Почетна / Документи / Прошлост и будућност, Српско-руски односи (2. део)

Прошлост и будућност, Српско-руски односи (2. део)

Свима су у то време добро познате све фигуре као на шаховској табли. Срби имају три века непосредног искуства са Бечом и Беч са њима, јер живе на простору Војне границе, административне јединице Хабзбуршког царства, која је била под директном управом Беча. Пре свега, Беч више него одлично зна шта Видовдан значи за Србе. На Видовдан се слави Милош Обилић који је убио турског цара Мурата, владара страних освајача. Долазити на Видовдан у Сарајево после Анексионе кризе, велеиздајничког процеса, свих напетости на границама, и то на маневре који се одржавају у близини српске границе, добро је осмишљена увреда, провокација која очекује реакцију да би се реакција потом назвала нападом

Пише Борис Милосављевић

Oве године обележава се стогодишњица Првог светског рата. Сведоци смо полемика о одговорности за његов почетак. Све чињенице су познате и све архиве су ишчитане. Нећемо овде улазити у побијање нових теза о ратној одговорности, које су, у ствари, продужетак рата државних пропаганди. Размотрићемо само једно питање које се тиче руско-српских односа. Даћемо пример намерно погрешне аргументације (злоупотребе). Тврди се да је српска страна упозоравала аустријску на опасност путовања аустроугарског престолонаследника у Сарајево зато што је знала за организацију атентата. Да је српска влада хтела да изврши атентат и започне рат, не би о томе обавештавала оне на које жели да изврши атентат. Дакле, у логичкој равни, такво тврђење нема смисла. Али има смисла претпоставити да је српска влада хтела да избегне ескалацију проблема у Босни. Свима су у то време добро познате све фигуре као на шаховској табли. Срби имају три века непосредног искуства са Бечом и Беч са њима, јер живе на простору Војне границе, административне јединице Хабзбуршког царства, која је била под директном управом Беча. Пре свега, Беч више него одлично зна шта Видовдан значи за Србе. На Видовдан се слави Милош Обилић који је убио турског цара Мурата, владара страних освајача. Долазити на Видовдан у Сарајево после Анексионе кризе, велеиздајничког процеса, свих напетости на границама, и то на маневре који се одржавају у близини српске границе, добро је осмишљена увреда, провокација која очекује реакцију да би се реакција потом назвала нападом. Данас се забринутост српске владе да ће неминовно доћи до нереда и проблема у тако узаврелој атмосфери користи као доказ да је знала за атентат, или га чак и организовала. Поново се појављују тврђења да је у све био умешан руски војни аташе у Београду. Интенција је, дакле, да се преко Србије окриви и Русија, која, као што је добро познато, није имала никакав интерес да тада започне рат. Убацивањем нове теме скреће се пажња са добро познате и потврђене одговорности Немачке и Аустроугарске, са чињеница из добро познатих отворених и објављених архива, и са лакоћом несвојственом научном истраживању даје материјал за бесплодна надгорњавања научника који се неће бавити логичким грешкама основне поставке, већ потрагом за документима и утврђивањем њихове веродостојности. Тако можемо видети како се политика, односно државна пропаганда лукаво и вешто уноси у историографију.
[restrictedarea]

Прекид традиционалних српско-руских односа (1917–2000)
Српски граничари у данашњој Војводини, тадашњој Војној крајини (граници) у Угарској, односно у Хабзбуршком царству, имали су уговоре са аустријском државом (владаром) о вршењу војне службе на граници, а као накнаду за то имали су гарантовану црквену слободу и засебну организацију и статус. Када су нарушавана ова права и када је јачао притисак Католичке цркве за унијаћење, бројни граничари (крајишници из Војне крајине) тражили су и после великих потешкоћа успевали да добију дозволу да се преселе у Русију. У Русији су насељени средином XVIII века у Славјаносербији и Новој Сербији (данас Доњецка, Луганска и Кировоградска област у Украјини) па организовани у војне јединице, углавном у коњичкој (хусарској) служби. И данас имена многих места у Украјини сведоче о пореклу тада насељених становника (имена војвођанских шанчева и насеља из којих су се доселили). Када су се Требјешани (Никшићани) након турског разарања Требјесе у данашњој Црној Гори, иселили у Русију (1804/1805) настањени су у Одеској области у месту названом Славјано-Сербка. После слома српске државе (1813) Русија прима српске избеглице на челу са вождом Карађорђем у Бесарабију, у Хотин (данас у Украјини) и Кишињев (данас главни град Молдавије). Попечитељи и војводе који су били на турском списку наводних ратних злочинаца нису могли да се врате у Србију. Захваљујући цару Александру пуштени су из интернација у Аустрији и отишли у Русију. Њихови синови школовани су у кадетским корпусима у Петрограду (према једном извору, више од 40 питомаца). По повратку у Србију, након школовања, били су у државној служби. Око сто година касније, када је велики талас руских избеглица стигао у нашу земљу, краљ Александар их је примио. Основани су кадетски корпуси за руске ђаке и многи од њих су касније постали официри Војске Краљевине Југославије. На школовању у Србији, у кадетском корпусу, а потом у Војној академији Краљевине Југославије, био је и царев сродник, син кнегиње императорске крви, Татјане Константиновне (монахиње Тамаре, игуманије Маслинског манастира у Јерусалиму) кнез Теимураз Багратион (као и његова сестра) југословенски гардијски коњички поручник, који се уочи рата оженио унуком Николе Пашића. Касније је био директор Толстојеве фондације у САД, која је помогла бројним руским избеглицама. Међу њима су били и Свети Јован Шангајски, који је служио у Руској цркви Свете Тројице у Београду, митрополит Антоније Храповицки сахрањен у Иверској капели на Руској некрополи на београдском Новом гробљу, као и генерал, барон Петар Николајевич Врангел, сахрањен у Руској цркви у Београду.
У ствари, у 2. периоду од 1917. до 2000. године, који је, дакле, трајао 83 године, тешко је говорити о српско-руским односима, пошто нема ни Србије ни Русије (деведесете су посебно питање) већ су уместо њих вишенационалне државе, Југославија (од СХС до СРЈ) и СССР. У том периоду се може само посредно говорити о српско-руским односима, али обазриво. На пример, за време Другог светског рата однос са српском опцијом није био однос са комунистичким покретом Јосипа Броза Тита, већ однос Совјетског Савеза са владом Краљевине Југославије у земљи и у изгнанству, преко руског посланика (амбасадора) при југословенској влади у Лондону. Овај формални однос није имао резултата, јер је совјетска влада, не јавно, али сасвим јасно, подржавала комунистичку опцију. У Југославији се за време Другог светског рата, поред рата против окупатора, националних и верских ратова, води и грађански рат који су покренули југословенски комунисти одлуком да ступе у борбу против „класног непријатеља“. Они у рат ступају по наређењу Коминтерне, а о почетку грађанског рата (класна борба) самостално доносе одлуку (Дренова, 7. децембар 1941). Југословенска влада у Лондону стара се да у ратним условима, у оквиру југословенских интереса (међународно призната држава је Краљевина Југославија) заштити српске интересе. Није, међутим, било разумевања између југословенске краљевске владе и Совјетског Савеза, који је подржавао Титов комунистички партизански покрет. У оквиру овог покрета био је највећи број Срба (прикупљених у Босни из збегова у које су побегли од усташких злочина) али он није заступао интересе српског народа. Предвођен Комунистичком партијом Југославије, као локалним одбором централизоване светске Комунистичке партије, као основни циљ имао је глобалну комунистичку револуцију.
Постоји један важан моменат српско-руских односа у Другом светском рату који не треба превидети. У време када је Немачка била дубоко у руској територији, влада Велике Британије пружала је подршку југословенској влади у Лондону и југословенско-српској опцији у Југославији, југословенској војсци у отаџбини, на челу са армијским генералом Драгољубом Михаиловићем.
Када је СССР победио немачки Трећи рајх у Стаљинграду, постао је известан руски повратак у Европу. На почетку рата, када је совјетска влада водила комунистичку интернационалистичку политику са циљем светске револуције, „Енглези су подржавали Михаиловића и Србе, јер су знали да су Срби против комунизма“ (Слободан Јовановић). Током немачке инвазије Совјетски Савез се у сабирању моралних снага за отпор окреће традиционалним вредностима. Савезницима није промакло да је у Русији, осим комунистичке идеологије, почела да се развија и једна паралелна, патриотска идеологија: „Када је Русија изменила своју политику, почела да привидно чак и одустаје од комунизма и да се од комунистичке претвара у империјалистичку и прословенску државу, Енглези су се поплашили да ће Срби постати русофилима.“ Док је Совјетски Савез све време играо на карту Титових партизана, Британија је вагала који ће од два покрета, четнички или партизански, извесније и дугорочније успети да окрене против Русије. Енглези су увек били неповерљиви према Србима, јер су били уверени „да ће Срби као православни увек нагињати Русији“.
Када је СССР победио немачки Трећи рајх у Стаљинграду, постао је известан руски повратак у Европу. На почетку рата, када је совјетска влада водила комунистичку интернационалистичку политику са циљем светске револуције, „Енглези су подржавали Михаиловића и Србе, јер су знали да су Срби против комунизма“ (Слободан Јовановић). Током немачке инвазије Совјетски Савез се у сабирању моралних снага за отпор окреће традиционалним вредностима. Савезницима није промакло да је у Русији, осим комунистичке идеологије, почела да се развија и једна паралелна, патриотска идеологија: „Када је Русија изменила своју политику, почела да привидно чак и одустаје од комунизма и да се од комунистичке претвара у империјалистичку и прословенску државу, Енглези су се поплашили да ће Срби постати русофилима.“ Док је Совјетски Савез све време играо на карту Титових партизана, Британија је вагала који ће од два покрета, четнички или партизански, извесније и дугорочније успети да окрене против Русије. Енглези су увек били неповерљиви према Србима, јер су били уверени „да ће Срби као православни увек нагињати Русији“. Слободан Јовановић је указивао на енглеску позадину комунистичке идеје да се српски народ у Југославији распарча на више федералних јединица. Британија је почетком 1943. године постала резервисана према Дражи Михаиловићу. Черчил шаље једно писмо Јовановићу, председнику владе у избеглиштву, у којем се оштро оптужује Михаиловић да је на једној планини у једном селу лоше говорио о његовом народу. Јовановић закључује да је ово писмо разумео и тада, а и касније, као Черчилову намеру да Енглези ступе у ближу везу са Титовим партизанима.
Дакле, генерал Михаиловић, заступник српске опције, нема упоришта ни на једној страни, ни код Немаца, ни код Енглеза, а ни у Совјетском Савезу, чија су војска у Југославији, у ствари, Титове јединице. Српско и руско искуство Другог светског рата веома се разликују, јер Срби тада проживљавају и оно што су Руси проживели двадесет година раније, за време грађанског рата. Притом, у Београду се веома добро знало шта је револуција. Између два рата стално је пред очима пример бројних руских избеглица, скоро целе државне администрације, војске, официрског кора (цео један генералштаб почива на Руском некропољу у Београду) кадетских корпуса, жена, стараца и деце, и њиховог злехудог избегличког живота, као и онога што се догодило њиховим рођацима у СССР под комунизмом. Сви, наравно, знају и каква је судбина приватне својине и приватног предузетништва у том периоду. Иако је било добро познато како изгледа комунизам на делу, треба имати у виду да се у овој, можда најтежој тачки у постојању српског народа, смутном времену, без обзира на стране у рату, ниједна антикомунистичка формација, укључујући и оне које су сарађивале са Немцима, није борила против војске Совјетског Савеза, као руске војске. И ово може да послужи као снажна потврда дубине везе између Србије и Русије.
Било је различитих политичких афинитета и тумачења и раније, али је тек након сукоба у редовима комуниста и Титовог окретања Западу системски пласирано гледиште да су Руси Србе увек остављали кад је најтеже, или да су увек више бринули о Бугарима него о Србима, иако су Бугари по правилу били нелојални Русима. Државна пропаганда радила је на јачању антируског осећања у Југославији (од 1948/9. године надаље). Треба имати у виду да су негативне квалификације руске војске у Југославији (Црвене армије, 1944) долазиле од њених бивших сабораца који су се фанатично борили са Стаљиновим именом на уснама, а потом постали исто тако непоколебљиви антистаљинисти и титовци, због чега је увек била проблематична истинитост њихових изјава (у извештајима, публикацијама и мемоарима).
Било је различитих политичких афинитета и тумачења и раније, али је тек после сукоба у редовима комуниста и Титовог окретања Западу системски пласирано гледиште да су Руси Србе увек остављали кад је најтеже, или да су увек више бринули о Бугарима него о Србима, иако су Бугари по правилу били нелојални Русима. Државна пропаганда радила је на јачању антируског осећања у Југославији (од 1948/9. године надаље). Треба имати у виду да су негативне квалификације руске војске у Југославији (Црвене армије, 1944) долазиле од њених бивших сабораца који су се фанатично борили са Стаљиновим именом на уснама, а потом постали исто тако непоколебљиви антистаљинисти и титовци, због чега је увек била проблематична истинитост њихових изјава (у извештајима, публикацијама и мемоарима). Треба, такође, истаћи да се за разлику од сећања на терор југословенских комуниста, о Црвеној армији углавном ништа негативно није сачувало у усменој традицији у Београду. Совјети су, међутим, тражили беле Русе по Београду и старе генерале и официре Беле гарде одводили у СССР. Упркос титоистичкој антистаљиновској пропаганди (нераздвојивој од антируске пропаганде) доласку комунизма, лажној нади у праведност и институције Запада, никада није згаснуло искрено осећање дубоке блискости српског и руског народа.
Генерал Михаиловић, заступник српске опције, нема упоришта ни на једној страни, ни код Немаца, ни код Енглеза, а ни у Совјетском Савезу, чија су војска у Југославији, у ствари, Титове јединице. Српско и руско искуство Другог светског рата веома се разликују, јер Срби тада проживљавају и оно што су Руси проживели двадесет година раније, за време грађанског рата.
Ризикујући превелика уопштавања, можемо повући паралелу између ситуације коју су Руси имали за време Другог светског рата са ситуацијом у Србији деведесетих година двадесетог века, када с једне стране постоји несумњиво комунистички вођа, а са друге стране непријатељ. Притом, комунистички вођа временом, кроз рат, прима одређене националне одлике и несумњиво је да га рат мења. Дакле, нисте за комунистичког вођу, али сте за одбрану своје земље, јер има приоритет чак и над тако тешком хипотеком каква је комунистичка револуција која је уништила руски (1917) и српски народ (1944). Треба нагласити и да Стаљина на Западу не нападају толико што је комуниста, нити због страдања руског народа (што их посебно не погађа). Комунисти су били и Лењнн и Троцки. Стаљину замерају јачање руских националних вредности за време Другог светског рата и непосредно после њега.

Обнова традиционалних српско-руских односа (од 2000. године до данас); Шта доноси будућност
Када је Русија прикупила снагу, након 2000. године, Србија, односно Савезна Република Југославија, била је у великим политичким проблемима, после ратова из деведесетих година и полувековне власти Титове Комунистичке партије. У последњих десет година XX века не можемо говорити о обнови руске државе, с обзиром на тежину и специфичност тог периода, већ ју пре можемо везати за XXI век, односно за 2000. годину. У том контексту треба гледати и на политичке односе за време ратова деведесетих година и НАТО бомбардовања Републике Српске, Београда, Србије и Црне Горе.
Не само да је у новообразовану црногорску нацију у комунистичкој револуцији уграђена идеја грађанског рата, марксистичке идеологије и комунистичке праксе већ је она, као што је случај и са другим народима који су оформљени под утицајем марксизма и Лењин−Стаљинове теорије нација, подржана од страних западних држава после пада комунизма. На референдуму у Црној Гори није допуштено гласање онима који су рођени у Црној Гори а живе у Србији и само гласање ће извесно бити тема за озбиљна историографска истраживања. Дакле, системским и координираним радом разбијена је државна веза Србије и Црне Горе. Након тога, дошло је време да се изврши одвајање Косова од Србије. Већ сада можемо да донесемо оцену, која ће без сумње бити потврђена и са временске дистанце, да је у овом периоду једини истински, бескомпромисни отпор распарчавању једне суверене државе и чланице УН пружала влада Војислава Коштунице (што потврђују и последице). Коштуница је послао писмо (лично обраћање) Владимиру Владимировичу Путину (12. мај 2007) и замолио га да се Русија заложи за очување целовитости Србије стављањем вета на Ахтисаријев план у Савету безбедности Уједињених нација.
Осим бомбардовања, треба имати у виду да је константан и јак био притисак да се раздвоје Србија и Црна Гора, чији је вековни сан био да се споје као две српске државе. Не само да је у новообразовану црногорску нацију у комунистичкој револуцији уграђена идеја грађанског рата, марксистичке идеологије и комунистичке праксе већ је она, као што је случај и са другим народима који су оформљени под утицајем марксизма и Лењин−Стаљинове теорије нација, подржана од страних западних држава после пада комунизма. На референдуму у Црној Гори није допуштено гласање онима који су рођени у Црној Гори а живе у Србији и само гласање ће извесно бити тема за озбиљна историографска истраживања. Дакле, системским и координираним радом разбијена је државна веза Србије и Црне Горе. Након тога, дошло је време да се изврши одвајање Косова од Србије. Већ сада можемо да донесемо оцену, која ће без сумње бити потврђена и са временске дистанце, да је у овом периоду једини истински, бескомпромисни отпор распарчавању Србије и поштовању међународног права пружала влада Војислава Коштунице (што потврђују и политичке последице). Чврста, искрена и доследна решеност да се сачува сопствена земља, према сведочењима учесника преговора, изненадила је представнике западних сила, који су до једног тренутка мислили да је реч само о утврђивању бољих преговарачких позиција за договор о накнади за узимање Косова. Друге „одбране Косова“, нажалост, крећу се између две веома непријатне алтернативе – врло јефтине преваре и инфантилне незрелости.
Познато је шта Косово у историјском, црквеном и симболичном смислу представља за српски народ. Војислав Коштуница је послао писмо (лично обраћање) Путину (12. мај 2007) и замолио га да се Русија заложи за очување целовитости Србије стављањем вета на Ахтисаријев план у Савету безбедности Уједињених нација (писмо се може видети у руском издању књиге Одбрана Косова). У њему се потврђује историјска подршка Русије Србији. Захваљујући томе, било је могуће наставити борбу за очување целовитости Србије и Косова у њеном саставу. Све док је Србија држала до свог интереса, и Русија је континуирано и доследно подржавала њену спремност. Дакле, у периоду после 2000. године, обновили су се српско-руски односи какви су били до 1917. године, као и сви притисци да се ови односи поремете. Шта ће бити у будућности, у овом тренутку, више зависи од српске него од руске стране.

______________________________________________________________________________

Било је различитих политичких афинитета и тумачења и раније, али је тек после сукоба у редовима комуниста и Титовог окретања Западу системски пласирано гледиште да су Руси Србе увек остављали кад је најтеже, или да су увек више бринули о Бугарима него о Србима, иако су Бугари по правилу били нелојални Русима. Државна пропаганда радила је на јачању антируског осећања у Југославији (од 1948/1949. године надаље). Треба имати у виду да су негативне квалификације руске војске у Југославији (Црвене армије, 1944) долазиле од њених бивших сабораца који су се фанатично борили са Стаљиновим именом на уснама, а потом постали исто тако непоколебљиви антистаљинисти и титовци, због чега је увек била проблематична истинитост њихових изјава (у извештајима, публикацијама и мемоарима).

______________________________________________________________________________

Када је СССР победио немачки Трећи рајх у Стаљинграду, постао је известан руски повратак у Европу. На почетку рата, када је совјетска влада водила комунистичку интернационалистичку политику са циљем светске револуције, „Енглези су подржавали Михаиловића и Србе, јер су знали да су Срби против комунизма“ (Слободан Јовановић). Током немачке инвазије Совјетски Савез се у сабирању моралних снага за отпор окреће традиционалним вредностима. Савезницима није промакло да је у Русији, осим комунистичке идеологије, почела да се развија и једна паралелна, патриотска идеологија: „Када је Русија изменила своју политику, почела да привидно чак и одустаје од комунизма и да се од комунистичке претвара у империјалистичку и прословенску државу, Енглези су се поплашили да ће Срби постати русофилима.“ Док је Совјетски Савез све време играо на карту Титових партизана, Британија је вагала који ће од два покрета, четнички или партизански, извесније и дугорочније успети да окрене против Русије. Енглези су увек били неповерљиви према Србима, јер су били уверени „да ће Срби као православни увек нагињати Русији“
[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *