио Милован Ђилас, а не признају када то наговештава макар и најмањи уступак на рачун замишљене хрватске државне територије. Зато се Хрватска у оквиру претензија на српску територију у авнојевским границама не одриче ни Вуковарске ни Шаренградске аде, које су на српској страни Дунава и ближе српској обали него средини реке.
Влада Србије заузела је овим поводом званично становиште да у преговорима треба да буду заступљена три принципа. Први је утемељен у међународној пракси и показује да границе (обале) великих река раздвајају државе, други је да се олакша живот људима на том подручју и трећи да се прати реално стање.
Верујемо да су у складу с тим поступили чланови Међудржавне дипломатске комисије са српске стране који су, како је речено у Министарству спољних послова, одрадили свој део посла и чекају наставак преговора.
„Југославија је разбијена на предлог Бадинтерове комисије, која је приликом стварања нових држава на њеној територији инсистирала на поштовању авнојевских граница. Ако је то прихваћено, а јесте, онда мора да се поштује и авнојевска граница између Србије и Хрватске која иде средином Дунава, а не катастарске књиге из времена Марије Терезије. То би било ван сваке памети, јер онда би и Барању, која никада није била хрватска, већ је припадала Дунавској бановини, односно Србији која ју је платила златом, требало вратити у границе из којих је изузета. Уосталом, и сама чињеница да Бели Манастир никада није био Бијели Самостан најбоље говори чија је Барања била. Нажалост, нико неће да каже суштину: да су Уједињене нације прихватиле предлог Бадинтерове комисије о поштовању авнојевских граница, и тиме запечатиле нашу историјску судбину да све што освојимо у рату изгубимо у миру, за ‚зеленим столом‘. И поред свега, уверен сам да се то овога пута неће десити, јер су сви аргументи на нашој страни“, изјавио је за „Печат“ др Живорад Смиљанић, председник Општине Апатин, и нагласио да са Хрватима има добру пограничну сарадњу.
Његов колега, председник Општине Бачка Паланка Александар Ђедовац избегао је да изнесе свој став о питању српско-хрватске границе и поручио преко блиске сараднице да је то питање које се решава на много вишем нивоу од локалне самоуправе.
Окупација дунавских ада глисерима А како ствари стоје на терену и шта је реалност с којом се свакодневно суочавају житељи места уз спорну границу на Дунаву, видели смо на лицу места.
На путу до села Младенова, најближег Шаренградској ади, прошли смо кроз село Карађорђево поред истоимене Војне установе којом се сада управља из Моровића и где се у Брозово време уживало, уз приређивање – за домаће и стране славне и познате госте − незаборавних „сеанси“ лова на дивљач, а потом су, наводно, Туђман и Милошевић „цртали границе“. Случајност или не, тек питање српско-хрватске границе и сада се врти око Карађорђева. А у Младенову смо, опет, неким случајем, наишли на некадашњег Сарајлију Игора, Руса чији је деда са својим земљацима ослободио Младеново од Мађара, и где је он стигао силом прилика, али остао заувек, са многим другим Босанцима који су овде стигли „возом без возног реда“. Убрзо су дошли и његов нешто млађи друг са реке, пецарош и чамџија Блажо, и Драган звани Џо који, кажу, све зна.
„Плашим се да ће наша власт све то да препусти Хрватима, јер што год да им нареди Европа, они то извршавају. До пре две године српско-хрватска граница је ишла средином Дунава, а сада је Гугл на мапама нацртао старе, кажу катастарске границе, па Хрватска улази дубоко у српску територију. То није случајност, већ чиста провокација. Хрвати немају ни образа, ни карактера, ја никоме не бих пожелео да их има за комшије. Са свима имају спор око граница – са Италијанима, са Мађарима, са Босном, са нама. Они, једноставно, мешетаре, па где успеју. Ми имамо део Копачког рита, али они већ и то својатају, хоће да узму цео рит. Неће им бити тешко да све то ураде поред овакве Србије. Наша власт је потпуно незаинтересована и хладно ће им све дати“, с великим огорчењем констатује Џо.
Док чекамо Игора и Блажу да довезу мотор за чамац којим ћемо кренути у авантуру око Шаренградске аде, он објашњава да би се, у случају признавања катастарског стања које заговарају Хрвати, село Младеново, где живи 95 одсто Срба, малтене граничило са Хрватском.
[restrictedarea] „Како је мењан ток Дунава, тако се и ово село померало. У време Марије Терезије француски робијаши су долазили галијама, довозили камење и изградили ново корито у које су скренули ток Дунава. Прецизније речено, ‚изравнали‘ су Дунав тако што су га из природног корита преусмерили у оно које су ископали. Европска унија је за то да граница буде по средини тог исправљеног Дунава, у складу са мишљењем Бадинтерове комисије, али Хрватима у овом случају не одговарају авнојевске границе. И знате шта сад раде? Почињу на Шаренградској ади да подижу некакве дашчаре и сојенице, да освајају аду, а после ће вероватно да праве и викендице и куће. Све уз миг њихове државе и стражу њихове полиције која патролира Дунавом, и на простору неограђеног природног резервата друге категорије, још увек богатог племенитом и сваком другом дивљачи, којим би требало да управља садашња Војна установа Моровић. Али овде нема никога да чува велико благо, Хрвати долазе а да их нико не контролише јер наше полиције нема нигде. Кажу да нема ни чамаца ни горива и откад је полиција заменила војску, наша је безбедност на овој граници потпуно угрожена“, прича Драган, огорчен што од Војне установе Моровић Срби имају забрану да било шта праве на ади.
Oн каже да је један њихов пријатељ хтео да направи дрвену викендицу, али су га локалне власти натерале да сруши започето и још га казнили.
„Хрвати дођу са пет-шест чамаца, или глисером, роштиљају овде, пецају рибу, а нас наша полиција упозорава да им се не обраћамо јер, наводно, постоји неки договор о томе између Општине Бачка Паланка и Илока. Потпуно неразумно. Пре седам година дошли су на шпиц аде, разапели шатор и побили шаховницу. Тад су их наши полицајци отерали, али сад више не раде ништа. Ми сваки пут, кад идемо на аду, морамо да се пријавимо нашој пограничној полицији и кажемо тачно време колико ћемо тамо да боравимо, најкасније до 22 сата. Нису полицајци за то криви, они само извршавају наређења. Последњи пут сам их видео за првомајски уранак и никада више“, каже Џо.
Под утиском његових размишљања, одлазимо у Општину Бач, и председника Драгана Сташевића питамо каква је ситуација на Вуковарској ади.

ЗАБРАНЕ САМО ЗА СРБЕ „Проблем српско-хрватске границе познајем као становник Бођана, односно Бача, који је пре последњег рата ишао скелом преко Дунава у Вуковар. Док Хрватска после рата није постала самостална држава, имали смо слободан проток људи и робе, а родбинске везе су се толико испреплитале да више нико није знао одакле је у ствари. Ја сам као средњошколац бициклом из Бођана одлазио у вуковарску ‚Наму‘, у којој је могло да се купи све што се пожели. Онда је дошао рат и тамо је била Крајина и неке друге прилике. Скеле су биле укинуте, неки људи су бринули о границама. Кад је рат прошао, после неког времена је уведен малогранични прелаз преко којег су људи ишли само са малограничним пасошима. После реинтеграције Славоније, Барање и Западног Срема у РХ и још неколико година после, Борис Тадић и Томислав Богуновић, тадашњи председник Општине Бач, отворили су малогранични прелаз и тада је кренуо проток људи са малограничним пасошем, који је морао сваке године поново да се вади, по не баш ниској цени. Људи и нису били много заинтересовани јер није смело ништа да се носи. Уласком Хрватске у ЕУ тај малогранични прелаз је затворен и тако је до данашњег дана“, прича Сташевић.
Ни после четири месеца на власти, он нема никаквих сазнања о евентуалним српско-хрватским преговорима око границе.
„Био сам окупиран другим, актуелним проблемима, а и знам да се питање граница решава на много вишем, државном нивоу. Видео сам да се на Вуковарској ади окупљају, купају и забављају млади Хрвати, који долазе чамцима и глисерима и имају тамо неки свој друштвени живот, али издалека не могу да разазнам какав. Из разговора са полицајцима чуо сам да они газдују Вуковарском адом као да је њихова и да тамо користе акцизну робу. Вуковарска ада припада Србији, мада сам чуо незваничну причу о томе да је неко некоме пријатељски дао аду, али то не могу ни да потврдим, ни да негирам. Матица Дунава, односно пловни пут требало би да буде нека граница између две земље, а по томе је Вуковарска ада српска и треба да припада општини Бач. У сваком случају, наша погранична полиција нама не дозвољава да дођемо на Вуковарску аду. Можда би било и неких проблема када би млади људи одавде дошли са гајбама пива ‚лав‘ или ‚јелен‘. Не могу да кажем да је за Србе забрањено, али могу да кажем да држављани Републике Србије према неким мојим ранијим сазнањима не могу да дођу“, испричао је Сташевић.
Он подсећа да од момента када је Хрватска постала чланица ЕУ, код Вуковарске аде не постоји прелаз за Хрватску, али Хрватима је дозвољено да долазе кад и како хоће.
„Аршини су нам различити, а као обичан грађанин и пчелар, знам да ми је много компликовано да идем до Фрушке горе, јер уместо неколико стотина метара, морам да пређем 126 километара. Млади из Општине Бач нису никада ни ишли на купање на аду, она се и зове Вуковарска зато што су долазили ту из Вуковара и околних села. Дошли су ми у госте пријатељи из САД, то су Срби, којима сам покушао да презентујем неке наше потенцијале. Када сам их довезао до тог прелаза који више није био гранични, они су направили неколико фотографија, али им је пришао наш полицајац и замолио да их избришу ‚јер ће им правити проблем они испрека ако су видели да неко фотографише‘“, сећа се Драган Сташевић уз напомену да досад није добио било какву назнаку да се ту планира гранични прелаз, а да се нада инструкцијама у случају било каквог помака око питања границе.
Из Бача смо се вратили у Младеново, где су нас Игор и Блажо опремили гуменим чизмама и дебелим чарапама за чамац.
Док се насипом од села возимо према Шаренградској ади, Игор нам показује стотинак хектара најплодније земље црнице, потпуно зарасле у коров.
„Ово је земља црница, на 30 сантиметара испод ње је вода. Све што ту посејете или засадите напросто ижџикља. Целери од три киле ту расту. Паприка, целер и парадајз одавде су се извозили у Аустрију још у време Марије Терезије. Али, сад је, видите, на тој земљи коров абнормалних димензија. У Холандији би та земља вредела 200 хиљада евра по јутру, овде може да се купи за 2.000 евра. Сад то све хоће да продају Арапима, а да локална самоуправа од тога нема никакве користи.“
И док се приближавамо чамцу, он се враћа на оно што све људе овде узнемирава.
„Наша је држава потпуно немарна према нама и свему што се овде догађа. Да је контраситуација, Хрвати нама не би дали да пређемо на њихову страну. А неки полицајац из Осијека редовно долази овде да ‚туче‘ рибу струјом и ми се све нешто склањамо. Њихова полиција, кад ми пецамо, долази великом бродицом и прави нам таласе. Толико су дрски да на нашој страни траже од нас документа. Неки дан су прошли чак кроз наш рукавац Хагла. Они тамо дођу, роштиљају, пију, а има их свакаквих – тетовираних, лудих, као и код нас, и очас посла може да дође до свађе. Стално се позивају на име Шаренградска ада, али они увек нађу на шта ће се позивати“, јада се Игор.

ОДОМАЋЕНИ НА СРПСКОЈ ОБАЛИ Иако пада киша, ми улазимо у чамац и крећемо око острва Шаренградска ада, дугог око 5,5 километара, од 970 хектара, које се налази између Шаренграда и Мохова са десне стране Дунава.

На супротној страни видимо младе Хрвате који веслају, осматрачницу са телескопом одакле Хрвати надзиру аду и укотвљен полицијски бродић надомак Шаренграда.
Блажо пажљиво управља чамцем и успут нам показује место где су се Хрвати у потпуности одомаћили на српској обали. Онда пристаје уз обалу да се на лицу места уверимо у оно што видимо.
„Погледајте ову надстрешницу. Ову дрвену грађу су довукли да дижу нове дашчаре. По овим исцепаним дрвима знамо да су били пре неколико дана. Уосталом, погледајте ове флаше од њиховог пива и сока. А ова кућица иза, ми је зовемо свињара, сада је и ограђена, дошао човек и засадио парадајз, па хоће да га обезбеди од дивљачи“, прича Блажо и подсећа нас на Дучићеву изреку да су „Хрвати најхрабрији народ не зато што се ничега не боје, него зато што се ничега не стиде“!
А онда га прође љутња, па се присети једног деде кога је неки дан затекао на ади.
„Ма, кукају и они, сиротињи је све исто. Неки дан ми један деда каже: ‚Имам две тисуће куна мировину, кад платим режије, да ми сусјед не да у продавници на црту, не бих имао шта да једем.‘ Али, знам ја њих, потуље се кад им је то од користи, иначе су дрчни и пуни мржње према нама“, као за себе прича Блажо.
Онда настављамо наш пут око аде, и пролазимо поред табле на којој је означен 1314. километар пловног пута Дунава.
„У случају признавања катастарске границе, на овом месту би почела хрватска територија. То је траса којом је Дунав некада ишао. Тако је било до 1886. године, када је прокопано ново речно корито. Све би то припало њима. Међутим, Аустрија би онда морала да буде јако велика и она би морала да врати своје царске границе. И куд бисмо уопште стигли ако бисмо почели да враћамо сви своје територије?“, пита Блажо.
Током два сата, колико је трајала наша вожња чамцем око Шаренградске аде, наслушали смо се још много разложних прича наших домаћина које, чини нам се, нема ко да чује. И рике јелена који су овде, како претпостављају Игор и Блажа, остављени на милост непозваним гостима. Њихова је судбина, кажу, неизвесна, као и судбина 300 дивљих коња, које су лопови све покрали.
„Засад нема шаховнице, али ако се наша држава и наша полиција и даље буду овако понашале, ускоро ће и она да се завијори на Шаренградској ади.“
______________________________________________________________________

Србија – главни ослонац Хрватима

„Риба је овде јако профитабилан посао. Код Хрвата је кило смуђа 15 евра. Они дођу са неколико чамаца, на брзину улове огромну количину рибе и зараде две до три хиљаде евра за два сата. Велике паре су овде у оптицају. Немачка је нула за Хрвате, Србија је њима главни ослонац. Осим што овде узимају шта хоће, они код нас долазе и да купују јер је много тога јефтиније него код њих. И нити им неко приговара, нити им брани. Сигуран сам да бисмо ми, у супротном случају, били ‚непожељне персоне‘ у њиховој земљи, јер нас патолошки мрзе“, наглашава Џо.

______________________________________________________________________

Десет мишљења Бадинтерове комисије 

Бадинтерова комисија је основана поводом Конференције о бившој Југославији у Хагу 1991. године и њена арбитража има снагу међународне пресуде. Чланови Комисије били су сви председници уставних судова држава оснивача ЕУ. Реч је о угледним правним стручњацима који су створили свеобухватан документ састављен од десет мишљења. Већина грађана Србије и даље мисли да је то група међународних експерата која је тадашњој СРЈ нанела огромну штету и допринела распаду СФР Југославије. У свом мишљењу број 1 од 29. новембра 1991. године, које је објављено 7. децембра, Комисија је констатовала да се СФРЈ налази у процесу распадања и да се, сходно томе, одговор на питање које је постављено мора заснивати на начелима и правилима међународног јавног права. Проблеми граница, стоји даље у тексту, нарочито они што се тичу република на које се односи постављено питање, мораће да се реше у складу са следећим критеријумима. Прво – спољне границе ће морати да се поштују у свим случајевима, у складу са начелом на које се подсећа у Повељи УН, са декларацијом о принципима међународног права који се тичу односа пријатељства и сарадње између држава, у складу са Повељом УН, Резолуција 2625 Генералне скупштине УН, и у складу са Завршним актом из Хелсинкија којим се инспирише члан 11 Бечке конвенције од 23. августа 1978. године о сукцесији држава на плану уговора. Друго, демаркационе линије између Хрватске и Србије моћи ће да се мењају само путем слободног и међусобног договора. Треће, ако се не договори супротно, раније границе попримају карактер граница које штити међународно право. То је закључак на који наводи принцип поштовања територијалног status quo и нарочито принцип uti posidetis juris qui.

[/restrictedarea]

5 коментара

  1. Robert Lucas

    Baranja nazad ustase. Vojna Krajina autonomiju. Pokrite se po glavi kukavice.




    2



    0
  2. „Otkako sam stupio na dužnost predsednika, na međunarodnoj sceni o Srbiji niko ne govori ružne reči, Srbija više nije izopštenik iz svetske zajednice i više nema neprijatelja nigde u svetu, rekao je predsednik Srbije Tomislav Nikolić „.(RTS 30/10/2013)
    A u komsiluku i u samom srcu Srbije(KiM, Presevo,Raska…) ? Izem ti „drzavu“kojoj Gugl crta granice i marsira muftijina garda.




    1



    0
  3. Ne mogu da shvatim da smo uvek zatečeni? I dokle? To sad i nije bitno ko je na čelu države, ali da nemamo ni malo agresije,sasvim OPRAVDANE, dostojanstva, principijelnosti za ono što je NAŠE …. drugi rade! Ako smo se zavetovali da će mo braniti „samo“ naše onda u prvi plan iskače BARANJA! To je Srbija, koju je onaj djetić Djido poklonio hrvatskoj, pod geslom – u Jugoslaviji nisu važne granice! To je „večna“ Tvorevina! I umesto /kad smo već po ko zna koji put iznenadjeni/da reagujemo oštro mi se usaglašavamo!A „karlovačko“ se pije na BAČkoj tvrdjavi!Bruka! I nije to došlo sa Vučićem! To je Tadićev specijalitet!




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *