Почетна / Свет / Ердоганове „султанске“ амбиције и неоосманске аспирације

Ердоганове „султанске“ амбиције и неоосманске аспирације

И у Немачкој се с наглашеном заинтересованошћу и приметном стрепњом ишчекује и прати шта ће и досад најмоћнији човек Турске чинити и учинити с новом концентрацијом моћи (планираним) увођењем председничког система: онако како је оштро, с премијерског трона, својом ауторитарношћу поделио турско друштво, нови шеф државе је, такође оштро, поделио и бројну (три милиона) и хетерогену турску заједницу у Немачкој

За „Печат“ из Берлина Мирослав Стојановић

Уз неспорни и лични тријумф Реџепа Тајипа Ердогана на председничким изборима у Турској (минула недеља) иде више „историјских премијера“: први пут се шеф државе у овој земљи бирао непосредно, на директним изборима и први пут су на овим изборима могли да учествују и турски држављани који живе у иностранству. Непосредан повод за овај текст: само у Немачкој има их три милиона, од чега више од милион и по с правом гласа.
Ердоганов „улазак у историју“ прате још неке чињенице: владао је као премијер дуже од свих претходника (три мандата, колико Устав дозвољава) а једини је међу њима који се попео и на председнички трон, с отвореним амбицијама да буде у поседу моћи и овлашћења какве нису имали његови претходници на, досад само протоколарно, највишем положају у земљи.
Нови шеф турске државе је то, уосталом, недвосмислено саопштавао у (веома жестокој и добро организованој) изборној кампањи и потврдио у ноћи великог тријумфа (победа апсолутном већином, 52 одсто гласова већ у првом кругу): председник изабран директно не може бити као његови претходници и он, Ердоган, неће бити „председник за церемоније“.
[restrictedarea]

ТЕСНО СКРОЈЕНО ОДЕЛО То је оно што управо, у вртоглавом успону ка моћи, и највише забрињава Ердоганове критичаре у земљи и иностранству, а из више разлога понајвише у Немачкој: шта с толиком концентрацијом моћи – за шта му је, иначе, потребна промена Устава, у садашњем је председнику „тесно скројено одело“ – намерава да чини и учини и досад најмоћнији човек Турске?
Доста је оних који у његовом јуришу ка радикалној промени политичког система – уместо парламентарне демократије, (ауторитарни) председнички систем – под политичким слоганом „нове Турске“, национално још самоувереније, виде коначан раскид с Ататурковим (секуларним) наслеђем, даљу и још тврђу исламизацију земље и неоосманске „султанске“ амбиције њеног неприкосновеног вође.
Њему је мала велика Турска (77 милиона житеља) од које би, иначе, да направи светску силу у „равни Кине и Сједињених Америчких Држава“. Он би да буде лидер и заштитник свих муслимана не само у границама некадашњег Османског царства (честа спомињања и „својатања“ Босне и Косова) него и „даље од (никад освојеног) Беча“, широм Западне Европе.

АЛАХ С ПАРТИЈСКОМ КЊИЖИЦОМ За та своја становишта Ердоганови критичари у Немачкој налазе потврду и у наизглед ефемерним детаљима: победник на минулим председничким изборима отишао је, у ноћи великог тријумфа, да се моли у џамију у којој су то чинили султани пре „тронисања“, а запамтили су да је својевремено у говору пред око двадесет хиљада земљака у Келну (када је први пут споменуо председничку кандидатуру) само у прва четири минута осамнаест пута споменуо Алаха. Човек би помислио, приметио је цинично један од његових критичара из турске заједнице у Немачкој, да „Алах има партијску књижицу Ердоганове странке“.
Наглашено интересовање за збивања у Турској и посебно за минуле председничке изборе у медијском и политичком свету Немачке није мотивисано само чињеницом да је реч о важном (посебно трговинском) партнеру и снажној економији, стратешком (НАТО) савезнику на ужареном и политички све труснијем блискоисточном тлу и о амбицијама које се на неким важним тачкама све изразитије и оштрије сукобљавају са немачким стратешким интересима. У „игри“ су и посебни, политички такође осетљиви билатерални разлози, који делују готово по принципу „спојених судова“.
Онако како је, својом робусношћу и (деспотском) ауторитарношћу, поготову у трећем мандату, оштро поделио Турску, продубљујући раздор, до провалије, између (претежно руралног) конзервативног муслиманства, с једне, и секуларне, либерално-грађанске опције, с друге стране, тако је својим запаљивим говорима приликом посета Немачкој делио и поделио тамошњу милионску турску заједницу.

АТАТУРК С ГАС-МАСКОМ Док су га једни, током већ споменутог скупа у Келну, егзалтирано поздрављали и славили, други су, протестујући у Берлину, Франкфурту и Хамбургу, носили транспаренте с његовом сликом и натписом „Тражи се убица“. Једни су опчињени Ердоганом, за њих је он „нови Нелсон Мендела“ који је „пружио руку Курдима“ (први турски премијер који се Курдима извинио за државно насиље и не без политичког предумишљаја, с погледом на председничке изборе, прогласио општу амнестију за курдске побуњенике) други га означавају као „бахатог и безобзирног деспота“, тврдећи као би се, да је жив, Кемал Ататурк придружио, с гас-маском на лицу (неко се сетио да штампа мајице с таквим „дизајном“) демонстрантима у Истанбулу, које је полиција, минулог лета, растеривала воденим топовима и сузавцем. Додатни разлог што су немачки политичари са стрепњом, а медији с наглашеним интересовањем, дочекивали сваки његов долазак и смишљено режирани наступ с националистичким набојима и варничењима.

„ШПИГЛ“ НА ТУРСКОМ Информације о завршници изборне кампање и (очекиваном) исходу председничких избора пробијале су се овде, у оштрој конкуренцији (Украјина, Ирак) на медијски ударна места, а „Шпигл“ је у предвечерје избора (у броју од 4. августа) посветио Ердогану не само насловну страну и „ударну причу“ на већем броју страна него је текст те приче штампао упоредо на немачком и на − турском језику!
У тој „сторији“ представљен је Ердоганов пут од сиромашне градске четврти у Истанбулу, младалачких уличних песничења, преко сукоба са законом који су га учинили најпопуларнијим исламским политичарем (одлежао је 1997. десет месеци у затвору због цитирања стихова у једном говору: „Џамије су наше касарне, минарети наши бајонети“, што су војне власти протумачиле као бојни поклич и позив на исламску побуну) до стреловитог политичког успона од места градоначелника Истанбула до неприкосновеног председника владе с најдужим стажом.

ПРИТИСЦИ И ОДМАЗДЕ Утицајни политички магазин је, иначе, први пут на своје странице „увео“ турски (тада је то представљало случај без преседана у његовој дугој хроници) прошлог лета: на турском је, у знак солидарности и разумевања за демонстранте, објавио и прву праву, снажну побуну против Ердогана коју је тадашњи премијер а садашњи шеф државе угушио бруталном употребом силе.
Од тада је Ердоган на сваки политички притисак одговарао све ригорозније. После вишедневних и масовних излива гнева на истанбулским улицама, које је оквалификовао као заверу и покушај пуча против своје владе, дошло је до масовних хапшења, што је довело до оштријих политичких подела у земљи и претеће радикализације у турском друштву.
Немачки медији констатују како је исход председничких избора показао да ни драстична употреба силе ни велике корупционашке афере, које су „отписале“ неколико министара и стигле до његовог сина, уопште нису шкодиле Ердогану: већина Турака се определила, не хајући превише за демократске слободе и право, на (угушену) критичку реч, за јаког (пре)моћног лидера.
Човек наде, фактор ризика
Важну „карту“ у свему томе одиграло је уверење да је Ердоган од економског „болесника на Босфору“, уздрманог кризама, високом инфлацијом (преко четрдесет одсто годишње) и незапосленошћу, успео да створи просперитетну привреду (седамнаеста по снази у свету!) да за неколико година утростручи бруто национални доходак (привредни раст се годинама кретао између девет и десет одсто, сада се, међутим, конјунктура очигледно „хлади“ а трговински дефицит осетно расте) оствари импресивне инфраструктурне подухвате, привуче големе стране инвестиције (четири стотине милијарди долара од 2003. до 2012!) и обезбеди релативно благостање милионима турских грађана.
„Човек наде“ постао је у међувремену, примећују немачки коментатори,  „фактор ризика“ који ће, како ствари стоје, на новом положају располагати безграничном моћи, без контроле и коректива, уз слабљење парламента и са „марионетским наследником“ на премијерском положају. То би додатно могло да издраматизује политичку ситуацију у земљи и изазове нова сукобљавања, иако је у првом обраћању нацији после изборног тријумфа најавио „еру друштвеног помирења“ и узорне демократије.
На то су га, честитајући му заједно изборни тријумф, подсетили челни људи у администрацији Европске уније, Хозе Мануел Барозо и Херман ван Ромпеј. Уз куртоазну констатацију шта његова земља значи за Унију − кључни (посебно трговински) партнер, кандидат (вечити!) за пуноправно чланство, важан спољнополитички савезник − стигла су и упозорења: Ердоган би свој председнички положај требало да искористи за успостављање неопходног друштвеног и политичког консензуса међу свим друштвеним групама, конфесијама, да настави процес помирења с Курдима и допринесе смањењу тензија и стабилизацији Кипра.

ТРАГАЊЕ ЗА УЗОРИМА Политички аналитичари процењују да би у мучном дијалогу с Бриселом, који годинама траје без реалнијих изгледа за скору, догледну и успешну завршницу – што изазива фрустрације у Анкари и осетно хлађење турских емоција према ЕУ – „наоружан“ новом дозом ионако високог самопоуздања, Ердоган могао да буде још неугоднији и непредвидљивији саговорник. Западњаке већ иритира чињеница да „јаки човек с Босфора“ узор председничког система који намерава да „устоличи“ не види у америчком председничком моделу него у – Владимиру Путину!
И у деликатним, економски снажним немачко-турским односима, који су с доласком Ангеле Меркел на канцеларски трон постали нешто хладнији, могу се очекивати додатна варничења. Ердоган се ни досад није либио да усред Немачке отворено критикује њену политику према турској заједници, али у неким случајевима „прави невоље“ спољној политици. Прибегао је, на пример, оштрој реторици према Израелу (поступају према Палестинцима „горе него што је Хитлер поступао према Јеврејима“(!) а у последњем обраћању посланицима у својству премијера, појавио се, демонстративно, с палестинском марамом око врата.
Званична Анкара, иначе, и кад се с тим превише отворено и јавно не барата, види у немачкој канцеларки главну препреку на „европском путу“. Меркелова је, наиме, за разлику од свог претходника, социјалдемократе Герхарда Шредера, који је у „привлачењу Турске“ видео ширење демократије и стабилности у политички ровитом вилајету, изричито саопштила како би, уместо пуноправног чланства у Европској унији, Турској могла да понуди (само) за њене званичнике флуидно и иритантно „привилеговано партнерство“.
[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *