Милорад Вучелић, главни уредник
Помало тужно изгледа наш политички живот. Влада се налази пред тешким искушењима. Треба да почне да решава најтеже могуће, и пре свега наслеђене проблеме. Мора у том послу да рачуна само на своју способност и одговорност. А то је и у принципу ипак недовољно. Од парламентарне опозиције нема никакве вајде нити она у иоле озбиљном смислу постоји. Тако ће дуго бити. Тешко да је могуће од неких одбачених и затурених, а помало стидних ликова из неке заборављене оставе саставити неку респектабилну политичку странку. Критичке јавности нема. Ни од ње ни од овакве парламентарне опозиције не може доћи релевантна критика постојеће политике а још мање могу алтернативна решења и предлози. Што је још горе, комплетан опозициони „рад“ свео се искључиво на личне и увредљиве нападе на Александра Вучића. Све оно што не личи на ове несретне опозиционаре и што није по њиховој слици и прилици они настоје да дисквалификују контролом, аутоцензуром и цензуром. Покушавају да своје јадно и јефтино политичарење комбиновањем са шибицарском бестидношћу и оговарањем поставе свима као критеријум и меру критичког мишљења. И ужасно су љути што је огромној већини нормалних људи то комично.
Тако немоћни, они се више и не уздају у себе. Они призивају већ познати невладин сектор, зову другосрбијанце на окуп, зову дониране аналитичарске перјанице, позивају све познате и мање познате бриселске чиновнике, потом и неке међународне институције и тако сами себе залуђују идејом да је иза њих нека снага народа који их је само пре неколико месеци једва припустио у парламент.
Шта би се друго могло и очекивати од претеклих деривата распалог жутог картела, од батлера, улизица и лакеја некадашњих босова, који покушавају да понесу опозиционо име а чија политика је била и остала „ЕУ нема алтернативу“. Шта би они могли замерити програму владе, а понудити народу који их је катастрофално поразио на биралиштима пре само непуна четири месеца? Смета ли им отварање преговора са Европском унијом? Смета ли им покушај бриселске поправке катастрофалне реформе судства коју су спровели? Смета ли им то што се Вучић среће са немачком канцеларком Ангелом Меркел и због чега се среће? Смета ли им и може ли им сметати то што Џо Бајден честита Вучићу на избору и узда се у његово лидерство? Да ли им је Бајден икада сметао, када је то почело и зашто? Смета ли им што се брже не хита у НАТО и што није као некада закупљен по баснословним ценама неки непотребан сателит да би се додворили велможама западне војне алијансе? Смета ли им што још није докрајчена војска коју су бацили на колена? Смета ли им нека од уредби владе о Косову? А ако им не смета, зашто им онда смета, ако им смета, Бриселски споразум о Косову? Откад и зашто им смета што су се одрекли Резолуције 1244? Или им накнадно смета и једно и друго и треће? Могу ли да објасне и себи и нама зашто им није сметао неуставни Статут Војводине? Смета ли им Закон о приватизацији?
[restrictedarea]Смета ли им што Србија није увела санкције Русији? Смета ли им што ће ускоро почети радови на „Јужном току“? Смета ли им то што је у посети Србији био аустријски канцелар Вернер Фајман? Смета ли им могућа коинциденција са чињеницом да је после тога у Бечу потписан споразум Русије и Аустрије о изградњи „Јужног тока“? Смета ли им што је у Србији боравио руски министар спољних послова Лавров? Смета ли им што ће српски премијер званично боравити у Русији 7. и 8. јула и срести се са Медведевим и Путином? Смета ли им што ће у октобру у посету Србији, на позив председника Томислава Николића, доћи председник Русије Владимир Владимирович Путин? Нека неко из опозиције каже зашто му смета посета председника Белорусије Лукашенка и шта има против економске сарадње с том земљом. Како би неко од толиких заљубљеника у НАТО могао бити против Блерове приватне посете? Да ли им је Блер мио само онда када долеће у Србију на бомбардеру а не приватним авионом и зашто? Да ли им је Блер још увек већи пријатељ од Лукашенка?
Може ли се без оваквих одговора и разграничења уопште бити у опозицији и шта то значи?
Како је могуће да данас умањују значај хапшења Дарка Шарића када су борбу против њега и његовог нарко-картела прогласили највећим успехом? Како то да нико од њих није приметио нити обратио пажњу на могућу сарадњу полиције са организованим криминалом? И тако пуних шест година колико је Ивица Дачић, садашњи први потпредседник и министар спољних послова био министар унутрашњих послова. Мада се сада из његових изјава може поуздано закључити да он министар стварно није ни био. Јер, „зна се“, о свему су одлучивали Борис Тадић и недавно преминули Мики Ракић. Па зашто се онда Дачић толико година јавно лажно представљао? Да ли је можда својим нечињењем допринео лошем стању у полицији? Или је ипак нешто и чинио? Како му је толико тога промакло, ако не као министру полиције, онда као премијеру? Или можда, што да не, Вучић и Николић нису у праву?
На основу политичких дешавања у последњих месец дана поставља се једно важно питање на које би ваљало добити одговор: Да ли су СНС и Александар Вучић у коалицији са Ивицом Дачићем и евентуално, Александром Антићем или са СПС-ом? Зна ли Вучић одговор на ово питање?
Судећи по изјавама бројних функционера, СПС се полако ставља на чело опозиције. Заједничке „левичарске идеје“ просто струје између ДС-а и СПС-а. Можда се ради о једном сложеном маневру да би се ојачала опозиција. Можда се СПС спрема да напусти власт и да се посвети борби за социјалну правду и једнакост. Тако би опозиција коначно дошла до прилике да се озбиљније консолидује око левичарских идеја. Опште је познато колико су социјалистичка уверења код кадрова СПС-а чврста и непоколебљива. Можда им као додатни узор послужи Демократска странка. Док су били на власти, жути су били заклети неолиберали, који су немилосрдном приватизацијом и много чим другим затрли српску економију а посебно њену индустрију и радништво. И каква-таква самосталност државе их је једва претекла. А то је, у ствари, чиста дијалектика. Они су све то уништавали да би једнога дана имали шта да раде Чим су пали с власти, почели су да се издају за левичаре и сада бране права оних које нису стигли до краја да декласирају или униште. Радничка класа се под њиховом влашћу претворила у еколошки проблем па сада треба како-тако очувати и заштитити преостале ретке биљке. Ваљало би СПС-у пружити прилику да се придружи жутима и њиховим дериватима. Са СПС-ом, да парафразирам њима омиљеног Черчила, опозиција би пронашла своју душу. И, дабоме, праве лидере у Дачићу и Ружићу.
Наравно, десиће се оно што се већ дешавало. Челници СПС-а ће остати у власти и када дође тренутак за смену владе, тврдиће да у тој власти никада СПС није ни била нити се у њој ишта питала и да то „сви знају“.
[/restrictedarea]
