Odlomci iz Dnevnika: RAZMERE KORUPCIJE

Pojam korupcije obuhvata svašta, od sirotinjskih petljavina do zloupotreba u vrhu državne uprave. U svemu tome najmučnije je vladajuće uverenje da se nijedan posao ne može obaviti bez veze, mita ili protekcije moćnika. To ugrožava same osnove ustrojstva, ukida građansko dostojanstvo, a državu pretvara u nemoćnu i smešnu lutku

Naši zvaničnici najavljuju oštru borbu protiv korupcije. Došli na vlast, pa se suočili sa zlom. Kao da je ono od juče, i kao da je dovoljna voluntaristička rešenost da se pošast istrebi. Corrumpo, corrumpti, corrumptum: porok je star koliko i ljudski rod. Moj latinski rečnik, iz 1900, daje florilegijum primera, i bogatu sinonimiku: uništiti, utamaniti, upropastiti, razoriti, pokvariti, patvoriti, oslabiti, omršati, osujetiti, iskriviti, izvrnuti, oskvrniti, obeščastiti, ukaljati, zavesti, podmititi, potkupiti… Građa od koje smo sačinjeni je kvarljiva. Jesmo li rođeni takvi, ili smo to naknadno postali, predmet je večitog sporenja. Izlečiti se od kvarljivosti znači izgraditi novog čoveka. Pokušali smo, znamo kako se opit završio. Višnji nije imao iluzija, pribegao je izgonu sa svog poseda. Dao nam je slobodu, da tonemo u glib, ili da izbegavamo zamke.
Ni tu, kao narod, nismo izuzetak, mada smo dali neke pronicljive izume. Recimo, vratolomiju one glave šećera iz godina poslednjih Obrenovića, ili poturanje novčanice pod upijač na stolu opštinskog ćate. To su primerni doprinosi tehnologiji opšteg beščašća. I ovde je, inače, teško dostići svetske majstore. Oni posluju sa milijardama dolara, a naši se moraju zadovoljiti pokojim milionom oslabljene domaće valute. I korupcija nam je siromaška. Da se zatru tragovi prljavih radnji, Zapad se upušta u ratne pohode. (Zarad uvođenja demokratije, naravno). Gadafija su umlatili, kao psa, da se ne bi saznalo čiju je predizbornu kampanju finansirao, dok se njegova bogata država raspala na zakrvljene oblasti, držane, zahvaljujući njemu, na okupu. Zbog neispunjenog mafijaškog dogovora u Pakistanu je pobijena grupa ni krivih ni dužnih francuskih inženjera. Kod nas se primenjuju sačekuše i političke likvidacije. Stiče se utisak da nema bivšeg funkcionera kome se ne može nešto naći.
[restrictedarea] Korupcija je ustrojena piramidalno; oni gore daju primer onima dolje. Lažni doktorati i kupljene diplome potvrđuju marksističku tvrdnju da je nadgradnja puki odraz materijalne baze. U sistem su uključeni svi, od buvljaka do univerziteta. Samo, ni tu nismo jedini. Nekad su se, u Latinskom kvartu, znale kafane u kojima su tatini sinovi iz prekomorskih kolonija naručivali diplomske radove i doktorske teze, potvrđivane na Sorboni. Profesori nisu bili previše podozrivi; smatrali su, valjda, da elita Trećeg sveta i ne zaslužuje ništa bolje od falsifikata.
I u duhovnom Panteonu Zapada nađe se nesmajnika i krivotvoritelja. Sredinom prošlog veka dva velika dramska pisca, Ežen Jonesko i danas pomalo zaboravljeni Artur Adamov, izišli su sa dva komada iz kojih se dalo nazreti neveselo stanje pariske Akademe. U „Šupljini“, prikazanoj 1966, Jonesko obrađuje slučaj akademika za koga se odjednom saznalo da nije položio Veliku maturu. Uvaženi učenjak pristaje da, pod stare dane, popuni šupljinu u svom obrazovanju, izlazi na ispit koliko da obavi jednu formalnost, i pada! Takvih bi se našlo i kod nas. Istaknuto mesto među njima zauzima Josip Broz, počasni član SANU, koji je ponavljao prvi razred osnovne škole, dok Kardelj, glavni filozof režima, do Velike mature nije ni dogurao.
Artur Adamov, u komadu „Profesor Tarana“ (1953) izvodi na scenu akademsku veličinu za koju se, kao u ružnom snu, ispostavlja da je celog života potkradao i oponašao slavnog kolegu Menara: od njega je preuzimao ne samo istraživačke nalaze nego i držanje za vreme predavanja, pa i naočare.
…Eto, ni sredine sa jakom tradicijom nisu zaštićene od malignih oboljenja, ali su bar obdarene veštinom okretanja poroka u lakrdiju, dok su kod nas nedavno otkriveni slučajevi doveli u sumnju pošteno stečene doktorate i valjane fakultetske diplome.
Pojam korupcije obuhvata svašta, od sirotinjskih petljavina do zloupotreba u vrhu državne uprave. U svemu tome najmučnije je vladajuće uverenje da se nijedan posao ne može obaviti bez veze, mita ili protekcije moćnika. To ugrožava same osnove ustrojstva, ukida građansko dostojanstvo, a državu pretvara u nemoćnu i smešnu lutku. Mirimo se sa praksom da se do zaposlenja dolazi podmićivanjem; problem je kome, kako i koliko dati. Svi smo uprljani i poniženi. Kako da se ne postidite čuvši za onu podvalu sa izvozom mesa, što su braća Rusi lako otkrili. Nismo se mnogo udaljili od epohe u kojoj su veletrgovci liferovali našoj vojsci brašno pomešano s peskom. (Po tome je jedna ugledna beogradska familija dobila nadimak Peskari.) Kapitalizam ima pljačkašku ćud, ali je ovaj, moderni, utvrdio neka pravila igre koja ne trpe sitan lopovluk.
Leglo zla je, pre svega, u glavama. Naše je mišljenje korumpirano. To je tako vidljivo u istupima dela političke elite; ona se batrga u protivrečnostima iz kojih pamet ne može izići ispravna i čista. A kad se mišljenje zagadi, ostalo ide samo od sebe. Klizavo tlo prevrtljivosti i vrdalamisanja ulični jezik je formulisao parolom Može, ali ne mora da bidne. Decenije provedene pod vođstvom mislilaca koji su nas ubeđivali da se imperijalističkim kreditima dade graditi socijalizam obeležile su nas dublje nego što smo svesni i voljni da priznamo. Navikli smo se na razlaz između onoga što govorimo i onoga što u dubini duše osećamo i mislimo. Zdušno smo slavili kult ličnosti, protivno zdravom razumu i dobrom ukusu. Bila je to stilska vežba u duhu i po ukusu vremena u kojem je zdravo mišljenje potražilo utočište u mišjoj rupi. Grob inspiratora našeg moralnog survavanja danas je stecište hodočasnika, pod zaštitom države, dok zemni ostaci njegovog ratnog protivnika trunu pomešani sa pasjim kostima, u dobroj tradiciji pasjih grobalja. Što ne smeta dobrodušnim dedicama da, cupkajući unučad na kolenima, pripovedaju o divnom životu u državi udavljenoj u mržnji i krvoproliću.
Svako ima pravo da voli šta hoće i koga hoće. Mladost proživljena pod diktaturom svakako je prijatnija od staračkog tavorenja u slobodi. Postoje, međutim, i neka objektivna merila. Na njih podseća pesnik Ranko Jovović, opaskom da je naš genijalni vođa „najugledniji parazit u istoriji čovječanstva“. Što se tiče ostavštine, ruševine jugoslovenske države su primerena ocena istorijske uloge njenog velikog predsednika. „Konac djelo krasi“, kako, po narodski, reče naš pesnik. Staljin i Franko su ostavili svoje države u neuporedivo boljem stanju. I pored teških rana iz građanskog rata, Španci su izbegli revanšističke obračune, a i Rusija napreduje u izgradnji slobodnog društva.
Šta reći o masovnom prisustvu svetskih državnika na dedinjskoj sahrani? Mnogi to navode kao dokaz veličine pokojnika. Mene, nevažnog i usamljenog pojedinca, to je učvrstilo u uverenju da je moralna i intelektualna korupcija, u drugoj polovini 20. veka, poprimila planetarne razmere, što će, u martu 1999, bar kod nas, dobiti konačnu potvrdu. Kad se izgube orijentiri, svaki se pravac čini ispravan. Dok se pojmovi ne raščiste u glavama, neće biti rasvetljavanja u stvarima. Previše je laži, licemerja, nedoslednosti i prevrtljivosti.
Inače, po merilima bunovnih i buntovnih moralista i ja sam, u nekim prilikama, učestvovao u korupciji. Svojevremeno sam, u Beogradu, operisan od kamena u bubregu. U znak zahvalnosti – po obavljenom poslu, dakako! – odneo sam hirurgu flašu viskija. Nedavno su mi, u Francuskoj, operisali karotidu. Na prvoj kontroli dadoh hirurgu flašu dobrog vina i zbirku svojih stihova. (Tek tada je saznao da sam pisac.)
Ko mi uskrati pravo na izražavanje ovakvih znakova pažnje, osiromašiće me kao ljudsko biće, a korupciju neće ukinuti.
[/restrictedarea]