Zatvorska industrija u SAD – posao koji ne može da propadne

Piše Filip Rodić

Opšte je mesto da su SAD postale ono što danas jesu pre svega zahvaljujući dvema stvarima – otimačini zemlje od Indijanaca i eksploataciji crnih robova dovedenih iz Afrike. Recept je očigledno toliko dobar da se od 19. veka nije promenio, danas je samo malo prikriveniji i elegantniji ali podjednako surov, što su na svojoj koži osetili i američki građani koji su imali nesreću da „padnu u ropstvo“

SAD već decenijama po budžetskim izdvajanjima za vojsku zauzimaju više od polovine svetskih vojnih troškova. Prvo mesto na svetu zauzimaju i po broju zatvorenika, jer je u SAD, čije stanovništvo čini oko pet odsto svetske populacije, zatvoreno oko 2,3 miliona ljudi, odnosno oko 25 odsto svetskih zatvorenika. Ta brojka je za pola miliona veća nego u Kini, koja ne samo da ima pet puta više stanovnika od SAD nego i reputaciju države koja svoje građane nemilosrdno trpa u zatvore. Iznenađuje i podatak da je danas u američkom zatvorskom sistemu više crnaca nego što ih je bilo u ropstvu. Tu informaciju iznela je profesorka prava na Univerzitetu u Ohaju Mišel Aleksander tvrdeći da je brojka od 846 000 zatvorenih crnaca, koliko ih je prema američkom Ministarstvu pravde bilo u 2008, veća od ukupnog broja crnačkih robova 1850. godine, pred početak Američkog građanskog rata.

 

Američku vojsku opremaju robovi Činjenica da su SAD prve u svetu i po vojnim troškovima i po broju zatvorenika nije jedina veza između njihove vojne i zatvorske mašinerije. Kada se pomene rad zatvorenika, većina Amerikanaca pomisli na izradu registarskih tablica za automobile, ili tekstila. Iako se ova roba i dalje proizvodi u američkim zatvorima, nije to ono što zatvorskom kompleksu donosi najviše novca. Procenjuje se da se u američkim federalnim zatvorima proizvode svi šlemovi koje nose američki vojnici, njihove identifikacione pločice, pancirni prsluci, čuture, naočari za noćno osmatranje, redenici za municiju, šatori, majice, torbe i pantalone.

Proizvodnjom svega ovoga upravlja profitna organizacija UNICOR, koja se ranije zvala Federalna zatvorska industrija, i koja je 39. po veličini isporučilac opreme američkoj vladi. Ova kompanija ima 110 fabrika smeštenih u 79 federalnih zatvora. Ukupan obrt ove firme 2001. iznosio je 583,5 miliona dolara, od čega je Ministarstvu odbrane prodato robe u vrednosti od 388 miliona dolara, odnosno 66,5 odsto od ukupne sume. S obzirom na to koliko se u poslednjih deset godina povećao broj zatvorenika, treba očekivati i da je zarada na njihovom radu mnogo veća, ali o tome ćemo malo kasnije.

Za svoj rad, američki zatvorenici plaćeni su 23 centa na sat (poređenja radi, minimalna nadnica za sat u SAD iznosi 7,25 dolara) i nemaju prava na sindikalno udruživanje, troškove vezane za bezbednost na radu, penziju, zdravstveno osiguranje, bolovanje, prekovremeni rad. S obzirom na ovo, zatvorenička radna snaga oštra je konkurencija čak i za najjeftinije radnike u azijskim ili afričkim zemljama, a pošto je domaća, i transportni troškovi svedeni su na minimum. Da stvar bude još „slađa“, veliki deo troškova proizvodnje plaćaju američki poreski obveznici.

Kako se na zatvoreničkom znoju jako lepo zarađuje, ne čudi što je 37 američkih država omogućilo i privatnim kompanijama da koriste rad zatvorenika. Iako je državni UNICOR lider u eksploataciji zatvorenika, svoj deo kolača imaju i kompanije poput Motorole, Majkrosofta, Viktorijas sikrita, Kompaka, IBM, Boinga, Intela, Pjera Kardena… Ako je cilj svakog poslovnog poduhvata da se smanje troškovi i poveća profit, zatvorski radnici su vrlo pametno rešenje, ali ovakvo rešenje u svojoj suštini predstavlja novu vrstu robovlasništva. Za to postoje više nego jasne paralele – užasni uslovi za rad (mnogi zatvorenici rade sa toksičnim materijama bez odgovarajuće zaštite, radni dan često traje duže od osam časova bez pauza…) i fizička prisila (zatvorenici često gube razne privilegije ako odbiju rad, a najdrastičniji primer je iz Džordžije, gde je održan jedan od najvećih zatvoreničkih protesta u istoriji SAD, pošto su zatvorenici bili primorani da rade sedam dana zaredom bez plate i prebijani ukoliko se nisu povinovali zahtevu).

[restrictedarea]

Zarada nauštrb kvaliteta života Mentalitetu koji za cilj ima samo lično bogaćenje i eksploataciju drugih ni sve nabrojano, međutim, nije dovoljno. Američki biznismeni su se dosetili još jednog načina na koji mogu da iskoriste kako zatvorenike, tako i poreske obveznike – otvaranje privatnih zatvora. Razvoj ovog posla započeo je osamdesetih godina tokom vladavina Ronalda Regana i Džordža Buša Starijeg, ali je zenit dostignut tokom devedesetih u vreme predsednikovanja Bila Klintona, kada je na Vol stritu zavladala prava jagma za akcijama kompanija koje upravljaju privatnim zatvorima. Zamajac je bio Klintonov plan za smanjenje broja zaposlenih u federalnim institucijama, što je nateralo Ministarstvo pravde da pribegne angažovanju privatnih korporacija. U Americi se danas ovim poslom bavi oko 18 firmi, među kojima su najveće Korekšenel korporejšn of Amerika (CCA) i Vekenhat, koje zajedno kontrolišu oko 75 odsto tržišta koje ima oko 150 zatvora. Privatni zatvori primaju od države zagarantovanu sumu novca po svakom zatvoreniku, bez obzira na to koliko njihovo čuvanje košta. Kako je upravnik jednog od privatnih zatvora u Virdžiniji Rasel Boras objasnio, „tajna niskih troškova je u angažovanju minimalnog broja čuvara za što veći broj zatvorenika“. Tako je, na primer, CCA u Virdžiniji otvorila ultramoderan zatvor u kojem pet čuvara u dnevnoj smeni i dvojica u noćnoj čuvaju 750 zatvorenika. U ovim zatvorima, zatvorenici mogu dobiti smanjenje kazne zahvaljujući dobrom ponašanju, ali za svaki prekršaj dobijaju po 30 dodatnih dana kazne, što znači više profita za kompaniju. Prema istraživanju sprovedenom u zatvorima u Nju Meksiku, zatvorenici u objektima pod kontrolom CCA dobijali su produžetak kazne osam puta više nego zatvorenici u državnim zatvorima.

Koja je, međutim, cena koja se plaća ovakvim drastičnim smanjenjem troškova za rad zatvora? Provera rada najveće američke privatne zatvorske firme iz 2012. pokazala je da je prekršeno 47 odredaba zakona i da je ispunjeno svega 66,7 odsto zakonskih propisa o radu i uslovima u zatvorima. U izveštaju su opisana kršenja koja idu od nezadovoljavajućih higijenskih uslova za život do nedostatka efikasnih procedura u vanrednim situacijama. Zatvorenici su bili u lošem zdravstvenom stanju i zatvoreni u ćelije od 2,3 kvadratna metra, što je manje od zakonskog minimuma. U nekim slučajevima, u jednoj ćeliji nalazila su se po dva zatvorenika, zbog čega je jedan morao da spava na podu. „Očigledno je da se u nekim segmentima ne ispunjavaju propisane procedure. Neki od zaposlenih izrazili su zabrinutost za bezbednost zbog malog broja čuvara koji ne mogu da pokriju sve potrebe. Drugi zaposleni su se žalili na konfuziju u radu“, navodi se u tom izveštaju i dodaje da je u jednom od zatvora samo jedan čuvar bio obučen u skladu sa zakonskim standardima. Zatvorenici su se žalili da se ne osećaju bezbedno. Direktor Američke unije za građanske slobode Majk Brikner ocenio je da se u privatnim zatvorima nikakva pažnja ne posvećuje rehabilitaciji zatvorenika i njihovom sprečavanju da ponove zločin, jer im to zbog profita nije u interesu. „Njima je svejedno da li će se neko ponovo integrisati u društvo. Njihov pristup je ciničan i, u stvari, njima odgovara da ta osoba bude ponovo osuđena, jer će se vratiti u njihov zatvor i oni će ponovo zaraditi“, rekao je on.

 

Biznis kojem ni recesija ne može ništa Uprkos svemu ovome, posao za CCA cveta. Da bi privukla nove potencijalne investitore, ova kompanija je pokrenula reklamnu kampanju u okviru koje je predstavljen i virtuelni obilazak okružnog zatvora Metro Dejvidson. Reklamni paket, međutim, pruža zabrinjavajući uvid ne samo u to kako zatvorski industrijski kompleks nastavlja da buja zahvaljujući hapšenjima Amerikanaca nego i kako američki zatvorski sistem uopšte, bilo privatni, bilo državni, izgleda gore i od onoga što ste mogli da zamislite. CCA navodi da sve više američkih država svoje zatvorske objekte prodaje privatnim kompanijama, od čega investitori mogu lepo da profitiraju. Na pitanje zašto država uopšte prodaje zatvore, CCA navodi da je to zato što vlada ne može sama da osmisli kako da upravlja ovim ustanovama, da su objekti u lošem stanju i da je federalni zatvorski sistem prenatrpan i do 40 odsto preko svojih kapaciteta, usled čega zatvorenici žive u lošim uslovima. Privatizacija takvih zatvora, navodi CCA, omogućava bolje upravljanje. Da li to znači da će preuzimanjem zatvora CCA poboljšati životne uslove zatvorenika? Kao što smo videli, neće, ali je ova firma trenutno u pregovorima o otkupu dodatnih objekata sa 48 američkih država. Privatni zatvori danas predstavljaju deseti deo ukupnog američkog zatvorskog kompleksa, ali je broj zatvorenika pod kontrolom kompanije CCA u poslednje četiri godine povećan za 12,4 odsto.

Kako je ostvaren takav uspeh? Jednostavno. CCA je između 2006. i 2008. zaradila oko 133 miliona dolara i istovremeno je na lobiranje u američkom Kongresu potrošila skoro tri miliona. U protekloj deceniji, na lobiranje je potrošeno ukupno 17,6 miliona dolara. CCA očekuje, verovatno zahvaljujući tome, da će broj zatvorenika pod njenom ingerencijom samo još porasti. U svom reklamnom paketu, ova kompanija navodi da se bavi „poslom sa pozitivnim investicionim karakteristikama“. Za one koji se ne razumeju u investiranje u zatvore, stvar je detaljno objašnjena. Ne samo da CCA ima ograničenu konkurenciju  nego je investiranje u zatvore jedan od retkih poslovnih poteza koji je „otporan na recesiju“. Ne samo da je otporan nego CCA tvrdi da im ekonomska kriza ide u korist, jer „recesija ima potencijal da poveća broj zatvorenika“. Da bi svoju ponudu potencijalnim investitorima učinili još privlačnijom, navode da će se broj zatvorenika povećavati kako se povećava i stanovništvo SAD.

 

Inflacija zatvorenika U ovoj poslednjoj tvrdnji CCA nema nimalo laži. Nažalost. Da se broj zatvorenika u Americi vrtoglavo povećava, već je dobro dokazana činjenica. Zatvorska statistika u SAD je u najmanju ruku katastrofalna. Sa manje od 300 000 zatvorenika, koliko ih je bilo 1972, broj zatočenih Amerikanaca povećao se do 1990. godine na milion, da bi deset godina kasnije dostigao brojku od dva miliona. Prema statistikama, broj zatvorenika je od početka 20. veka do početka osamdesetih godina bio relativno stabilan, a onda je između 1981. i 1982. godine došlo do prvog značajnijeg povećanja od 12 odsto. Sledeći veći skok, od 21 odsto, zabeležen je između 1988. i 1989. Do rekordnog skoka u broju zatvorenika dolazi, međutim, između 2003. i 2004, kada se njihov broj povećava za neverovatnih 51 odsto, da bi danas iznosio više od 2,3 miliona ljudi, što znači da se od 100 000 američkih građana u zatvoru nalazi njih 760. Poređenja radi, taj broj u Velikoj Britaniji iznosi 153, Francuskoj 96 i Nemačkoj 90.

Prema izveštaju američke vlade objavljenom decembra prošle godine, broj zatvorenika se samo u federalnim zatvorima u poslednjih deset godina povećao za skoro 30 odsto. Ovo povećanje objašnjava se uvođenjem prakse „obaveznog kaznenog minimuma“ koja podrazumeva skoro potpuno ukidanje diskrecionog prava sudije u izricanju presude, pa, na primer, nenasilni prekršaj u vezi sa narkoticima nekoga ko ne predstavlja nikakvu fizičku pretnju društvu može poslati na višedecenijsku zatvorsku kaznu, što kritičari ovog sistema smatraju „previše strogim“. Doista, kazne za iste zločine znatno su pooštrene u poslednjih četvrt veka. Prestup vezan za narkotike u proseku je 1974. godine donosio kaznu od 38,5 meseci, dok su 2011. izricane kazne od u proseku 74 meseca. Godine 1986. samo je oko 50 odsto prestupa s narkoticima okončano presudom koja je podrazumevala zatvorsku kaznu, dok je taj procenat 2011. iznosio 90 odsto. Ovi podaci nisu od važnosti samo za prestupnike i njihove porodice nego i za američke poreske obveznike koji to sve plaćaju. Budžet za federalne zatvore američkog Ministarstva pravde povećan je sa pet milijardi dolara 2008. na sedam milijardi 2013. Prirodno se postavlja pitanje da li je onaj novac koji je privatni sektor uložio u lobiranje u Vašingtonu doveo do ovakvih promena, ili je posredi nešto drugo. Realnost u SAD  je danas da zatvori ne služe za rehabilitaciju zatvorenika, nego za profit.

[/restrictedarea]