Почетна / Свет / Тајни уговор о окупацији

Тајни уговор о окупацији

Пише Владимир Димитријевић

У тајном међудржавном уговору потписаном 21. маја 1949. наведена су  основна ограничења која су победници наметнули суверенитету Савезне Републике Немачке до 2099.

Када је почетком априла 2014. публициста и уредник угледног часописа „Cuerst“, Мануел Оксенрајтер, у интервјуу „Печату“ рекао да је Немачка од 1945. године под америчком окупацијом, то се неком могло учинити као претеривање. Но, људи који имају бољи увид у тамошња дешавања знају да потомци Гетеа и Шилера морају да ћуте кад врх „Вашингтерне“ командује.

 

КАНЦЕЛАР АКТ Довољно је сетити се млаке реакције немачког државног врха на прислушкивање највиших званичника које спроводи НСА, или пак недовољне спремности да се одбаце безобзирни захтеви САД о увођењу санкција Русији због Украјине, иако је Немцима привредна сарадња с Москвом насушно потребна. Уосталом, зар није познати немачки политичар, Оскар Лафонтен, својевремено изјавио: „Кад Вашингтон ратује у Персијском заливу, Немачка стално учествује у рату, јер је она амерички ‚носач авиона‘ у Европи. Ми нисмо суверена држава“.

Ту су, наравно, и имиграциона политика немачке државе, „исламизација“ која се наставља, емиграција висококвалификованих стручњака, употреба Бундесвера ван граница земље, озбиљан пад стандарда: све ствари којима се, очито, руководи из неког центра моћи који није у Берлину. Многи сматрају да је реч о циљаном слабљењу Немачке, и да, како би рекао Шекспир, у том лудилу има неке методе. Да ли је има?

Прошле су године од када је бивши генерал немачке Војне контраобавештајне службе Герд Хелмут Комоса код једног малог аустријског издавача објавио књигу „Немачка карта“. У књизи (коју нико у његовој отаџбини није смео да објави) налази се следећа тврдња: „Тајни међудржавни уговор потписан 21. маја 1949. од стране БНД добио је печат ‚строго поверљиво‘. У њему су наведена основна ограничења која су победници наметнули суверенитету Савезне Републике Немачке до 2099, о чему сада мало ко зна. Уз то, у документу су записана и ограничења која се тичу новина и средстава масовног информисања, а делују до 2099. Такође, златне резерве СР Немачке савезници држе код себе као својеврсни залог.“ Овај тајни уговор о окупацији назива се Канцелар акт и сваки председник Немачке мора да га потпише пре него што преузме власт. Комоса је био нападнут као сензационалиста и човек сумњивих квалитета (бранио је поступке Вермахта у Другом светском рату). Ипак, о теми је почело да се прича.

[restrictedarea]

СЛУЧАЈ ВИЛИЈА БРАНТА У „Цајту“ се 14. маја 2009. појавио интервју са Егоном Баром, утицајним саветником Вилија Бранта и угледним политичким делатником. Једном приликом, када се Брант тек устоличио, Бар је дошао да председнику Западне Немачке донесе скицу позивног писма совјетском државнику Косигину, с којим је Брант желео да се сретне. Међутим, председник је Бару, у стању извесне растројености, испричао како му је један високи немачки чиновник донео на потпис писма тројици амбасадора – америчком, британском и француском, где је морао да потврди своју приврженост савезничком ултиматуму (Канцелар акту) из 1949. Брант је био огорчен тим понижењем, али му је доносилац „вазалних“ писама рекао да су их, пре њега, потписали  Конрад Аденауер, Лудвиг Ерхард и Курт Георг Кизингер, претходни председници СР Немачке. Тада је и Вили Брант попустио. Сам Брант је, јавно, сведочио да је Основни закон 1949. Немачкој био наметнут од стране америчких окупатора.

Чињеница је да је директор немачке Централне банке Карл Блесинг својевремено био приморан да потпише сагласност у вези са златним резервама Немачке (око 120 милијарди евра) које се чувају у САД. Немачка нема право да узме своје резерве док год се на њеној територији налазе америчке војне базе. Блесинг је пред смрт 1971. године изјавио у интервјуу „Шпиглу“ да тај послератни „споразум“ важи и даље. Он је, по свему судећи, на снази и данас.

 

ВАЗАЛ ВАШИНГТОНА Легенда КГБ, Јуриј Дроздов, резидент совјетске Обавештајне службе у САД и Кини, својевремено је, тим поводом, изјавио: „Американци се нису плашили препорода послератне Немачке, као што га се ни сада не плаше, зато што су, пре настанка Савезне Републике Немачке и дозволе за обнову Бундесвера, овој држави везали и руке и ноге споразумима са САД и другим НАТО земљама.“

То јест, Американци немају намеру да оду.

Да је то тако, могло се сазнати из изјаве америчког генерала Виљема Одома, члана Савета за националну безбедност из доба Џимија Картера, саветника за војна питања Збигњева Бжежинског, шефа Обавештајне службе Генералштаба америчке пешадије у доба Регана, а затим и челник НСА. У ТВ интервјуу који је дао 25. априла 1999. године, Одом је изјавио да САД у Јужној Кореји, Јапану и Немачкој остају заувек, пошто је то један од кључних предуслова богаћења САД после Другог светског рата.

Генерал је рекао и следеће: „Упркос мишљењу већине, НАТО није био створен као одбрамбени савез против војне претње СССР. Французи у разговорима о томе нису ни помињали СССР. Они су хтели да се НАТО бави Немачком. А Енглези су желели америчко присуство у Европи. НАТО је формиран као оруђе усмерено против Немачке. Ширење НАТО десило се из истих узрока – немачко питање у вези са Пољском, Чешком, Словачком и Мађарском није више актуелно ако су сви под кровом НАТО.“ Уосталом, први генсек НАТО рекао је, во времја оно, да је циљ овог војног савеза да „Американце држи унутра, Русе споља и да потискује Немце“.

Свака прича о томе да наше везивање за Немачку значи својеврсно „одолевање“ Америци крајње је наивна. Ма колико Немачка била привредно и политички јака, она је само вазал Вашингтона. Србија, ако жели да опстане, мора изабрати пут који неће значити потчињавање, него слободу и независност (наравно, у оној мери у којој је то једној малој земљи могуће).

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. а има и `модела` где се вазали `обрачунавају` са сизероном, као вазална Венеција са Византијом, 1204. ?




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *