Почетна / Интервју / Александар Вулин: Социјализам је био бољи

Александар Вулин: Социјализам је био бољи

Ми смо до сада живели у потпуно дивљем капитализму који није регулисан. Ово што смо донели Законом о раду, ако ништа друго, јесте регулисање капитализма, што опет доноси одређен ниво заштите. Или то или да остане потпуно дивљи, као што је био добрим делом до сада

Разговарала Мила Милосављевић

Поражавајуће стање које је затекао када је ступио на дужност министра за рад, запошљавање,борачка и социјална питања, Александра Вулина подстакло је на низ иницијатива, како у вези са питањем нове законске регулативе, тако и у вези са питањем оперативнијег и ефикаснијег спровођења постојећих закона, не би ли се невесела слика наше стварности, саткана од сиромаштва, беле куге и незапослености, променила на боље.

Како бисте оценили стање које сте затекли по доласку на ову функцију, и у којој мери је оно одредило ваше кораке у дефинисању приоритета?
Затекао сам поражавајуће стање. Имамо 750.000 незапослених, а оно што је најгоре, јесте да од тих 750 хиљада незапослених, њих 570 хиљада посао тражи дуже од годину дана. Људи се јако тешко запошљавају. Дошли смо до тога да имамо 158 предузећа у реструктуирању која су дужна, што држави, што приватним повериоцима, око пет и по милијарди евра. Дошли смо до тога да имамо милион и седамсто хиљада пензионера. То наравно није њихова кривица, то су наши очеви, наше мајке и ми им желимо да живе сто година. Али нечија кривица јесте што имамо безмало исти број радника и пензионера. Дошли смо на то да имамо поражавајућу статистику када је у питању бела куга и уопште демографија. То је страшно. Даћу вам пример: осим што смо најстарија нација у Европи, ми смо по старости нације други у свету. Само је Јапан старији од нас. Просечан човек у Србији има старост четрдесет три године. Дошли смо и до податка да смо и земља са највише побачаја у Европи! Жена код нас, према статистици рађа 1,4 дете а прекида трудноће има 2,8. Дакле, два пута више имамо зачете деце у односу на број деце која се роде. Стварно поражавајућа статистика, где год да се окренемо. Стање је алармантно и стога нешто морамо хитно да мењамо, и да пуно, пуно радимо.
Затекао сам и потпуно неуређену синдикалну сцену, неуређене односе у социјалном дијалогу. Као да смо у ових четрнаест година имали мораторијум на доношење закона из области социјалне политике И као да је неко забранио да се ради све оно што мора да се ради на Закону о раду, на Закону о социјалној политици, на Закону о социјалној подршци породицама са децом и многим другим. Ово министарство треба да поради на четрнаест озбиљних закона који треба да промене читав овај механизам. Мој општи утисак је, после увида у затечено стање, да је неко забранио да се овде неко бави социјалном политиком и да смо тако дошли довде докле смо дошли.
[restrictedarea] Која питања у оквиру ресора сте оценили као горућа и како сте их решавали, с обзиром на јасне последице које је оставио нерад и запуштање од стране неких од ваших претходника одговорних за овај ресор?
Прво и основно, мада то можда и није стратешка ствар, али, за нас је то рад на црно. У фокусу мог министарства су нова запошљавања, али и рад на црно. Тачније, повећање процента новопријављених радника кроз сузбијање рада на црно. Даћу вам пример. Наша инспекција рада је недавно извршила контролу 3.985 фирми у којима смо обухватили 68.000 запослених, и затекла је 765 лица која раде на црно. Поле наше интервенције смо пријавили у радни однос око петсто деведесет људи. Дакле, одговор на ваше питање је да је први интерес мог министарства борба против рада на црно и повећавање броја запослених.
Ово министарство сваког нашег грађанина прати од тренутка кад се роди па све до краја живота. Чим се родите, ви сте аутоматски ушли у корпус социјалних права и ми вас пратимо. Можда имате право на дечји додатак, можда ваши родитељи имају право на родитељски додатак, можда ћете имати право за неки од облика социјалне помоћи. Ми смо ту. Бавимо се радом, затим запошљавањем, преко Националне службе за запошљавање, као и изналажењем начина за повећање запослености. Бавимо се борачким питањима, која сматрам веома битним. Ово министарство се није тако називало раније, ја сам инсистирао на томе, јер сматрам да људи који су ову земљу створили треба да имају име. Ми водимо рачуна о њима и стога ћемо ускоро донети закон о њиховој заштити и заштити њихових породица. Закон треба да буде донесен до краја године. Као што видите, ово је једно министарство које покрива толико сфера. У свакој од ових сфера има шта да се ради.
На подужем списку проблема с којима се као министар суочавате запошљавање је зацело један од најтежих. Како га решавати у околностима константне економске кризе и колапса привреде?
Када је у питању рад и запошљавање, као што сам већ рекао, наша први фронт је обрачун са радом на црно. Радник који није пријављен нема никаква права. Највећи проценат повреда на раду се дешава код непријављених радника, јер су незаштићени, немају одговарајућу опрему и наравно да се стога учестало догађају несреће. Недавно је тако страдао један радник на градилишту у Дебељачи. Ни инвеститор ни предузимач нису пријавили радове. Послодавци морају да буду свесни да, кад изађе инспекција рада и инспекција за безбедност на раду, да је то заправо њима на добро. Зар није боље да су власници предузећа за које је несрећни човек радио пријавили радника, него што сад имају једног човека на савести? За то се подносе пријаве и иде у затвор. Послодавци морају да разумеју да је радник небезбедан и то је оно чему најпре желимо да их научимо. Не може бити безбедан ако није пријављен. Пре неколико дана смо имали инспекцију на једном градилишту и чак су камере забележиле како радници беже са градилишта. На том градилишту двадесет одсто радника није било пријављено. И ко ће за њих да одговара, ко ће да плати њихово осигурање? Наш основни задатак је да се изборимо са тим. Кренули смо са регулисањем Закона о штети на раду. Морамо да видимо како се рачуна штета, како се плаћа штета, како се штити и шта је потребно да се дефинише штета на раду. Постоји низ радњи које нас чекају на том плану. Очекујем и гунђања и отпоре, али, знам да је то што радимо добро.
Чињеница да сте се „изборили“ да у назив Министарства на чијем сте челу уврстите и борачка питања сведочи колико ову популацију, која је узгред буди речено последњих четрнаест година била неправедно маргинализована, заправо поштујете и сматрате битном за овај народ. У припреми је нови закон о борачкој заштити. Шта ће он заправо донети а шта ускратити борцима, инвалидима рата и њиховим породицама?
Донећемо нови закон о борачкој заштити и он је у припреми. Чињеница је да постоји много људи који немају никаквог разлога да се осећају борцима а примају надокнаду. Морамо јасно да утврдимо ко је био борац, ко није био борац, ко има право по том основу а ко нема. Свако ко има право, оно му неће бити умањено, али најпре да јасно прецизирано ко има право. Нови закон ће ојачати њихову позицију. Суштинска ствар је у томе ко је био борац. Где сте то били па сте постали борац? Колико дана сте били борац? Чињеница да сте били негде на ратишту на позив некога није довољна. Кад утврдимо прво ко је борац онда идемо даље, да решавамо питање инвалиднине па и остала питања. У том случају је важно утврдити да ли је повреда која је настала, настала на месту и у околностима под којим се можете рачунати као ратни војни инвалид, са свим правима која му следују. У том смислу смо интензивирали сарадњу са борачким удружењима. Већина припадника ове популације је сагласна са идејом о новом закону, јер онима који су с правом стекли статус борца одговара да се тај исти статус јасно дефинише. Ту опет имамо два домена, један је материјални, и он се одражава кроз инвалиднине које се код нас солидно исплаћују, затим лечење, решавање стамбених питања. Имамо тренутно нерешену ситуацију код ортопедских помагала, имамо читав корпус материјалних права која ћемо наравно сачувати и унапредити, али, посветићемо не мању пажњу и корпусу нематеријалних права. Свуда у свету они који су једну државу стварали, а државе се стварају, нажалост, у ратовима и борбама, поготову што ратови и борбе нису били нешто што смо ми прижељкивали и тражили, уживају посебан статус. Њихов стандард и материјалну потпору подржава и онај нематеријални аспект који се огледа у поштовању и захвалности сународника. САД има Дан ветерана а уз то на свакој значајнијој државној свечаности ветерани су уважени на најбољи могући начин. Ми то до сада нисмо урадили. Желим да се зна да ће у првом реду на нашим државним прославама да седи управо ветеран рата, и то зато што је он стајао у првом реду онда кад је било тешко. На кога треба да нам се угледају деца? Мој идеал је да се угледају на оне који су ову земљу стварали, градили, који нису питали колико то кошта него су ишли да је бране. Колико год да с једне стране радимо на корпусу материјалних питања, сматрамо да су ове нематеријалне ствари такође веома важне. Достојанство не можете да платите. Хоћу да вратим то осећање достојанства људима који су ову земљу бранили и тако ће и бити.
Нека министарства раде са пругама и путевима, нека са новцем, а ми радимо са људима. То је најтеже. Међутим, када успете да нешто помогнете човеку, да урадите нешто добро и важно за њега, нема већег задовољства од тога.
Данас имамо стотине борачких и инвалидских удружења. Имамо хиљаде синдиката. Не можемо више тако. Морамо да нађемо начин да се укрупнимо, да заштитимо свој интерес. Ја радим на томе. Међутим, у овој држави коју воде политичари и на жалост Платонова држава још није заживела, одговара расцепканост. Што су уситњенији субјекти, то ви лакше владате јер их лакше посвађате. Тако је и са борачким удружењима. Посвађате их између себе, онда сте ви онај ко влада ситуацијом. Ја то не желим. Хоћу да имамо репрезентативна удружења која штите своја права. Хоћу да водимо рачуна о нашим борцима, али, као што рекох, најпре да утврдимо ко је био борац а ко није. Држава, тврдим неће новим законом смањивати обим њихових права али, трудићу се да буду врло, врло прецизна.
На почетку нашег разговора споменули сте пошаст беле куге која се надвила над Србијом. Хоће ли нови закон о помоћи породиљама, те породицама са децом значити охрабрење за родитеље да се одваже на рађање другог, трећег, четвртог детета?
Ево, управо се у том циљу спремамо између осталог да донесемо Закон о помоћи породицама са децом. Тај закон звучи доста бенигно, међутим, то је закон који троши неких педесет милијарди динара буџета овог министарства. Напомене ради, буџет мог министарства је око 135 милијарди. Ту спадају родитељски додаци, дечји додаци, породиљске надокнаде, продужени боравак са дететом и бројна друга права. Нећемо да укинемо ниједно од тих права али хоћемо да се она прецизно дефинишу и не желим да оставимо простора за злоупотребе. Ако будемо смањили злоупотребе имаћемо већу количину новца коју бисмо расподелили на већи број људи.
Статистика је недавно забележила готово апсурдан податак да на територији Београда имамо седам хиљада ретардирне деце. Испоставило се, међутим да је то лажан податак, узрокован чињеницом да се многи родитељи одлучују на ову својеврсну злоупотребу закона подстакнути сиромаштвом, падом стандарда. Како планирате да изађете на крај са овим проблемом?
Ово довијање родитеља да поткрпе кућни буџет огледа се кроз злоупотребу закона о подршци продуженог боравка са дететом. Имамо и меру подршке продуженог боравка са дететом. То је подршка која се даје када је дете тешко ометено у развоју. На простору града Београда имамо око седам хиљада таквих случајева, што је немогуће. Центар за социјални рад нам је, на мој упит, дао процену да не може да буде више од триста такве деце. Та деца се прате, јер то није једина мера којом се врши помоћ том детету, него се зна, пошто оно има посебне потребе, те потребе се посебно задовољавају. Верујем да је неко из најбоље намере дао макар шест хиљада потврда за права која није требало да да. Ако успемо да уведемо ред у овоме, у том случају можемо да повећамо обим права онима којима је то заиста потребно. Ето, и у овом бенигном закону ћемо по свој прилици имати жестоке реакције, љутњу, отпор, али, ми морамо да препознамо шта је злоупотреба и да је прекинемо. Имали смо случајеве да муж запосли жену као кућну помоћницу да би добијала бенефиције. То се не може, али, то се ради. Имамо често ситуације и да се фондови намењени породиљским надокнадама злоупотребљавају. То више неће моћи. Дечји додатак, такође, нећемо да укидамо нити да смањујемо. Он може само да се повећа. Али, хоћемо да знамо да ваше дете иде у школу и то сте дужни да нам докажете. До сада је требало као доказ донети само да је дете уписано у школу, али, од сада ћемо тражити доказ да дете иде редовно у школу. Држава хоће да финансира одговорно родитељство. Ако нисте у стању да пошаљете дете у школу ја морам да вас питам да ли сте ви добар родитељ и да ли заслужујете да вас ова држава помаже. И око овога ће сигурно бити гунђања али, држава није ту да разбацује новац већ да тражи и награђује одређен тип понашања. Јер, ако дете не иде у школу сутрадан неће моћи ништа да уради у свом животу.
Једно од жестоких ватрених крштења била је прича везана за синдикалне организације, на невољу поприлично отрована политиком и политикантством. Како разрешавате ову ситуацију која на жалост, иначе угроженим радницима које синдикати треба да штите, у ствари нанела највећу штету?
Као што сви знамо, Демократска странка је била та која је активно учествовала у организацији тих догађаја, и као што обично бива са свим сличним ситуацијама у којима Демократска странка узме учешће, резултат је поражавајући по оног кога ова странка узме под своје. Ниједна ружна реч према синдикатима није потекла нити из мог, ресорног министарства нити од мене као представника владе. Ми смо и усред протеста говорили да их разумемо и да треба да седнемо и да разговарамо, у оквиру социјално економског савета да наставимо да радимо и да је боље да синдикати наставе да учествују, да мењају него да излазе на улицу, поготову што су и ти изласци на улицу са припадницима Демократске странке као са звездама протеста -поражавајуће. Тако да синдикати овим ништа нису постигли нити су икако помогли једном једином раднику. А шта је функција синдиката него да помажу радницима?
Синдикати нису разумели своју нову улогу а мислим да са овом владом може све да се договори. Јер, другу државу немамо. Не доживљавам синдикате као непријатеље, чак напротив. Држава без њих не може и ја желим да они буду ту. Ако синдикати одлуче да изађу из социјалног дијалога, шта се дешава? Ништа. Али, боље је да буду ту.
Иначе, синдикати су учествовали у изради Закона о раду и око седамдесет два одсто онога што је усвојено са њихове стране било је потпуно прихваћено. Оно што није, није. Није ни логично очекивати да имате сто одсто синдикалне подршке када су овакве ствари у питању. Овај закон заправо регулише време и законитости времена у којем живимо, а то је капитализам. Ако мене питате да ли је бољи социјализам или капитализам, рећи ћу вам да је социјализам бољи. Он је далеко бољи и напреднији. На жалост, у Србији и у делу света где ми живимо њега више нема. Зато, кад гледате предузећа у реструктуирању, јасно видите да друштвена својина не може да опстане у конкуренцији приватне својине, зато што живимо у капитализму. Ми смо до сада живели у потпуно дивљем капитализму који није регулисан. Ово што смо донели Законом о раду, ако ништа друго, јесте регулисање капитализма, што опет доноси одређен ниво заштите. Или то или да остане потпуно дивљи, као што је био добрим делом до сада. Без обзира на то шта ко, па и ја са мојим идеолошким убеђењима мислио о капитализму, ми живимо у њему и морамо да га регулишемо. Немају радници ништа од тога да ми донесемо закон по којем је минимална зарада хиљаду евра, ако тај новац неће нико да им исплати. Зато је боље да легитимни представници синдиката буду ту, да сарађују са државом, са послодавцима и да доносимо заједничка решења. Од улице нема ништа. Прети се генералним штрајком, а где би се он десио? Могао би да се деси само у јавним предузећима која баш и нису толико популарна у народу. Ни у једном приватном предузећу не може да се реализује такав штрајк, тако да је боље кроз разговор учествовати у решењима.
Један од наших највећих савремених песника, који је доскора тврдио да се „Косово брани поезијом и молитвом“, изјавио је да то више није могуће. Шта бисте му ви, као познавалац прилика на Косову и Метохији с обзиром на вашу претходну функцију, одговорили на питање: Како се Космет данас брани?
Космет се брани, па се брани. Брани се и Видовданским свечаностима и спомеником Обилића у Грачаници, брани се и тиме што смо подигли и то први пут после рушења од стране Отоманског царства Душанову задужбину, Свете Архангеле. Подигли смо тамо Конак са стотину лежаја. Манастир је најпре спаљен у време владавине Турака а онда је поново спаљен 17. марта, чега се сви сећамо. Рушитељима су, ето, засметали чак и остаци манастира, па су га опет запалили. Велика је Душанова сенка.Уништили су га још једном, али ми смо га обновили. И те како се таквим обновама бранимо.
Овај месец обележио је и један тужан јубилеј, некажњен злочин – убиство и рањавање српске деце на реци Бистрици у Гораждевцу. Не чини ли Вам се да ова годишњица заслужује много већу пажњу овог народа и да смо одвећ, готово непоправљиво склони брзом заборављању?
Док сам био задужен за Косово и Метохију често сам путовао у Гораждевац и присуствовао сам обележавању те годишњице и никада није протекао ниједан мој разговор са странцима доле а да нисам поменуо Пантелију или Ивана, никад. То су ране непреболне. Ко није био у Гораждевцу и ко није видео Бистрицу где су деца побијена тај не зна ништа о Косову и о том злу и беди. Ми на жалост нисмо у могућности да одлучујемо и да главне актере те несреће натерамо да нам нешто кажу. Још увек нису пронађени актери тог зла. Али, то није једини случај да злочин остаје некажњен. Имамо једну „Олују“ у којој је протерано више од двеста педесет хиљада Срба са својих огњишта. Знамо да их је две хиљаде побијено а да је неколико стотина људи нестало. А ко је то учинио − не знамо. Као да је тих дана падала нека радиоактивна киша, вероватно. Ми не можемо да перемо савест међународне заједнице која је једина одговорна за све то. Резолуција 1244 је, колико год то чудно звучало, ипак наша најјача тапија на Косову. На нама је да вршимо стални притисак па и онда кад има мало наде, али и то је нешто. Понављати упорно, сизифовски са свешћу шта ми заправо радимо. Знате ли шта је највећи проблем Срба на Косову а и наш проблем? То што никада пред собом нисмо имали једну велику слику. Нисмо видели свој јасан циљ. Ја сам својевремено држао предавање на универзитету „Труман“ у Јерусалиму на тему Косова и Метохије, када ми је један израелски професор рекао једну упозоравајућу и искрену реченицу, да сам потпуно у праву када причам о Космету, и да нас они најбоље разумеју, али, истовремено ми је рекао и следеће: „Тек онда кад на један позив будете у стању да скупите пет хиљада Срба који желе да се врате на Косово и Метохију и тамо остану да живе, тек тада можете да говорите о Косову и Метохији.“ Ми још увек нисмо у стању то да урадимо и то не зато што нема довољно људи са Косова и Метохије који би се тамо вратили, него што је међународна заједница у потпуности погазила своје обећање да се врате сви протерани. У повратничким насељима данас имамо најгоре услове живота, честе пљачке, па и убиства. Имамо присутне све облике насиља и стога морамо сваки час да подсећамо међународну заједницу, да упозоравамо, да притискамо колико можемо.
Бриселски споразум означио је један „тотални пресек“, својеврстан хируршки рез о питању статуса Косова и Метохије. Добар део нашег народа ово сматра чином неповратног губитка Свете српске земље. Нуди ли нам пак Бриселски споразум наду и у чему, ако је има, ви видите њене темеље?
Од Бриселског споразума смо заузели један активан став. Може нам се свашта приговорити осим једног − а то је рад на ојачању положаја Срба на Косову и Метохији. Срби су јачи него што су били. Срби су јединственији него што су били. Имамо ту страшну поделу на Север и Југ и та подела нас је много коштала. То је страшна рана која мора да се лечи. Испада да смо имали Србе на Југу које смо једноставно пустили и друге Србе на Северу које држимо уз себе. Ја то не могу да прихватим. Не желим да прежалимо ниједног Србина на Косову и настојаћемо да их све имамо уз себе. Без помоћи државе Србије, живот Срба на Косову није могућ, било да је у питању Север или Југ. Радио сам неколико година доле са тим дивним људима и могу са поносом да кажем да на Косову и Метохији упркос свему данас имамо два снажна стуба. То су српска држава и Српска црква. Тамо где не допире рука српске државе да пружи помоћ и подржи људе, тамо нема Срба. Исто тако, ту где Српска црква није успела да очува свештенство и манастире, такође више нема Срба. И упорност и тврдоглавост, храброст тих људи одржава њихов опстанак доле. Споменуо бих у том контексту обнову манастира Зочиште, који је био спаљен до темеља а ми смо га комплетно обновили. Управо завршавамо звоник, тако да једва чекам да чујем та звона. То је наше звоно! Ми смо га вратили! Нека га сруше поново, ми ћемо га поново подићи, и Зочиште никада неће нестати, нити ће Архангели нестати нити Богородица Љевишка. И Богословија у Призрену, где већ имамо трећу генерацију, неће нестати. Срби на Космету неће нестати. Кроз Бриселски споразум и оно што је настало после, ми смо српску државу утемељили. Вратили смо је тамо где је није било. Бриселски споразум има својих бројних мана и много тога у њему није добро. Занимљиво је да су неки од политичара који критикују Бриселски споразум били у прилици да нешто ураде, и нису ништа учинили. 2004. године, када смо имали мартовско насиље, могли смо да урадимо пуно али то нисмо искористили. Нисмо урадили ништа. Године 2008. смо могли да урадимо још толико тога, али много мање него 2004. Опет, 2012. смо могли више него 2013. Тако смо од позиције где смо могли скоро све, дошли дотле да смо чекали још шест месеци не бисмо могли више ништа јер нас више нас нико ништа не би ни питао.
Како се, услед готово свакодневних и то веома снажних притисака да се придружимо суседима из окружења и уведемо санкције Русији, као држава „држимо“?
Мислим да се држимо веома добро. Наша званична политика јесте приближавање ЕУ, и то није нешто што је од јуче, а Руску Федерацију сматрамо својим најзначајнијим савезником и својим пријатељем. Имамо своје економске интересе и на једној и на другој страни света. Ми овде имамо изузетна руска улагања која се мере милијардама, али исто тако и улагања ЕУ која се мере милијардама. Неких двеста хиљада радних места су у директном власништву предузећа која долазе из ЕУ. С друге стране имамо „Јужни ток“ који ће сам донети 470 милиона евра. Имамо и НИС и друге компаније с руским капиталом… Нама је економија бескрајно битна. Зашто бисмо ми учествовали у сукобима великих? Нама то није потребно. Зато имамо овакву Владу Србије која се успешно, као што видимо, носи са овим проблемима. Треба да се држимо себе и своје политике. Веома смо принципијални када је у питању територијални интегритет Украјине, јер имамо Косово и Метохију и не можемо да за Космет кажемо једно а за Украјину друго, као што то нама кажу за Космет.
Оног тренутка кад успоставите политику да се све може и ништа не може, када се мери ваша величина а не снага ваших аргумената и утемељености у праву и правди, ви доводите свет на ивицу новог рата и новог колапса. Ми као земља која је све то преживела и која покушава да залечи ране можемо свима да кажемо и да их упозоримо да је то јако опасно и да је једном пуштен дух из боце јако тешко вратити. Дакле, наша политика је принципијелна, признајемо територијални интегритет Украјине али нећемо да учествујемо у сукобима великих. Верујем да је наша политика врло препознатљива и да је сви разумеју и респектују.
[/restrictedarea]

9 коментара

  1. У књизи “Поуке Божанствене Љубави“ /Београд, 2001./, Старац
    Пајсије Светогорац каже:
    “Једина животна вредност је породица. Кад пропадне породица,
    пропашће и свет… Кад пропадне породица, пропашће све: и
    свештенство и монаштво. “ /тачка, став 12., стр. 178/
    “Лако је родити дете, ли га је тешко васпитати.“ /тачка , став 14., стр 178/
    “Држава се често од орла. каква би требало да буде, претвара у врану која кида своје грађане. На речима је спремна да умре за њих, док у стварности ништа не чини.“ /тачка, став 15. , стр. 178/
    Да комунисти нису против Бога ја бих се сложио са њима. Лепо је да њиве и фабрике припадају свима, а не да неко нема ништа а други да се разбацују.“
    Ако се материјална добра не буду делила по јеванђељу на крају ће се
    делити ножем“. /тачка, став 86. стр. 212/

    Драган Славнић




    0



    0
  2. Pitajte za mišljanje Evelina i Natanijela Rotšilda i njihovu porodicu. Oni isto to misle. I još nešto – da je njihova Porodica (sa veliiikim P) jedina važna u EU delu Novog svetskog poretka. Njihova Monarhija-Korporacija guta čitave građanske države, a samo od ideje slobodne građanske države koja ima svoju imovinu koja ne zavisi od pojedinaca i MMF-a (koji je takođe u vlasništvu pojedinaca) zavisi stabilnost i zdravlje ideje porodice. Nije kriva država već NESTANAK države. Sve je privatizovano i smešteno u (privatne) bankarske tokove (nema više ideje državnih finansijskih tokova i državnog bogatstva i ekonomske nezavisnosti). Države kao entiteti zavise od volje pojedinaca da joj daju nešto malo poreza a većinu kapitala transferišu u off-shore zone. Pijačarske porodice Piramidalista uništavaju ideju države i porodice praveći svoju Monarhiju. Neofeudalna raja ne treba da se razmnožava i da im smeta.




    0



    0
  3. Milanka Vukomanović

    Svet neće da prizna još godina trista,
    da je HRIST bio prvi, pravi Komunista.




    0



    0
  4. Кад је социјализам бољи, шта ли га натера да буде у ултра капиталистичкој, неолибералној влади? Мора да ради као кртица за народно добро, а народ ће касније схватити. Неки и неће. Како ко. Можда касно. Како за кога.




    0



    0
  5. Ovo je jedan intervju koji definiše izvanrednog novinara i dobrog sagovornika.Baca novo svetlo na pojave s kojima moramo da se suočimo u našem beznađu.Sve pohvale pismenom,pametnom novinaru koji se izdvaja .




    0



    0
  6. Капитализам није одржив по економским ефектима,док је социјализам праведнији о хуман.Капитализму су потребне земље у стању каквом је наша јер није у стању због вишка производа да преживи уколико нема експлоатације која води у деструкцију земље ,људи и ресурса.Наравно,ово треба да прати „државни“ апарат који је тотално у функцији подршке експлоатације без икакве формалне контроле и регулације,дакле корумпиран послушнички кадар на челу државе чија се ангажованост своди на подршку крупном капиталу што нужно води у одсуство бриге за народ-што је све код нас на делу од „ослобођења“ на овамо,а бојим се да ће тако и бити још веома дуго-јер су Срби хипнотисани и неспособни да ствари узму у своје руке.




    0



    0
  7. Pricati da je sruseni sistem bio bolji, sto je neoboriva cinjenica, a raditi za ovaj gori, robovlasnicko-izrabljivacki sistem je cisto licemerje. Da nije u pitanju licemerje, onda bi se radilo protiv ovog sistema i na njegovom urusavanju/rusenju, a ne za njegovo opstajanje.Radilo bi se na uspostavljanju boljeg sistema cije se vrline i prednosti dobro znaju. Radilo bi se za narod, a ne samo za sebe i svoje licno dobro.Zato je bolje cutati nego se ˝smejati˝ narodu u lice na ovaj licemeran nacin.Narodu cije secanje jos nije niti ce izbledeti na socijalizam, a ovakvim licemernim izjavama racunati na njegovu podrsku u ministarskoj gradnji pljackaskog kapitalizma.Ne podilazi se masama tako niskim ˝udarcima˝.




    0



    0
  8. Zna se odavno da je kapitalizam grobar radnicke klase, nehuman i eksploatatorski sistem. Socijalizam je svetski proces do koga jednog dana neminovno mora da dodje.




    0



    0
    • Milanka Vukomanović

      Da, Socijalizam je svetski proces, ali je samo prelazno rešenje ka Komunizmu kao celovitom sistemu, čije je postulate još HRIST svojim DELIMA nagovestio. On nije jurio materijalno već je pomagao narodu i sve žrtvovao za narod, koji ni do danas nije shvatio veličinu te žrtve. Tako isto ni naš narod nije shvatio šta je dobio-naravno uz sve žrtve-sa uspostavljanjem SOCIJALIZMA-KAO OSNOVE ZA NADOGRADNJU SAVRŠENIJEG, HUMANIJEG DRUŠTVA, već se priklonio i dozvolio da ga povedu RUŠIOCI SVEGA PROGRESIVNOG. Očigledno, nismo bili dorasli SOCIJALIZMU kad ga nismo znali sačuvati.Ali, KOMUNIZAM JE NEMINOVNOST I KAD TAD ON ĆE DOĆI, jedino, ako ovi čto se po crkvama „klanjaju do zemljice crne“ a u sebi samo misle kako sve da strpaju u svoj džep…i dok se jednom rukom krste drugu drže na obaraču za uništenje celokupnog sveta-ne peduhitre. A sve u cilju DEMOKRATZACIJE celokupnog društva. Ko preživi, ako iko preživi i doživi- pričaće…..




      0



      0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *