Leonid SAVIN: USPON „ISLAMSKE DRŽAVE IRAKA I LEVANTA“

Uspesi islamskih radikalista – sunita, koji sebe nazivaju Islamska država Iraka i Levanta (ISIL), obećavaju da ozbiljno prekroje političku kartu Bliskog Istoka. Međutim, šta je to u stvari ISIL? Šta je nateralo  nepomirljive neprijatelje, baasiste i vehabite, da se ujedine?

Glavni finansijeri ISIL-a su do skora bile zemlje Persijskog zaliva, ali je osvajanje naftnih nalazišta u Siriji i Iraku sa ciljem preprodaje nafte ekstremistima omogućilo da ISIL počne svoje postojanje da finansira samostalno. Prema procenama Sirijske opservatorije za ljudska prava sada je u Siriji „pod kontrolom ustanika i plemena oko 60.000 barela nafte dnevno, te ISIL kontroliše proizvodnju od preko 60% sirijske nafte.“ Na nalazištu Omar, na primer, kako procenjujeEconomist Intelligence Unit ekstremisti uspevaju da izvuku dnevno manje od 20000 barela, dok je pre njihovog osvajanja to nalazište dnevno davalo 75000 barela.

Ekstremisti su se na svojim primitivnim postrojenjima koje je ISIL opremio aktivno pozabavili i preradom nafte. Počeli su da se bave i prodajom nafte lokalnim potrošačima (za   proizvodnju malih količina struje), crnom  tržištu, pa čak i Damasku (razmena: nafta umesto vazdušnih napada).  Osim toga, sirova nafta iz Omara se automobilskim cisternama izvozi Turskoj (primećivane su kolone auto-cisterni duge 2 km). Tu naftu prodaju po ceni 10 – 22$ za barel, a posao se vrši preko trgovinskog lanca Manbidž na severu Sirije, koji je takođe pod njihovom kontrolom. Postoje podaci da se nafta Turskoj dostavlja i direktno: javljano je da su ekstremisti postavljali  plastične cevovode preko sirijsko-turske granice.

I u Iraku su, pošto su zauzeli dva nalazišta južno od Kirkuka – Addžiil  i Hamrin-2  – odmah počeli prodaju nafte. Izvori navode da „oni dnevno prosečno tovare po 100 auto-cisterni i tu naftu prodaju“. Ta nafta ima cenu od 62$. Šverc nafte samo sa ta dva iračka nalazišta ISIL-u donosi 1 – 1,4 miliona dolara dnevno.

Ne postoje pouzdani podaci ko kupuje naftu Iraka i Sirije koju prodaju ekstremisti, ali postoje pretpostavke da se ona prodaje preko posrednika iz mafije koji je prevoze na petrohemijske kombinate Iračkog Kurdistana, Turske i Irana.

Ovako ili onako, zahvaljujući prihodima od nafte ISIL se u oblastima koje kontroliše već bavi poslovima kojima se bave države, npr. davanjem olakšica za prehrambenu robu, pa čak i dobrotvornim radom. Na primer: lokalnom stanovništvu prodaje robu po nižim cenama,  i tako dobija na popularnosti i privlači nove pristalice. A nedavno je kanal Al–Arabya  saopštio da je ISIL čak počeo da se bavi i turizmom: ekskurzije koje nudi su autobusom po teritoriji „kalifata“, a stranim turistima se garantuje bezbednost. Međutim, ISIL je svojim postupcima vlade u Iraku i Siriji lišio dela prihoda od nafte i tako destabilizovao socijalno-ekonomsku situaciju u tim zemljama.

Od pojave nove kvazidržavne tvorevine na delu teritorije Sirije i Iraka i faktičkog raspada Iraka najviše koristi imaju Izrael i SAD. Benjjamin Netenjahu je već izjavio da je neophodno da se Kurdi podrže u njihovoj težnji za nezavisnost.[1] Za Izrael je nezavisni irački Kurdistan koristan iz dva razloga. Prvo, on za Izrael može da posluži kao odstojnik koji bi zadržao mogući priliv islamista, što je postalo posebno aktuelno posle krvave odmazde izraelske armije nad Palestincima u Sektoru Gaze. Drugo, nezavisni Kurdistan bi mogao da služi kao faktor za odvlačenje  pažnje istovremeno od tri države sa kojim Izrael nema baš jako dobre odnose – Turske, Sirije i Irana (u sve tri zemlje postoje značajne kurdske manjine). Tomi Badran iz Fonda za zaštitu demokratije (Vašingtonski analitički centar, poznat po svojoj proizraelskoj i antiiranskoj poziciji) smatra da takav prilaz podseća na alijansu Izraela sa maronitima Libana iz 80-h godina prošlog veka.[2]

Uznemirenost zbog uspeha ISIL-a analitičare uporno vraća na  greške koje su Amerikanci činili u Iraku.  Institut za spoljnu politiku i odbranu Australije objavio je materijal bivšeg diplomate Derila Kouplenda u kome se kaže da   „veliki deo sadašnje katastrofe ima neposrednu vezu sa pogrešnom odlukom SAD i njenih koalicionih saveznika da izvrše intervenciju u Iraku 2003-2011. Ta kolosalna strateška greška je koštala oko 1,7 biliona dolara,  u njoj je izginulo preko 150 hiljada Iračana i 4800 vojnika koalicije, a zajedno sa Velikom recesijom ona je označila kraj unipolarnosti sveta, odnosno američke dominacije“.[3]

Uloga Turske u formiranju ISIL-a za sada nije dovoljno analizirana. U vezi s tim se prave različite pretpostavke. Bilo je saopštenja da u finansiranju ISIL-a (pretpostavlja se) učestvuje i Fetulah Gilen  i njegova religiozna sekta „Nurdžular“, a njegovi ljudi pomažu ISIL-u municijom, pa čak i  šivenjem uniformi. Ali, paralelno su se pojavile priče da pomoć ISIL-u daje i sufijski red „Nakšbandija“ koji politički kontroliše Erdogan. Nama se čini da je najverovatnije da IGIL podržavaju zajednički Erdogan i Davutoglu. Izvor, blizak saudijsko-libanskom biznismenu Saadu Haririju,    već je javljao da je odluka o reorganizaciji ISIL-a bila doneta u Ankari za vreme samita Atlantskog saveza za energetiku 22-23.11.2013 i da je u Ankari i štab za operativnu upravu tim projektom.[4]