Почетна / Документи / Одломци из Дневника: РАЗМЕРЕ КОРУПЦИЈЕ

Одломци из Дневника: РАЗМЕРЕ КОРУПЦИЈЕ

Појам корупције обухвата свашта, од сиротињских петљавина до злоупотреба у врху државне управе. У свему томе најмучније је владајуће уверење да се ниједан посао не може обавити без везе, мита или протекције моћника. То угрожава саме основе устројства, укида грађанско достојанство, а државу претвара у немоћну и смешну лутку

Наши званичници најављују оштру борбу против корупције. Дошли на власт, па се суочили са злом. Као да је оно од јуче, и као да је довољна волунтаристичка решеност да се пошаст истреби. Corrumpo, corrumpti, corrumptum: порок је стар колико и људски род. Мој латински речник, из 1900, даје флорилегијум примера, и богату синонимику: уништити, утаманити, упропастити, разорити, покварити, патворити, ослабити, омршати, осујетити, искривити, изврнути, оскврнити, обешчастити, укаљати, завести, подмитити, поткупити… Грађа од које смо сачињени је кварљива. Јесмо ли рођени такви, или смо то накнадно постали, предмет је вечитог спорења. Излечити се од кварљивости значи изградити новог човека. Покушали смо, знамо како се опит завршио. Вишњи није имао илузија, прибегао је изгону са свог поседа. Дао нам је слободу, да тонемо у глиб, или да избегавамо замке.
Ни ту, као народ, нисмо изузетак, мада смо дали неке проницљиве изуме. Рецимо, вратоломију оне главе шећера из година последњих Обреновића, или потурање новчанице под упијач на столу општинског ћате. То су примерни доприноси технологији општег бешчашћа. И овде је, иначе, тешко достићи светске мајсторе. Они послују са милијардама долара, а наши се морају задовољити покојим милионом ослабљене домаће валуте. И корупција нам је сиромашка. Да се затру трагови прљавих радњи, Запад се упушта у ратне походе. (Зарад увођења демократије, наравно). Гадафија су умлатили, као пса, да се не би сазнало чију је предизборну кампању финансирао, док се његова богата држава распала на закрвљене области, држане, захваљујући њему, на окупу. Због неиспуњеног мафијашког договора у Пакистану је побијена група ни кривих ни дужних француских инжењера. Код нас се примењују сачекуше и политичке ликвидације. Стиче се утисак да нема бившег функционера коме се не може нешто наћи.
[restrictedarea] Корупција је устројена пирамидално; они горе дају пример онима доље. Лажни докторати и купљене дипломе потврђују марксистичку тврдњу да је надградња пуки одраз материјалне базе. У систем су укључени сви, од бувљака до универзитета. Само, ни ту нисмо једини. Некад су се, у Латинском кварту, знале кафане у којима су татини синови из прекоморских колонија наручивали дипломске радове и докторске тезе, потврђиване на Сорбони. Професори нису били превише подозриви; сматрали су, ваљда, да елита Трећег света и не заслужује ништа боље од фалсификата.
И у духовном Пантеону Запада нађе се несмајника и кривотворитеља. Средином прошлог века два велика драмска писца, Ежен Јонеско и данас помало заборављени Артур Адамов, изишли су са два комада из којих се дало назрети невесело стање париске Академе. У „Шупљини“, приказаној 1966, Јонеско обрађује случај академика за кога се одједном сазнало да није положио Велику матуру. Уважени учењак пристаје да, под старе дане, попуни шупљину у свом образовању, излази на испит колико да обави једну формалност, и пада! Таквих би се нашло и код нас. Истакнуто место међу њима заузима Јосип Броз, почасни члан САНУ, који је понављао први разред основне школе, док Кардељ, главни филозоф режима, до Велике матуре није ни догурао.
Артур Адамов, у комаду „Професор Тарана“ (1953) изводи на сцену академску величину за коју се, као у ружном сну, испоставља да је целог живота поткрадао и опонашао славног колегу Менара: од њега је преузимао не само истраживачке налазе него и држање за време предавања, па и наочаре.
…Ето, ни средине са јаком традицијом нису заштићене од малигних обољења, али су бар обдарене вештином окретања порока у лакрдију, док су код нас недавно откривени случајеви довели у сумњу поштено стечене докторате и ваљане факултетске дипломе.
Појам корупције обухвата свашта, од сиротињских петљавина до злоупотреба у врху државне управе. У свему томе најмучније је владајуће уверење да се ниједан посао не може обавити без везе, мита или протекције моћника. То угрожава саме основе устројства, укида грађанско достојанство, а државу претвара у немоћну и смешну лутку. Миримо се са праксом да се до запослења долази подмићивањем; проблем је коме, како и колико дати. Сви смо упрљани и понижени. Како да се не постидите чувши за ону подвалу са извозом меса, што су браћа Руси лако открили. Нисмо се много удаљили од епохе у којој су велетрговци лиферовали нашој војсци брашно помешано с песком. (По томе је једна угледна београдска фамилија добила надимак Пескари.) Капитализам има пљачкашку ћуд, али је овај, модерни, утврдио нека правила игре која не трпе ситан лоповлук.
Легло зла је, пре свега, у главама. Наше је мишљење корумпирано. То је тако видљиво у иступима дела политичке елите; она се батрга у противречностима из којих памет не може изићи исправна и чиста. А кад се мишљење загади, остало иде само од себе. Клизаво тло превртљивости и врдаламисања улични језик је формулисао паролом Може, али не мора да бидне. Деценије проведене под вођством мислилаца који су нас убеђивали да се империјалистичким кредитима даде градити социјализам обележиле су нас дубље него што смо свесни и вољни да признамо. Навикли смо се на разлаз између онога што говоримо и онога што у дубини душе осећамо и мислимо. Здушно смо славили култ личности, противно здравом разуму и добром укусу. Била је то стилска вежба у духу и по укусу времена у којем је здраво мишљење потражило уточиште у мишјој рупи. Гроб инспиратора нашег моралног сурвавања данас је стециште ходочасника, под заштитом државе, док земни остаци његовог ратног противника труну помешани са пасјим костима, у доброј традицији пасјих гробаља. Што не смета добродушним дедицама да, цупкајући унучад на коленима, приповедају о дивном животу у држави удављеној у мржњи и крвопролићу.
Свако има право да воли шта хоће и кога хоће. Младост проживљена под диктатуром свакако је пријатнија од старачког таворења у слободи. Постоје, међутим, и нека објективна мерила. На њих подсећа песник Ранко Јововић, опаском да је наш генијални вођа „најугледнији паразит у историји човјечанства“. Што се тиче оставштине, рушевине југословенске државе су примерена оцена историјске улоге њеног великог председника. „Конац дјело краси“, како, по народски, рече наш песник. Стаљин и Франко су оставили своје државе у неупоредиво бољем стању. И поред тешких рана из грађанског рата, Шпанци су избегли реваншистичке обрачуне, а и Русија напредује у изградњи слободног друштва.
Шта рећи о масовном присуству светских државника на дедињској сахрани? Многи то наводе као доказ величине покојника. Мене, неважног и усамљеног појединца, то је учврстило у уверењу да је морална и интелектуална корупција, у другој половини 20. века, попримила планетарне размере, што ће, у марту 1999, бар код нас, добити коначну потврду. Кад се изгубе оријентири, сваки се правац чини исправан. Док се појмови не рашчисте у главама, неће бити расветљавања у стварима. Превише је лажи, лицемерја, недоследности и превртљивости.
Иначе, по мерилима буновних и бунтовних моралиста и ја сам, у неким приликама, учествовао у корупцији. Својевремено сам, у Београду, оперисан од камена у бубрегу. У знак захвалности – по обављеном послу, дакако! – однео сам хирургу флашу вискија. Недавно су ми, у Француској, оперисали каротиду. На првој контроли дадох хирургу флашу доброг вина и збирку својих стихова. (Тек тада је сазнао да сам писац.)
Ко ми ускрати право на изражавање оваквих знакова пажње, осиромашиће ме као људско биће, а корупцију неће укинути.
[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Imam samo jedno pitanje za vas .Da li je zuta vetrovka simbolika na zutace iz bivse vlasti.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *