Почетна / Свет / Крах америчке националне стратегије

Крах америчке националне стратегије

Пише Зоран Милошевић

Да ли елита какву предводи Обама може донети нови национални програм са јасно формулисаним  спољнополитичким циљевима и тежњама и да ли поводом ове недоумице важи оцена да „оно што није добро за Американце за остатак планете може бити добро“

Oбамина спољна политика не издржава критике“, „Обама везује руке САД у спољној политици“, „Шта Американци желе од своје спољне политике?“, „Шта је сломило Вашингтон?“, „Суперсиле не иду на одмор“, „Данас у свету нико не слуша САД“, „Могу ли САД остати суперсила?“… Ово је само део наслова из америчке штампе, која сваким даном све више пажње посвећује питањима опадања америчке моћи и националне стратегије. Наравно, тој огромној продукцији импулс је дао и сам председник САД Барак Обама рекавши (према „Њујоркеру“), током недавног обраћања јавности, следеће: „Мени није потребна национална стратегија, мени није потребан ни Џорџ Кенан (творац старе „стратегије задржавања“ – прим. аут.). Мени су потребни стратешки партнери.“

КРАТКОВИДЕ ОДЛУКЕ Обамине речи изазвале су бројне реакције америчких политиколога и геополитичара, који истичу неисправност овог приступа. Управо супротно, истиче Вилијем Мартел у часопису „Нешенел интерест“, Америци је потребна јасна национална стратегија, јер су све актуелне грешке и порази повезани са неспособношћу да се она формулише после „епохе задржавања“. Према мишљењу Карла Роува изнетом у часопису „Вол стрит џорнал“, утицај САД у свету је у паду не само због непостојања адекватне националне стратегије већ и због тога што је влада доносила током последњих година кратковиде одлуке. Са овим се слаже и Редакција „Вашингтон поста“, која је после предавања Барака Обаме на Војној академији „Вест поинт“ крајем маја 2014. године нагласила да је „Обама везао руке америчкој спољној политици, јер умањује глобалну моћ и одриче се лидерства, што изазива неповерење и сумњу код савезника САД, а бодри непријатеље“. Наиме, иступајући пред питомцима Војне академије, председник је критиковао оне који говоре да „сваки проблем има војно решење“, односно да ће „без војних интервенција Америка бити слаба држава које се нико неће плашити“, као и оне који учешће и рад Америке у међународним организацијама сматрају слабошћу државе. Редакција „Вашингтон поста“ једноставно мисли све супротно од Обаме: да не треба повлачити војску из Авганистана нити се мирити са „никаквим резултатима у Ираку“, него где год треба, користити војску, нападати по сваку цену. Према мишљењу Редакције споменутог листа, Обама није рекао ништа ново, него је поновио оно за шта се залагао прошле јесени наступајући у Уједињеним нацијама (да САД треба да једнострано интервенишу само када дође до угрожавања „кључних интереса“, каква је слободна трговина. Када се јави криза „која узнемирава нашу савест или усмерава свет у опасном правцу“, САД нису у обавези да интервенишу. Тиме је Обама „везао руке“ америчкој политици и одступио од свих председника од Другог светског рата до свог мандата.)

[restrictedarea]

БЕЗ „ЗАБАДАЊА НОСА” Да су амерички политичари „уморили“ властито јавно мњење, показују и истраживања. Наиме, према испитивањима која су наручили Ен-Би-Си и „Вол стрит џорнал“ а урадио их „Пју рисерч центер“, само 38 одсто испитаника подржава спољну политику Барака Обаме. Истовремено, 52 одсто испитаника сматра да САД „не треба да забадају нос у туђе послове у иностранству“, што је највећи проценат од 1964. године, наводи „Лос Анђелес тајмс“. Американци желе, дакле, да се политичари посвете унутрашњим, а не светским проблемима. То сведочи да је јавно мњење збуњено, а збуњено је јер нема националне стратегије која ствари и догађаје чини јасним. Управо тако размишља Вилијем Мартел у америчком часопису „Нешенел интерест“ истичући да су САД, чињеница, суочене са мноштвом изазова − јачањем Кине и Русије, иранским нуклеарним програмом и питањем Сирије, што су важни, али не и најважнији проблеми. Првенствено, то је недостатак ефикасне националне стратегије. Ниједна држава, без обзира да ли је реч о суперсили или малој држави, не може себи дозволити да има спољну политику без адекватне националне стратегије. Питање је јасно: потребна национална стратегија која ће бити увезана са спољнополитичким циљевима и тежњама. Неспособност да се она формулише и искаже веома је опасна по државу. Уколико САД и њени противници не схватају шта желе да остваре, уколико се не увиђа граница „дозвољених проблема“, криза је неминовна. Наиме, саме САД улазе у конфузију не схватајући шта желе да остваре, а то отвара врата свеколикој кризи.

„ГУБЉЕЊЕ” СТРАТЕГИЈЕ Роберт Каган, виши научни сарадник Института „Брукингс“ и уредник часописа „Њу рипаблик“ (аутор књиге „Свет који је створила Америка“) истиче у чланку објављеном почетком јуна 2014. године да су САД после Другог светског рата створиле поредак заснован на власти и утицају те државе. Данас се у овом поретку јављају пукотине, али и први индикатори краха. Индикатор је пре свега немоћ САД у Сирији и Украјини. Но, за разлику од других аутора Каган сматра да то није узроковано падом моћи САД, већ тиме што је свет постао сложенији и самим тим га је теже контролисати. У таквим условима није решење војска, већ проблем има више интелектуални карактер. То је питање идентитета и циљева, што, наравно, опет отвара питање националне стратегије САД.
Национална стратегија има веома конкретну дефиницију која садржи неколико војних питања и проблем националне безбедности, мада има и схватања која траже да се она дефинише шире и да укључује питања из сфере политике, економије, технологија и одбране. Укратко, предлаже Мартел, национална стратегија је фундаментално схватање и излагање тога шта држава жели да оствари у области спољне политике, какав свет жели да успостави, те каквим ресурсима располаже да би могла да оствари жељено.
Крајем 40-их година прошлог века Џорџ Кенан је формулисао „концепцију задржавања“, која је била интелектуална основа америчке стратегије до краја XX века. На основу тога, сви грађани су знали за шта се САД боре и какви су циљеви спољне политике. Сви су знали да је главни задатак спречавање ширења комунизма. Потом су исту стратегију применили према Русији – сузбијање власти и утицаја највеће државе на свету. Потом се америчка стратегија „губи“.
За САД је од изузетне важности да имају националну стратегију, јер народ и политичари бивају збуњени и не знају шта треба чинити. Како ће народ знати ко угрожава остварење америчких интереса ако она не постоји? Суштински, стратегија САД даје осећај циља у међународним пословима и помаже да становништво подржава тежње политичара.
Проблем са САД је у томе што „доктрина задржавања“ више није ефикасна и не обезбеђује националну стратегију. Према Мартелу, она је „умрла“ пре више од 20 година, а нова није усвојена. Зашто?

ОСЛОБАЂАЊЕ ОД ОБАВЕЗА По овом аутору, САД су се концентрисале на политику „ослобађања од обавеза“ при задржавању лидерства („усмеравати из позадине“) што је довело до раскола, како унутар политичке елите тако и код савезника. То се најбоље види у Азији, где савезници САД (Јапан, Јужна Кореја и Филипини) мисле да им такво њихово понашање наноси штету. Многи траже да САД чврсто искажу своју лидерску позицију, чиме би јасно ставили до знања да преузимају обавезе, а не да се „ослобађају од обавеза“.
Према Вилијему Мартелу, САД би требало да ураде следеће:
Прво, оснажити унутрашње основе националне моћи државе. Наиме, у Америци се дуго размишљало о националној стратегији као искључиво спољнополитичком питању. Наравно, истина је сасвим другачија: она се заснива на унутрашњој моћи. То значи да унутар САД морају постојати стабилна и перспективна економија, затим инфраструктура, енергетика, образовање и медицинска заштита. Политички лидери не смеју да забораве важност социјалних елемената за националну стратегију, јер они омогућују становништву да се укључи у конкуренцију и борбу (дају осећај да и ако у тој борби изгубе, ипак имају заштиту). Ако је Америка слаба изнутра, како онда да буде лидер у свету? У суштини, централни елемент националне стратегије састоји се у томе да су држави неопходни првокласни путеви, мостови, електромрежа, добра организација превоза становништва. Другим речима, инфраструктура и економија су нужне колико и армија. Пошто су инфраструктура и економија у паду, потребно их је обновити. Друго, оснаживати америчко лидерство у „задржавању снага нереда“, а то значи јак ослонац на вредности попут демократије, слободног тржишта и развоја. У том смислу, САД морају изоловати „диктаторе“ и брзо деловати против њих како би показале свету преданост прокламованим циљевима. Треће, снажење алијансе и партнерство са другим државама ради формирања и реализације националне стратегије. Четврто, супротставити се снагама самоизолације и ослобађања од обавеза, те одбацити све позиве и залагања усмерене на слабљење америчке власти и утицаја. Пето, не треба се плашити реализације националне стратегије.
Ипак, да би се створила нова стратегија, морају се променити кадрови јер, како показује истраживање „Галупа“, Обамино државничко деловање не оставља најпријатнији утисак, нити се он сматра поштеним лидером, истиче 52 одсто анкетираних. Према другим истраживањима, чак 58 одсто Американаца незадовољно је Обаминим спољнополитичким курсом. Таква елита какву предводи Обама, јасно је, не може донети нову националну стратегију, што, иако није добро за Американце, за остатак планете може бити.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Fear, fear is a terrible thing. You can get hit. The time has come and evil USA is going down. The best perspective for the rest of the world. Satan (read USA) is scared




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *