Почетна / Регион / СРЕБРЕНИЦА – БРОЈАЊЕ ЛЕШЕВА

СРЕБРЕНИЦА – БРОЈАЊЕ ЛЕШЕВА

Пише Џорџ Памфри

Наводно погубљење по кратком поступку око 8000 заробљеника и даље је једини аргумент за оптужбу да се у Сребреници догодио „геноцид“. Према томе, потрага за правдом требало би да почне истрагом о изворима тога броја

Већ дуги низ година оптужбе против Срба за масакр у Сребреници доминирају сликом о грађанском рату у Босни, о ратовима на територији бивше Југославије деведесетих година прошлог века и о Србима као народу. Срби су проглашени за ратне злочинце a priori, као такви.

У тексту објављеном 13. маја 1998. године под насловом „Масовне гробнице у Босни поткрепљују оптужбе за ратне злочине“, дописник „Интернешенел хералд трибјуна“ Мајк О‘Конор излаже суштинску дилему са којом се суочава Хашки трибунал у вези са „масакром у Сребреници“. Аутор објашњава да су „ексхумације током 1996. године (прве године ископавања) разоткриле 460 тела; (…) 7 500 још увек недостаје у Сребреници. Већ више од две године, циљ истражитеља ратних злочина је да пронађу преостала тела“.

Другим речима, тек пошто су Србе прво оптужили за убиство 8 000 ратних заробљеника по кратком поступку, требало је пронаћи 8 000 лешева да би се оптужба одржала.

Америчка политичка аналитичарка и аутор Дијана Џонстон је благовремено упозорила на опасности које прете због тако исхитреног приласка правди:

„Када је 1992. године, још првих месеци рата који је беснео у Босни и Херцеговини, уз подршку хрватских фактора из Загреба, муслиманска влада у Сарајеву западним медијима приказала наводне извештаје о томе како Срби циљано спроводе геноцидну политику, основни принцип опрезности, без чега је немогуће остварити правду, убрзо затим био је одбачен. Тај принцип гласи да што је озбиљнија оптужба утолико је већа неопходност да се изнесу докази, јер у противном оптужба постаје изговор за линч.“

Наводно погубљење по кратком поступку око 8 000 заробљеника и даље је једини аргумент за оптужбу да се догодио „геноцид“. Према томе, потрага за правдом требало би да почне истрагом о изворима тога броја.

Игра са бројевима

Српске снаге су заузеле Сребреницу 11. јула 1995. године. Нису наишле ни на какав отпор када су улазиле у град зато што је највећи део муслиманске војске, који га је бранио, тада већ био побегао.

Два месеца касније, 13. септембра 1995. године, Међународни комитет Црвеног крста (МКЦК) издао је следеће саопштење за штампу:

„Директор МКЦК за Западну Европу Анџело Гнедигер посетио је између 2. и 7. септембра Пале и Београд да би од власти босанских Срба добио податке о око 3.000 особа из Сребренице за које сведоци тврде да су их ухапсиле српске снаге. МКЦК је захтевао хитан приступ свим ухапшеним лицима (до сада је успео да посети само око 200 затвореника) и појединости у вези са свим смртним случајевима. МКЦК се такође обратио властима Босне и Херцеговине за информације у вези са око 5 000 особа које су се повукле из Сребренице, од којих су неке успеле да се пробију до централне Босне.“

Међутим, када је 15. септембра 1995. „Њујорк тајмс“ објавио саопштење Црвеног крста, у преносу агенције „Асошијетед прес“, цифре су биле различите:

„Око 8 000 муслимана недостаје из Сребренице, прве од две заштићене зоне Уједињених нација које су јединице босанских Срба заузеле у јулу, тврди се у саопштењу Црвеног крста данас (…) Међу несталим лицима је око 3.000, углавном мушкараца, о чијем хапшењу постоје изјаве сведока. Након пада Сребренице, Црвени крст је прикупио имена 10 000 несталих особа“, изјавила је представница за штампу Џесика Бери. Она је рекла да је, поред ухапшених, око 5 000 лица „једноставно нестало“.

[restrictedarea]

У тексту „АП“, како га је објавио „Њујорк тајмс“, врши се стапање 5 000 муслиманских мушкараца који су се повукли из Сребренице пре уласка српских снага са око 3 000 муслиманских заробљеника. За 5 000 муслимана, за које МКЦК каже да су се повукли, сада се износи нова верзија по којој  су „једноставно нестали“. Да су се „неки“ већ „пробили до Централне Босне“ и да се МКЦК обратио муслиманским властима за информације о тих 5 000 људи, такође је нестало из текста.

Стапање ове две скупине је основ за тврдњу да „8 000 лица недостаје и да се зато претпоставља да су мртви“.

Дезинформација коју је објавио „Њујорк тајмс“ не само да је искривила садржај саопштења Црвеног крста већ је истовремено занемарила информацију неколико недеља пре тога објављену на страницама истог листа.

Ево шта је писало у „Њујорк тајмсу“ 18. јула 1995:

„Неке три до четири хиљаде босанских муслимана за које су званичници УН сматрали да су нестали после пада Сребренице прошли су кроз непријатељске редове и приспели на територију под контролом босанске владе. Та група, у чијем саставу су били и рањеници, под ватром се пробила мимо српских снага и, прешавши око 30 миља шумског терена, стигла је на сигурно.“

Лондонски „Тајмс“ је ово потврдио 2. августа 1995:

„За хиљаде ‚несталих‘ припадника војске босанских муслимана из Сребренице, који су били у средишту извештаја о масовним погубљењима од стране Срба, сматра се да су на сигурном североисточно од Тузле. Праћење безбедне евакуације муслиманских војника и цивила из (…) Сребренице и Жепе показало се изузетно тешким за особље Уједињених нација и Међународног комитета Црвеног крста. Међутим, јуче је први пут Црвени крст у Женеви изјавио да је од извора у Босни сазнао да се до 2 000 војника босанске владе налази на једном подручју северно од Тузле. Они су се пробили из Сребренице а да њихове породице нису о томе обавештене“, изјавио је представник за штампу, додајући да провера ових извештаја није била могућа зато што је босанска влада одбила да представницима Црвеног крста омогући посету тог подручја.

Две недеље пре него што су Гнедигер и Бери медијима пренели своје виђење о несталим лицима, други представник МКЦК у Женеви, Пјер Голтије, изнео је важне појединости у вези са њиховим евидентирањем. У интервјуу немачком дневнику „Јунге велт“ 30. августа 1995. он је рекао:

„Све у свему, дошли смо до броја од око 10 000 несталих (у вези са Сребреницом). Али могуће је да су нека лица уписана више пута (…) Пре него што довршимо посао (брисања дупло уписаних) не можемо навести поуздане податке. Наш задатак додатно је отежан тиме што нас је босанска влада известила да се неколико хиљада избеглица пробило кроз непријатељске редове и да су поново уведени у састав босанске муслиманске војске. Самим тим, те особе се не могу сматрати несталим, али не могу се ни брисати са списка несталих (…) зато што нисмо добили њихова имена.“

Пошто број „несталих“ (за које се мисли да су „мртви“) већ две деценије стоји непромењен, на око 8 000, на основу тога могло би се претпоставити да муслиманска влада Црвеном крсту никада није предочила списак са именима лица која су успела да се домогну територије под контролом владе у Сарајеву.

Када је Миливоје Иванишевић проучавао спискове Црвеног крста са именима несталих лица, открио је да се тамо налази око 500 особа за које постоје потврде да је смрт претходила уласку српске војске у Сребреницу. Када је упоредио спискове бирача регистрованих за изборе 1996. године, уочио је да се 3 016 регистрованих бирача истовремено налазило на поменутом списку „несталих“ Црвеног крста. Или су босански муслимани приредили гласање мртвих бирача – што је изборна превара – или су ти бирачи (који су се на другом списку водили као мртви) заправо били живи и стварно узели учешће на изборима.

„Пад“ Жепе

Док је један контингент војске остао у Сребреници под командом генерала Ратка Младића и одатле организовао евакуацију цивила на муслиманску територију – жена, деце и остарелих лица – други контингент, под генералом Радиславом Крстићем, продужио је даље да би заузео оближњу муслиманску енклаву Жепа.

Неколико дана касније, снаге босанских Срба су заузеле и Жепу. У извештају о заузимању Жепе „Њујорк тајмс“ је 27. јула 1995. објавио следеће:

„Рањеници су остављени и када су босански Срби ушли у град (25. јула) били су пребачени у Сарајево на лечење, у болницу Кошево. Многи од њих су свој пут започели у Сребреници, одакле су побегли у брда када су 11. јула Срби заузели ту ‚заштићену зону‘. Ови  људи нису доспели у Тузлу, где је већина избеглица нашла прибежиште, већ су уместо тога постали браниоци Жепе. ‚Нас око 350 успели смо под борбом да се извучемо из Сребренице и докопали смо се Жепе‘, изјавио је Садик Ахметовић, један од 151 рањеника који су данас евакуисани у Сарајево на лечење (…) Они су рекли да их Срби нису малтретирали после заробљавања.“

Не чини ли се, да се најблаже изразимо, чудно да су се браниоци  Жепе повукли и оставили своје рањене другове – или да су 5 000 бранилаца Сребренице учинили то исто са својим женама, децом и остарелима – на милост и немилост српској војсци, која је уживала репутацију садиста и силоватеља, решених да изврше „геноцид“ попут нациста? Или су они можда своје српске суседе познавали боље него што је то био случај са западним пропагандистима?

У августу 2001, шест година пошто су јединице босанских Срба ушетале у Сребреницу и пет година након што је Хашки трибунал почео да трага за лешевима да би употпунио своју рачуницу, генерал Радислав Крстић, командант трупа које су заузеле Жепу, био је проглашен кривим за „масакр у Сребреници“, мада је Веће признало да се он није налазио нигде у близини тог места у време наводних масовних погубљења.

По „Њујорк тајмсу“ од 3. августа 2001, генерал Крстић је крив за учешће у „геноциду (…) за улогу у масакру више од 7.000 муслимана од стране босанских Срба у Сребреници“. У време изрицања пресуде, „Њујорк тајмс“ извештава да су „истражитељи Трибунала ексхумирали 2 028 тела из масовних гробница на том подручју и да Трибунал наводи да је позната локација за још       2 500 тела“.

Међутим, истражитељи Трибунала тада нису изразили заинтересованост за идентитет тих тела, нити за време и околности смрти. На подручју где је грађански рат беснео током четири године сва тела су аутоматски била убрајана у жртве наводног масакра у Сребреници, као да су само Срби убијали и само муслимани умирали.

Након пет година потраге за телима да би се достигао број који су исфабриковали спинмајстори „Асошијетед преса“ а раструбио га „Њујорк тајмс“, у време изрицања пресуде Крстићу Трибуналу су још увек недостајали докази да је злочин – погубљење „више од 7 000 особа“ по кратком поступку – стварно био извршен.

Обично доказ о почињеном злочину постоји пре него што се покрене истрага да би се утврдило да ли је оптужени имао везе са његовим извршењем. Овде чак ни тога није било.

[/restrictedarea]

 

Џорџ Памфри (George Pumphrey) 

Рођен 1946. у Вашингтону, грађанин Француске и Сједињених Држава. Независни аналитичар и аутор, активан у борби против расизма и рата. Тренутно живи и ради у Берлину. Објавио је неколико текстова на тему Сребренице, међу којима „Шест извора сребреничке легенде“. Са супругом Дорис је коаутор књиге „Гето и затвори: Расизам и људска права у САД“ (Pahl-Rugenstein, Cologne, West Germany /1982/). 

Један коментар

  1. СРБСКИ ФБ РЕПОРТЕР
    ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ… Василије од Семберије
    Posted by fbr / In MAIL – RSS FEED, Василије од Семберије, ИЗДВАЈАМО, Миодраг Новаковић, поезија / October 6, 2013
    ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ
    ******
    ДРАГИ МОЈИ СРПСКИ ОСНОВЦИ,
    ЗНАТЕ ЛИ ГДЕ СУ ПРЕБИЛОВЦИ,
    И ЈЕЗИВЕ ЈАМЕ ХЕРЦЕГОВАЧКЕ
    У КОЈЕ СУ СРБЕ БАЦАЛИ НА ГЛАВАЧКЕ.
    ОДВАЈАЛИ БЕБЕ ОД СИСЕ
    И СА МАЈКАМА БАЦАЛИ У АМБИСЕ.
    ДРАГИ МОЈИ СРПСКИ ОСНОВЦИ,
    СРЕДЊОШКОЛЦИ И ПОСТДИПЛОМЦИ,
    ЗНАТЕ ЛИ СРБИЈА НЕСРЕТНИЦА,
    КОЛИКО ЈЕ ИМАЛА СРЕБРЕНИЦА,
    ЗНАТЕ ЛИ НАЦИЈУ ВИШЕ КЛАНУ,
    НА ОВОМ КРВАВОМ БАЛКАНУ.
    УПАМТИТЕ ГРАДИШКЕ,ЈАСЕНОВЦЕ
    ЈАЈИНЦЕ И САЈМИШТА,
    УПАМТИТЕ СРПСКА ГУБИЛИШТА,
    АКО ЗАБОРАВИТЕ,
    КАО ДА НИЈЕ БИЛО НИШТА.
    И РАШИРЕНИХ РУКУ НА СВОЈИМ ВРАТИМА,
    ПОЛЕТИЋЕТЕ У ЗАГРЉАЈ СВОЈИМ ЏЕЛАТИМА.
    А ОНИ ЋЕ КАМЕ ИЗВУЋИ ИЗ ПОТАЈЕ,
    И НАШ ЋЕ ПОКОЉ ДА ТРАЈЕ И ТРАЈЕ.
    И СВАКА НОВА ПОКОЛЕЊА,
    КЛАЋЕ НАС ДО ИСТРЕБЉЕЊА.
    ********
    ПЕСНИК,,ВАСИЛИЈЕ ОД СЕМБЕРИЈЕ”

    Драган Славнић




    1



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *