Почетна / Свет / Затворска индустрија у САД – посао који не може да пропадне

Затворска индустрија у САД – посао који не може да пропадне

Пише Филип Родић

Опште је место да су САД постале оно што данас јесу пре свега захваљујући двема стварима – отимачини земље од Индијанаца и експлоатацији црних робова доведених из Африке. Рецепт је очигледно толико добар да се од 19. века није променио, данас је само мало прикривенији и елегантнији али подједнако суров, што су на својој кожи осетили и амерички грађани који су имали несрећу да „падну у ропство“

САД већ деценијама по буџетским издвајањима за војску заузимају више од половине светских војних трошкова. Прво место на свету заузимају и по броју затвореника, јер је у САД, чије становништво чини око пет одсто светске популације, затворено око 2,3 милиона људи, односно око 25 одсто светских затвореника. Та бројка је за пола милиона већа него у Кини, која не само да има пет пута више становника од САД него и репутацију државе која своје грађане немилосрдно трпа у затворе. Изненађује и податак да је данас у америчком затворском систему више црнаца него што их је било у ропству. Ту информацију изнела је професорка права на Универзитету у Охају Мишел Александер тврдећи да је бројка од 846 000 затворених црнаца, колико их је према америчком Министарству правде било у 2008, већа од укупног броја црначких робова 1850. године, пред почетак Америчког грађанског рата.

 

Америчку војску опремају робови Чињеница да су САД прве у свету и по војним трошковима и по броју затвореника није једина веза између њихове војне и затворске машинерије. Када се помене рад затвореника, већина Американаца помисли на израду регистарских таблица за аутомобиле, или текстила. Иако се ова роба и даље производи у америчким затворима, није то оно што затворском комплексу доноси највише новца. Процењује се да се у америчким федералним затворима производе сви шлемови које носе амерички војници, њихове идентификационе плочице, панцирни прслуци, чутуре, наочари за ноћно осматрање, реденици за муницију, шатори, мајице, торбе и панталоне.

Производњом свега овога управља профитна организација УНИЦОР, која се раније звала Федерална затворска индустрија, и која је 39. по величини испоручилац опреме америчкој влади. Ова компанија има 110 фабрика смештених у 79 федералних затвора. Укупан обрт ове фирме 2001. износио је 583,5 милиона долара, од чега је Министарству одбране продато робе у вредности од 388 милиона долара, односно 66,5 одсто од укупне суме. С обзиром на то колико се у последњих десет година повећао број затвореника, треба очекивати и да је зарада на њиховом раду много већа, али о томе ћемо мало касније.

За свој рад, амерички затвореници плаћени су 23 цента на сат (поређења ради, минимална надница за сат у САД износи 7,25 долара) и немају права на синдикално удруживање, трошкове везане за безбедност на раду, пензију, здравствено осигурање, боловање, прековремени рад. С обзиром на ово, затвореничка радна снага оштра је конкуренција чак и за најјефтиније раднике у азијским или афричким земљама, а пошто је домаћа, и транспортни трошкови сведени су на минимум. Да ствар буде још „слађа“, велики део трошкова производње плаћају амерички порески обвезници.

Како се на затвореничком зноју јако лепо зарађује, не чуди што је 37 америчких држава омогућило и приватним компанијама да користе рад затвореника. Иако је државни УНИЦОР лидер у експлоатацији затвореника, свој део колача имају и компаније попут Мотороле, Мајкрософта, Викторијас сикрита, Компака, ИБМ, Боинга, Интела, Пјера Кардена… Ако је циљ сваког пословног подухвата да се смање трошкови и повећа профит, затворски радници су врло паметно решење, али овакво решење у својој суштини представља нову врсту робовласништва. За то постоје више него јасне паралеле – ужасни услови за рад (многи затвореници раде са токсичним материјама без одговарајуће заштите, радни дан често траје дуже од осам часова без пауза…) и физичка присила (затвореници често губе разне привилегије ако одбију рад, а најдрастичнији пример је из Џорџије, где је одржан један од највећих затвореничких протеста у историји САД, пошто су затвореници били приморани да раде седам дана заредом без плате и пребијани уколико се нису повиновали захтеву).

[restrictedarea]

Зарада науштрб квалитета живота Менталитету који за циљ има само лично богаћење и експлоатацију других ни све набројано, међутим, није довољно. Амерички бизнисмени су се досетили још једног начина на који могу да искористе како затворенике, тако и пореске обвезнике – отварање приватних затвора. Развој овог посла започео је осамдесетих година током владавина Роналда Регана и Џорџа Буша Старијег, али је зенит достигнут током деведесетих у време председниковања Била Клинтона, када је на Вол стриту завладала права јагма за акцијама компанија које управљају приватним затворима. Замајац је био Клинтонов план за смањење броја запослених у федералним институцијама, што је натерало Министарство правде да прибегне ангажовању приватних корпорација. У Америци се данас овим послом бави око 18 фирми, међу којима су највеће Корекшенел корпорејшн оф Америка (ЦЦА) и Векенхат, које заједно контролишу око 75 одсто тржишта које има око 150 затвора. Приватни затвори примају од државе загарантовану суму новца по сваком затворенику, без обзира на то колико њихово чување кошта. Како је управник једног од приватних затвора у Вирџинији Расел Борас објаснио, „тајна ниских трошкова је у ангажовању минималног броја чувара за што већи број затвореника“. Тако је, на пример, ЦЦА у Вирџинији отворила ултрамодеран затвор у којем пет чувара у дневној смени и двојица у ноћној чувају 750 затвореника. У овим затворима, затвореници могу добити смањење казне захваљујући добром понашању, али за сваки прекршај добијају по 30 додатних дана казне, што значи више профита за компанију. Према истраживању спроведеном у затворима у Њу Мексику, затвореници у објектима под контролом ЦЦА добијали су продужетак казне осам пута више него затвореници у државним затворима.

Која је, међутим, цена која се плаћа оваквим драстичним смањењем трошкова за рад затвора? Провера рада највеће америчке приватне затворске фирме из 2012. показала је да је прекршено 47 одредаба закона и да је испуњено свега 66,7 одсто законских прописа о раду и условима у затворима. У извештају су описана кршења која иду од незадовољавајућих хигијенских услова за живот до недостатка ефикасних процедура у ванредним ситуацијама. Затвореници су били у лошем здравственом стању и затворени у ћелије од 2,3 квадратна метра, што је мање од законског минимума. У неким случајевима, у једној ћелији налазила су се по два затвореника, због чега је један морао да спава на поду. „Очигледно је да се у неким сегментима не испуњавају прописане процедуре. Неки од запослених изразили су забринутост за безбедност због малог броја чувара који не могу да покрију све потребе. Други запослени су се жалили на конфузију у раду“, наводи се у том извештају и додаје да је у једном од затвора само један чувар био обучен у складу са законским стандардима. Затвореници су се жалили да се не осећају безбедно. Директор Америчке уније за грађанске слободе Мајк Брикнер оценио је да се у приватним затворима никаква пажња не посвећује рехабилитацији затвореника и њиховом спречавању да понове злочин, јер им то због профита није у интересу. „Њима је свеједно да ли ће се неко поново интегрисати у друштво. Њихов приступ је циничан и, у ствари, њима одговара да та особа буде поново осуђена, јер ће се вратити у њихов затвор и они ће поново зарадити“, рекао је он.

 

Бизнис којем ни рецесија не може ништа Упркос свему овоме, посао за ЦЦА цвета. Да би привукла нове потенцијалне инвеститоре, ова компанија је покренула рекламну кампању у оквиру које је представљен и виртуелни обилазак окружног затвора Метро Дејвидсон. Рекламни пакет, међутим, пружа забрињавајући увид не само у то како затворски индустријски комплекс наставља да буја захваљујући хапшењима Американаца него и како амерички затворски систем уопште, било приватни, било државни, изгледа горе и од онога што сте могли да замислите. ЦЦА наводи да све више америчких држава своје затворске објекте продаје приватним компанијама, од чега инвеститори могу лепо да профитирају. На питање зашто држава уопште продаје затворе, ЦЦА наводи да је то зато што влада не може сама да осмисли како да управља овим установама, да су објекти у лошем стању и да је федерални затворски систем пренатрпан и до 40 одсто преко својих капацитета, услед чега затвореници живе у лошим условима. Приватизација таквих затвора, наводи ЦЦА, омогућава боље управљање. Да ли то значи да ће преузимањем затвора ЦЦА побољшати животне услове затвореника? Као што смо видели, неће, али је ова фирма тренутно у преговорима о откупу додатних објеката са 48 америчких држава. Приватни затвори данас представљају десети део укупног америчког затворског комплекса, али је број затвореника под контролом компаније ЦЦА у последње четири године повећан за 12,4 одсто.

Како је остварен такав успех? Једноставно. ЦЦА је између 2006. и 2008. зарадила око 133 милиона долара и истовремено је на лобирање у америчком Конгресу потрошила скоро три милиона. У протеклој деценији, на лобирање је потрошено укупно 17,6 милиона долара. ЦЦА очекује, вероватно захваљујући томе, да ће број затвореника под њеном ингеренцијом само још порасти. У свом рекламном пакету, ова компанија наводи да се бави „послом са позитивним инвестиционим карактеристикама“. За оне који се не разумеју у инвестирање у затворе, ствар је детаљно објашњена. Не само да ЦЦА има ограничену конкуренцију  него је инвестирање у затворе један од ретких пословних потеза који је „отпоран на рецесију“. Не само да је отпоран него ЦЦА тврди да им економска криза иде у корист, јер „рецесија има потенцијал да повећа број затвореника“. Да би своју понуду потенцијалним инвеститорима учинили још привлачнијом, наводе да ће се број затвореника повећавати како се повећава и становништво САД.

 

Инфлација затвореника У овој последњој тврдњи ЦЦА нема нимало лажи. Нажалост. Да се број затвореника у Америци вртоглаво повећава, већ је добро доказана чињеница. Затворска статистика у САД је у најмању руку катастрофална. Са мање од 300 000 затвореника, колико их је било 1972, број заточених Американаца повећао се до 1990. године на милион, да би десет година касније достигао бројку од два милиона. Према статистикама, број затвореника је од почетка 20. века до почетка осамдесетих година био релативно стабилан, а онда је између 1981. и 1982. године дошло до првог значајнијег повећања од 12 одсто. Следећи већи скок, од 21 одсто, забележен је између 1988. и 1989. До рекордног скока у броју затвореника долази, међутим, између 2003. и 2004, када се њихов број повећава за невероватних 51 одсто, да би данас износио више од 2,3 милиона људи, што значи да се од 100 000 америчких грађана у затвору налази њих 760. Поређења ради, тај број у Великој Британији износи 153, Француској 96 и Немачкој 90.

Према извештају америчке владе објављеном децембра прошле године, број затвореника се само у федералним затворима у последњих десет година повећао за скоро 30 одсто. Ово повећање објашњава се увођењем праксе „обавезног казненог минимума“ која подразумева скоро потпуно укидање дискреционог права судије у изрицању пресуде, па, на пример, ненасилни прекршај у вези са наркотицима некога ко не представља никакву физичку претњу друштву може послати на вишедеценијску затворску казну, што критичари овог система сматрају „превише строгим“. Доиста, казне за исте злочине знатно су пооштрене у последњих четврт века. Преступ везан за наркотике у просеку је 1974. године доносио казну од 38,5 месеци, док су 2011. изрицане казне од у просеку 74 месеца. Године 1986. само је око 50 одсто преступа с наркотицима окончано пресудом која је подразумевала затворску казну, док је тај проценат 2011. износио 90 одсто. Ови подаци нису од важности само за преступнике и њихове породице него и за америчке пореске обвезнике који то све плаћају. Буџет за федералне затворе америчког Министарства правде повећан је са пет милијарди долара 2008. на седам милијарди 2013. Природно се поставља питање да ли је онај новац који је приватни сектор уложио у лобирање у Вашингтону довео до оваквих промена, или је посреди нешто друго. Реалност у САД  је данас да затвори не служе за рехабилитацију затвореника, него за профит.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *