Леонид САВИН: УСПОН „ИСЛАМСКЕ ДРЖАВЕ ИРАКА И ЛЕВАНТА“

Успеси исламских радикалиста – сунита, који себе називају Исламска држава Ирака и Леванта (ИСИЛ), обећавају да озбиљно прекроје политичку карту Блиског Истока. Међутим, шта је то у ствари ИСИЛ? Шта је натерало  непомирљиве непријатеље, баасисте и вехабите, да се уједине?

Главни финансијери ИСИЛ-а су до скора биле земље Персијског залива, али је освајање нафтних налазишта у Сирији и Ираку са циљем препродаје нафте екстремистима омогућило да ИСИЛ почне своје постојање да финансира самостално. Према проценама Сиријске опсерваторије за људска права сада је у Сирији „под контролом устаника и племена око 60.000 барела нафте дневно, те ИСИЛ контролише производњу од преко 60% сиријске нафте.“ На налазишту Омар, на пример, како процењујеEconomist Intelligence Unit екстремисти успевају да извуку дневно мање од 20000 барела, док је пре њиховог освајања то налазиште дневно давало 75000 барела.

Екстремисти су се на својим примитивним постројењима које је ИСИЛ опремио активно позабавили и прерадом нафте. Почели су да се баве и продајом нафте локалним потрошачима (за   производњу малих количина струје), црном  тржишту, па чак и Дамаску (размена: нафта уместо ваздушних напада).  Осим тога, сирова нафта из Омара се аутомобилским цистернама извози Турској (примећиване су колоне ауто-цистерни дуге 2 км). Ту нафту продају по цени 10 – 22$ за барел, а посао се врши преко трговинског ланца Манбиџ на северу Сирије, који је такође под њиховом контролом. Постоје подаци да се нафта Турској доставља и директно: јављано је да су екстремисти постављали  пластичне цевоводе преко сиријско-турске границе.

И у Ираку су, пошто су заузели два налазишта јужно од Киркука – Адџиил  и Хамрин-2  – одмах почели продају нафте. Извори наводе да „они дневно просечно товаре по 100 ауто-цистерни и ту нафту продају“. Та нафта има цену од 62$. Шверц нафте само са та два ирачка налазишта ИСИЛ-у доноси 1 – 1,4 милиона долара дневно.

Не постоје поуздани подаци ко купује нафту Ирака и Сирије коју продају екстремисти, али постоје претпоставке да се она продаје преко посредника из мафије који је превозе на петрохемијске комбинате Ирачког Курдистана, Турске и Ирана.

Овако или онако, захваљујући приходима од нафте ИСИЛ се у областима које контролише већ бави пословима којима се баве државе, нпр. давањем олакшица за прехрамбену робу, па чак и добротворним радом. На пример: локалном становништву продаје робу по нижим ценама,  и тако добија на популарности и привлачи нове присталице. А недавно је канал Al–Arabya  саопштио да је ИСИЛ чак почео да се бави и туризмом: екскурзије које нуди су аутобусом по територији „калифата“, а страним туристима се гарантује безбедност. Међутим, ИСИЛ је својим поступцима владе у Ираку и Сирији лишио дела прихода од нафте и тако дестабилизовао социјално-економску ситуацију у тим земљама.

Од појаве нове квазидржавне творевине на делу територије Сирије и Ирака и фактичког распада Ирака највише користи имају Израел и САД. Бењјамин Нетењаху је већ изјавио да је неопходно да се Курди подрже у њиховој тежњи за независност.[1] За Израел је независни ирачки Курдистан користан из два разлога. Прво, он за Израел може да послужи као одстојник који би задржао могући прилив исламиста, што је постало посебно актуелно после крваве одмазде израелске армије над Палестинцима у Сектору Газе. Друго, независни Курдистан би могао да служи као фактор за одвлачење  пажње истовремено од три државе са којим Израел нема баш јако добре односе – Турске, Сирије и Ирана (у све три земље постоје значајне курдске мањине). Томи Бадран из Фонда за заштиту демократије (Вашингтонски аналитички центар, познат по својој произраелској и антииранској позицији) сматра да такав прилаз подсећа на алијансу Израела са маронитима Либана из 80-х година прошлог века.[2]

Узнемиреност због успеха ИСИЛ-а аналитичаре упорно враћа на  грешке које су Американци чинили у Ираку.  Институт за спољну политику и одбрану Аустралије објавио је материјал бившег дипломате Дерила Коупленда у коме се каже да   „велики део садашње катастрофе има непосредну везу са погрешном одлуком САД и њених коалиционих савезника да изврше интервенцију у Ираку 2003-2011. Та колосална стратешка грешка је коштала око 1,7 билиона долара,  у њој је изгинуло преко 150 хиљада Ирачана и 4800 војника коалиције, а заједно са Великом рецесијом она је означила крај униполарности света, односно америчке доминације“.[3]

Улога Турске у формирању ИСИЛ-а за сада није довољно анализирана. У вези с тим се праве различите претпоставке. Било је саопштења да у финансирању ИСИЛ-а (претпоставља се) учествује и Фетулах Гилен  и његова религиозна секта „Нурџулар“, а његови људи помажу ИСИЛ-у муницијом, па чак и  шивењем униформи. Али, паралелно су се појавиле приче да помоћ ИСИЛ-у даје и суфијски ред „Накшбандија“ који политички контролише Ердоган. Нама се чини да је највероватније да ИГИЛ подржавају заједнички Ердоган и Давутоглу. Извор, близак саудијско-либанском бизнисмену Сааду Харирију,    већ је јављао да је одлука о реорганизацији ИСИЛ-а била донета у Анкари за време самита Атлантског савеза за енергетику 22-23.11.2013 и да је у Анкари и штаб за оперативну управу тим пројектом.[4]