Почетна / Култура / Салони ће пожелет’ уметника

Салони ће пожелет’ уметника

Никада у својој историји главни град није имао такав број изложбених простора (око осамдесет музејских и галеријских простора) и тако слабе ствараоце. Кохорте аматера, псеудоавангардиста и набеђених креативаца чија уметност никога не занима опседају галерије, шаљу молбе Градском секретаријату за културу, међутим, наше су галерије потпуно празне

Пише Дејан Ђорић

Летња ликовна сезона у Београду само наглашава нагомилане проблеме у уметности. Од некадашњег веома утицајног европског центра престоница се у уметничком смислу лагано срозала на провинцијални ниво. У музејима је према светском моделу подигнут излагачки квалитет, изложбе прате све боље публикације а поставке су визуелно осмишљене да привуку публику. Код нас сада има и архитеката школованих на западу за дизајн музејских поставки, више није могуће суморно представљање експоната као у доба социјализма. Проблем је настао са живом, текућом продукцијом, што се посебно уочава у летњој галеријској понуди, која је изван сезоне и сматра се најнеповољнијом. Осим Галерије РТС и Галерије Медија центра Одбрана, у главном граду скоро да нема институције чије су изложбе праћене достојним каталогом. Није реч само о двадесетогодишњем недостатку средстава и о урушавању великих удружења као УЛУС и УЛУПУДС.
[restrictedarea]

СТВАРАОЦИ И „СТВАРАОЦИ” У Београду сада има око осамдесет музејских и галеријских простора у којима могу радове да прикажу живи уметници али нема уметника. Никада у својој историји главни град није имао такав број изложбених простора и тако лоше ствараоце. Кохорте аматера, псеудоавангардиста и набеђених креативаца чија уметност никога не занима опседају галерије, шаљу молбе Градском секретаријату за културу, међутим, наше су галерије потпуно празне. Умишљени типови са брадицама и шаловима керефекама које зову „визуелна уметност“ растерали су публику, нико данас више ликовну уметност не узима за озбиљно. Нема нових значајних уметника, државних откупа ни тржишта, колекционаре не занима приватно иживљавање које се сада у неким круговима сматра уметношћу. Разлог за такво стање није првенствено у сиромаштву и државној небризи. Чињеница је да за разлику од оних из Краљевине Југославије и Титове државе наши садашњи политичари немају никакав смисао за уметност, до те мере не схватају да је уметност веома ефикасно идеолошко оружје за државно легитимисање на највишем, међународном нивоу, да допуштају десет година нерада водећих музеја. Београдска и српска сцена би преживеле државно слепило да нема друге институционалне беде.

КАДРОВСКИ ЦУНАМИ Некада је у Београду било само десетак галерија и музеја али се знало унапред да је свака изложба догађај о коме се пише, расправља, на који јавност реагује. Разлог за то је био у карактеру студија. Постојале су само две уметничке академије на којима је скоро немогуће било уписати се, још живи стари професори, академици и интелектуалци чували су висок културни ниво. Главни проблем је отпочео тиме што су они довели за своје асистенте мање способне, који их не могу угрозити, а ти су отворили врата још горима. На нашим школама царује непотизам, професори као Божа Продановић и Зоран Павловић запослили су своје синове на Факултету ликовних уметности па сада Милета Продановић и Мишко Павловић затиру генерације студената. За ту се установу може рећи да је још и најбоља, они који предају на другим уметничким факултетима још су гори. Несумњиво је да су многи талентовани студенти са прве године студија упућенији у уметност од својих професора. Најбоље то доказује тотална аматерка Божица Рађеновић која је била запослена на вајарском одсеку београдског Факултета ликовних уметности којем само још недостаје Раша Тодосијевић па да помор буде потпун. Углавном вечити анонимуси, ти професори и када направе изложбу, испостави се да радови не досежу ни ниво уличне продаје у Кнез Михаиловој улици. Такви типови не би некада смели ни да приђу згради у Рајићевој а сада има чак и на Академији класичног сликарства на војвођанском Универзитеу Educons. Мноштво уметничких факултета које је омогућила демократизација, очајан професорски кадар као резултат негативне селекције, лакоћа уписа и студија, отворили су пут невиђеној пошасти од аматера па се сада и у домаћим ТВ серијама исмејавају концептуалисти и перформанс уметници. Дежурни медији за заглупљивање као новине „24 сата“ и тетовирање представљају као уметност а жврљање по зидовима постало је значајно на савременој сцени. У царству планетарне дебилије све је теже правим креативцима, несхваћени и непризнати повлаче се у себе, у своје оазе и малу групу поштовалаца. „Сакупљаћемо се по катакомбама“, каже Никола Кусовац за последње сликаре, вајаре, цртаче и графичаре.
Цунами невештих и квазиавангардних збрисао је српску ликовну сцену и једини битан догађај овог лета (који је одговарајуће одјекнуо за разлику од учмалих изложби) био је одлазак сликара Жељка Тоншића (1954-2014). Умро је велики српски сликар, последњи који се појавио после генерације медиалиста и фигуративаца из времена неоромантизма касних седамдесетих. Тоншићево сликарство је несхватљиво данашњим мазалима по вештини и сјају, поштовали су га сликари фантастике као и реалисти, а школа коју је водио и утицај који је имао на своје ђаке били су тако велики да су поједини долазили код њега током студија па и после, свесни да их на факултетима мало ко може било чему научити. Тоншић је знао како да слику прелије и преко ивица, рамови његових дела које је израђивао су недостижни, поједине је радио од металног лима у који је укуцао седамнаест хиљада ексерчића. Слике тог уметника су на том нивоу да страни експерти више воле да добију његову разгледницу него монографију неког другог нашег сликара.

ИМА НАДЕ… Да још има наде за студенте и уметност сведочи и Синиша Жикић, професор Факултета примењених уметности, сликар, цртач, мозаичар и графичар. Пре месец дана је у Галерији УЛУС изложио слике у заборављеној техници енкаустике, сликања воском, веома трајној, јер су још прве, фајумске иконе, у њој рађене. Жикић је и на идејном плану приказао потпуно оригиналну уметност. На сликама већег формата ликовно је разрадио и разградио српску ћирилицу на размеђи цртежа, примењене уметности, сликарства и музике. Да, музике, јер су слова грађена од приказа музичких инструмената које и сам уметник свира, а поједине слике посвећене су познатим српским композиторима, чине их слова њихових имена. Ни фигуративан нити апстрактан Жикић је помоћу цртачког и знаковног пронашао сликарство које ни на шта не личи код нас, оригинално, национално колико и интернационално.
Београдску летњу сезону отворио је чачански сликар Драган Јовановић (1964) изложбом слика у Галерији „Траг“ у Сремчици. Ликовна слава Београда великим делом почива на чудацима и генијалцима који су долазили из унутрашњости и као барбарогенији уносили живост у грађанску средину, спремни да поштују и надмаше њене вредности. После Михаила Ђоковића Тикала, Чачак је дао још једног врхунског сликара ирационалне тематике. Сликајући на даскама за иконе, као изузетан иконописац обновио је стару јајчану и уљано јајчану темперу али у до сада невиђеној фантастичној фигурацији. Пронашавши свој стил, спојио је урбано-футуристичку представу са портретом и природом, бубамарама, скакавцима и пауцима. У тој зачудности прецизност и дисциплина делују у позадини слике, водећи ка светлости и ретко виђеној ведрој и добронамерној фантастици.
Последњи београдски ликовни догађај који треба издвојити у лету на измаку је изложба слика и цртежа Јавора Рашајског (1946). Одржана је у јуну, у Галерији „Атријум“ под називом „Птице“. Реч је о вршачком уметнику чији су цртежи били веома цењени и продавани у Немачкој, ванредни по прецизности и оштрини израза, на трагу Албрехта Дирера. Рашајски као један од наших најбољих орнитолога (члан је Матице српске као научник) од 1966. године проучава птице и оне су природно пронашле своје место у његовом опусу. Један је од уметника који покушава да се носи са општим недостатком критеријума и ма шта мислили о његовој фигурацији, у њу су уложени труд и знање. Рашајски остварује слику на више нивоа, можда важнији од појавног су идејни и симболички, као све мање присутни у уметности. Да би се радило и на том плану, треба имати знање, осећајност или интуицију и Рашајски настоји да обједини та три предуслова доброг сликарства. Повратак слици може, што да не, бити омаж птици, њеној скоро идеалној форми, летећој и пријатељској.
[/restrictedarea]

Један коментар

  1. je li ste vi masoni? pošto je pečat ogranak masonjerije.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *