Почетна / Свет / Криминална економија ЕУ

Криминална економија ЕУ

за „Печат“ из Љубљане Светлана Васовић-Мекина

Европска унија сваког дана, у сваком погледу, све више напредује. Бар на папиру, захваљујући повећању препродаје дрога и обима проституције

Последњи дан јуна, сунчано поподне, Клагенфурт, аустријска Корушка; на тргу, насупрот споменику посвећеном Марији Терезији, окачено огромно платно изнад још веће бине, све у част Светског фудбалског првенства. Мало даље, у срцу града, на раскрсници две најпрометније улице, постављен је велики штанд изнад којега намернике привлачи парола-натпис „Излазак из ЕУ“. Са графичким приказом: црна слова „ЕУ“ уцртана, као на саобраћајном знаку унутар црвеног круга, и − прецртана. Свуд наоколо су распоређени плакати који обавештавају грађане о иницијативи за референдум о изласку Аустрије из ЕУ. Две жене за штандом позивају пролазнике да потпишу захтев за излазак државе из окриља тзв. „европске породице“, деле летке, уз осмех и обавештење да ће наредних дана на истом месту бити и нотар „за оверу вашег потписа“. Прегршт брошура се бави прецизирањем разлога за напуштање Уније, уз детаљна објашњења зашто је ЕУ погубна по Аустрију.

ОЖИВЉАВАЊЕ ЕУ ЛЕША У неколико речи − иницијатори референдума тврде да Аустријанци више не желе да буду „крава музара за спасавање прескупог евра и проневере банака“. И још: Аустријанцима се смучило да „плаћају милијарде за Брисел“. Зато желе да ставе тачку на промашени пројекат. Не ради се о евроскептицима, упозорава нас једна од активисткиња, већ о људима који су протеклих деценија искусили живот у ЕУ и знају зашто више не желе да учествују у „оживљавању леша“. Поред тога, подсећа да се Аустрија определила за неутралност, а „права неутралност подразумева дистанцу према сваком војном пакту, а никако учешће у некаквој будућој европској армији која има блиске односе са НАТО“. У једној од брошура се као узданица и пример једине праве неутралне земље помиње Швајцарска.

Промотори референдума о изласку Аустрије из ЕУ осврнули су се и на мантру бриселске администрације о „слободној трговини“, за коју сматрају да је пуки параван захваљујући којем безобразно велику корист извлаче само велики концерни, док је обичан свет суочен са сталним опадањем зарада, све већим доприносима и све мизернијим пензијама. Као главно зло ЕУ апострофиран је Лисабонски уговор, који су прваци Уније рекламирали као најважнији акт и незванични устав те творевине, а за који његови критичари у Аустрији тврде да је поништио најважније принципе демократије, па сада „такозвану европску политику воде и о њој одлучују комесари, особе које нису изабране на непосредним изборима“, а приде ни Европски парламент нема снагу законодавца. Оно што подрива демократију је чињеница да „вољу сваке државе чланице може да прегласа и поништи воља парламентараца осталих чланица ЕУ“. Наведено је и конкретно, наоко банално, али за Аустријанце важно питање – транспорт тешких камиона аустријским друмовима.

Што се велике политике тиче, на удару се нашла „ратнохушкачка политика САД и ЕУ“ која „крши важеће међународно право“; ту се помиње и пример Србије: „Од 27 држава ЕУ, њих 25 припада НАТО, а међу њима су све велике чланице Уније. НАТО је испрва био замишљен као одбрамбени савез, али је уместо тога последњих деценија водио бројне нападачке ратове и донео је милионима људи, у страшним примерима попут Ирака, Србије, Авганистана и Либије − смрт и ужасне патње. Ниједна од тих држава није представљала никакву, ни најмању опасност за САД или ЕУ и није имала никакву реалну (војну) шансу да се брани од њихових напада. Државе ЕУ су у свим тим ратовима биле на страни САД па су тако одговорне и за масовно уништавање живота, инфраструктуре и културе. Све то се дешава само зато јер су многи и даље уверени да је ЕУ ‚мировњачки пројекат‘, па нису свесни у шта се извргла или им се све то (агресија на треће земље) још увек прикрива, пошто се дешава ‚далеко од нас‘. Али то нас не оправдава! Тек сад, када је ова ужасна политика САД због ситуације у Украјини, коју су сами створили, довела безмало до војне конфронтације са атомском силом Русијом, почели су да се буде и многи људи код нас.“

Иницијатива за референдум за излазак Аустрије из ЕУ је само једна од оних о којој „етаблирани медији“ не извештавају. Тзв. евроскептици нису само постигли велики успех на последњим изборима за Европски парламент, одржаним пре месец дана, већ њихова убојита критика ЕУ и на локалном нивоу све чешће постаје озбиљна конкуренција до сада владајућим (или како себе радо називају − традиционалним) странкама у државама чланицама Уније − што је последица изузетно лошег стања у ЕУ. То је протеклих дана признао чак и словеначки председник Борут Пахор, који је о десетогодишњици уласка државе у ЕУ и НАТО и поводом обележавања 23 године од „изласка“ Словеније из СФРЈ, изјавио: „Види се да је Европска унија изгубила своју снагу, улогу и значај.“

[restrictedarea]

Занимљиво је упознати се са искуствима државе која је важила за политички најнапреднију и економски најразвијенију у некадашњој СФРЈ, а којој је, као таквој, успело да прва од свих бивших југословенских република уђе у ЕУ. „Словенија је гомила рушевина, згажених нада, поништених закона, корумпираних судова, земља без иједног јединог државног службеника без сумњиве прошлости. Плус, председник једне владајуће партије је иза решетака, док је председник његове донедавно најљуће конкуренције на најбољем путу да заврши на истом месту“, сумира поразно стање у држави један од водећих коментатора љубљанског „Дневника“, у прошлости велики поборник интервенција НАТО и ревносни пописивач свих пораза „српских агресора“ на Балкану.

ЛАКИРОВКА ЈАВНИХ ФИНАНСИЈА Уз такво мрачно расположење међу својим, до јуче „свежим“ и вазда податним чланицама, није чудо да Брисел на све могуће начине покушава да бар „оптички“ поправи свој пољуљани имиџ. С обзиром на то да ЕУ бирократе за све неприлике окривљују финансијску кризу, јасно је да су бриселски спин-доктори заврнули рукаве и прво се латили лакировке јавних финансија. Недавно је смео корак у том правцу повукла Италија, која ће убудуће приликом обрачунавања свог бруто друштвеног производа (БДП) у „доходак“ убрајати и „приход“ од незаконите трговине дрогом, проституције, као и од других активности криминалних организација које доприносе „благостању државе“.

Италија није прва (а очито ни последња) држава која је прибегла оваквом необичном лукавству како би приказала да су њене јавне финансије у бољој кондицији него што заиста јесу. И САД су свој БДП „напумпале“ за око пет одсто, односно за 500 милијарди долара, захваљујући „ненаменским средствима“. Слично су поступиле и Шпанија, Грчка, Велика Британија и неке друге државе. Нигерија је, на пример, основу за израчунавање БДП прилагодила својим амбицијама, тако да је доходак, статистички, преко ноћи повисила за читавих 100 одсто. Разлози за све описане статистичке акробације јесу, пре свега, политички – није штос да БДП изгледа боље само „на папиру“, већ такви статистички трикови омогућавају да у виртуелном свету делује као да је држави кренуло набоље. Последично (и сразмерно тако израчунатом БДП) држави следују више квоте гласова у међународним организацијама, фондовима итд. Државе које овако „надувају“ свој БДП стичу шансу да конкуришу (и добију) нове кредите од банака и међународних финансијских институција.

У случају Италије и других држава ЕУ, наоко виши БДП представља одскочну даску за добијање „свежег“ новца од Европске централне банке (ЕЦБ) чије су пројекције такође креиране „према диктату потреба“, што се може закључити из изјаве гувернера ЕЦБ Марија Драгија да је „за спас евра спреман да учини ама баш све што је нужно“. Узалуд су независни аналитичари упозоравали да је таква политика кратковида и да ће домаћим властима уместо мирног сна донети нове главобоље, јер су последице неизбежне. Таквим „надувавањем“ БДП у појединим државама (неке од њих су и највеће чланице ЕУ) светска економија губи важан универзални и компаративни показатељ стања националних привреда, а те исте државе, због виртуелног увећања сопственог БДП, касније чека казна у виду повећаног цеха за чланарине, као и додатне обавезе које произлазе из чланства у појединим међународним организацијама.

Италија се, међутим, засад не брине због тих „ситница“. Најважнији циљ италијанске привреде је смањење буџетског дефицита на 2,6 одсто БДП, што је важно, јер Мастрихтско правило, које су обавезне да поштују све државе чланице ЕУ, одређује да прекорачење буџетског дефицита не сме бити више од три, највише 3,5 одсто. У случају кршења тог правила, чланице ЕУ могу бити кажњене. Мастрихтско правило уједно открива и колико су неке чланице ЕУ „једнакије“ од других, јер од санкција стрепе нове и мање државе Европске уније, док је Немачка исто правило газила без икаквих проблема.

Како год, с обзиром на то да је рецесија (којој се не види крај) у Италији чак и прошлогодишњи БДП − у поређењу са приходом из давне 2001. године − срезала за два одсто, влада у Риму у додавању прихода од криминалних активности у масу укупног БДП види сламку спаса, који приде супер изгледа, бар на графиконима. „Иако се последице оваквог маневра не могу тако лако квантификовати, нема сумње да ће имати позитиван ефекат на БДП“, оцењује потез италијанске владе Ђузепе ди Таранто, професор економије на универзитету „Луис“ у Риму. Банка Италије је проценила да је само у 2012. години вредност „криминалне привреде“ у држави износила чак 10,9 одсто БДП, а у израчунавање снаге италијанске привреде је успут укључена и „сива зона“ економије у висини од 16 до 17,5 одсто БДП. Власт у Риму је за све то добила „благослов“ из врха ЕУ, у виду инструкција да треба што прецизније измерити све привредне активности сваке од земаља чланица ЕУ. Уколико би се у Унији стриктно побројале све незаконите активности, вешта бриселска администрација би то умела да прикаже као (привидни) „раст“ БДП од 2,4 одсто − на нивоу целе ЕУ. „Укључивање криминалне привреде“ би Великој Британији, на пример, произвело раст друштвеног производа од четири до пет одсто, а Шведској и Финској по око пет одсто.

ТМУРНИ ПОКАЗАТЕЉИ Упркос свим статистичким спекулацијама, ситуација у ЕУ остаје и даље тмурна. Незапосленост у Грчкој и Шпанији не јењава (још увек је преко 27 одсто) а није много боље ни у Португалији (15 одсто) на Кипру (16,7) или у Ирској (10 одсто). Још горе је да задуженост домаћинстава остаје на високом нивоу и не опада, што по анализама и графиконима „Standard&Poor“, значи да сваки евро, „отплаћен“ банкама у ЕУ − уистину „заувек напушта домаћу привреду“, јер задужена домаћинства и предузећа више не могу да узимају позајмице, нити су ништа мање задужене банке у прилици да нуде кредите. Цене су стога у паду, али купаца робе нема па нема јер нема пара – и тако ЕУ пада у опасан круг дефлације. Када би државе (односно њихови поданици) могле више да троше или више да извозе, то би, наравно, био спас; али ЕУ државе због „политике затезања каиша“ и штедње не могу више да се задужују, a и извоз je све тежи због рестриктивних мера Европске централне банке. Пошто у ЕУ не постоји консензус о „појефтињењу“ заједничке валуте, државе (пре свега оне на периферији Уније) присиљене су да стално крешу плате и пензије, што доприноси новом паду БДП и све дубљем паду у понор кризе.

Пречица за исправљање описаних проблема путем статистичког увођења „криминалне економије“ на задња врата можда не личи на толико опеване „стандарде ЕУ“ које нам пропагирају еурофанатици, али шта да се ради. Важно је да ЕУ сваког дана, у сваком погледу, све више напредује. Па макар то било преко протежирања продаје дрога и повећања обима проституције.

Посланици окренули леђа ЕУ

На првој седници новоформираног сазива Европског парламента (ЕП) отприлике трећина посланика ЕП је приликом интонирања химне и подизања заставе ЕУ окренула леђа говорници и застави и тако је бојкотовала, јер ЕУ сматра угњетачком творевином.

Европосланици из редова тзв. евроскептичних партија, који су изабрани на недавним изборима за ЕП (међу њима највећу групацију чине припадници британског УКИП) претходно су организовали „марш слободе“ према згради ЕП. Заменик вође УКИП Пол Нутал је том приликом изјавио: „Не признајемо и не поштујемо европску заставу и химну. Обе су симболи нашег потчињавања политичкој унији коју британски грађани одбацују. У Европском парламенту ћемо учинити све што је у нашој моћи како бисмо се супротставили федералистичком систему који игнорише нашу националну демократију и милионе људи широм Европе гура у бездан сиромаштва и незапослености. Национална независност и чланство у ЕУ нису компатибилни. Учинићемо све што је у нашој моћи да бисмо се ослободили од те корумпиране институције.“

Патрик О‘Флан, такође члан УКИП, објаснио је да није имао зазора да окрене леђа док је „свирана такозвана химна ЕУ“ јер је то била „демонстрација одвратности коју Британци осећају према шаради што се одигравала у сали“ ЕП. Сматра да је окретање леђа европској застави (исти чин су неки други посланици ЕП назвали „идиотским“) било добро и јер се на тај начин „европској политичкој елити дало до знања да им неће бити дозвољено да све тече како су навикли“ те да су се стога и други посланици „осетили изазванима и постиђенима“.

[/restrictedarea]

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *