Krah američke nacionalne strategije

Piše Zoran Milošević

Da li elita kakvu predvodi Obama može doneti novi nacionalni program sa jasno formulisanim  spoljnopolitičkim ciljevima i težnjama i da li povodom ove nedoumice važi ocena da „ono što nije dobro za Amerikance za ostatak planete može biti dobro“

Obamina spoljna politika ne izdržava kritike“, „Obama vezuje ruke SAD u spoljnoj politici“, „Šta Amerikanci žele od svoje spoljne politike?“, „Šta je slomilo Vašington?“, „Supersile ne idu na odmor“, „Danas u svetu niko ne sluša SAD“, „Mogu li SAD ostati supersila?“… Ovo je samo deo naslova iz američke štampe, koja svakim danom sve više pažnje posvećuje pitanjima opadanja američke moći i nacionalne strategije. Naravno, toj ogromnoj produkciji impuls je dao i sam predsednik SAD Barak Obama rekavši (prema „Njujorkeru“), tokom nedavnog obraćanja javnosti, sledeće: „Meni nije potrebna nacionalna strategija, meni nije potreban ni Džordž Kenan (tvorac stare „strategije zadržavanja“ – prim. aut.). Meni su potrebni strateški partneri.“

KRATKOVIDE ODLUKE Obamine reči izazvale su brojne reakcije američkih politikologa i geopolitičara, koji ističu neispravnost ovog pristupa. Upravo suprotno, ističe Vilijem Martel u časopisu „Nešenel interest“, Americi je potrebna jasna nacionalna strategija, jer su sve aktuelne greške i porazi povezani sa nesposobnošću da se ona formuliše posle „epohe zadržavanja“. Prema mišljenju Karla Rouva iznetom u časopisu „Vol strit džornal“, uticaj SAD u svetu je u padu ne samo zbog nepostojanja adekvatne nacionalne strategije već i zbog toga što je vlada donosila tokom poslednjih godina kratkovide odluke. Sa ovim se slaže i Redakcija „Vašington posta“, koja je posle predavanja Baraka Obame na Vojnoj akademiji „Vest point“ krajem maja 2014. godine naglasila da je „Obama vezao ruke američkoj spoljnoj politici, jer umanjuje globalnu moć i odriče se liderstva, što izaziva nepoverenje i sumnju kod saveznika SAD, a bodri neprijatelje“. Naime, istupajući pred pitomcima Vojne akademije, predsednik je kritikovao one koji govore da „svaki problem ima vojno rešenje“, odnosno da će „bez vojnih intervencija Amerika biti slaba država koje se niko neće plašiti“, kao i one koji učešće i rad Amerike u međunarodnim organizacijama smatraju slabošću države. Redakcija „Vašington posta“ jednostavno misli sve suprotno od Obame: da ne treba povlačiti vojsku iz Avganistana niti se miriti sa „nikakvim rezultatima u Iraku“, nego gde god treba, koristiti vojsku, napadati po svaku cenu. Prema mišljenju Redakcije spomenutog lista, Obama nije rekao ništa novo, nego je ponovio ono za šta se zalagao prošle jeseni nastupajući u Ujedinjenim nacijama (da SAD treba da jednostrano intervenišu samo kada dođe do ugrožavanja „ključnih interesa“, kakva je slobodna trgovina. Kada se javi kriza „koja uznemirava našu savest ili usmerava svet u opasnom pravcu“, SAD nisu u obavezi da intervenišu. Time je Obama „vezao ruke“ američkoj politici i odstupio od svih predsednika od Drugog svetskog rata do svog mandata.)

[restrictedarea]

BEZ „ZABADANJA NOSA” Da su američki političari „umorili“ vlastito javno mnjenje, pokazuju i istraživanja. Naime, prema ispitivanjima koja su naručili En-Bi-Si i „Vol strit džornal“ a uradio ih „Pju riserč center“, samo 38 odsto ispitanika podržava spoljnu politiku Baraka Obame. Istovremeno, 52 odsto ispitanika smatra da SAD „ne treba da zabadaju nos u tuđe poslove u inostranstvu“, što je najveći procenat od 1964. godine, navodi „Los Anđeles tajms“. Amerikanci žele, dakle, da se političari posvete unutrašnjim, a ne svetskim problemima. To svedoči da je javno mnjenje zbunjeno, a zbunjeno je jer nema nacionalne strategije koja stvari i događaje čini jasnim. Upravo tako razmišlja Vilijem Martel u američkom časopisu „Nešenel interest“ ističući da su SAD, činjenica, suočene sa mnoštvom izazova − jačanjem Kine i Rusije, iranskim nuklearnim programom i pitanjem Sirije, što su važni, ali ne i najvažniji problemi. Prvenstveno, to je nedostatak efikasne nacionalne strategije. Nijedna država, bez obzira da li je reč o supersili ili maloj državi, ne može sebi dozvoliti da ima spoljnu politiku bez adekvatne nacionalne strategije. Pitanje je jasno: potrebna nacionalna strategija koja će biti uvezana sa spoljnopolitičkim ciljevima i težnjama. Nesposobnost da se ona formuliše i iskaže veoma je opasna po državu. Ukoliko SAD i njeni protivnici ne shvataju šta žele da ostvare, ukoliko se ne uviđa granica „dozvoljenih problema“, kriza je neminovna. Naime, same SAD ulaze u konfuziju ne shvatajući šta žele da ostvare, a to otvara vrata svekolikoj krizi.

„GUBLJENJE” STRATEGIJE Robert Kagan, viši naučni saradnik Instituta „Brukings“ i urednik časopisa „Nju ripablik“ (autor knjige „Svet koji je stvorila Amerika“) ističe u članku objavljenom početkom juna 2014. godine da su SAD posle Drugog svetskog rata stvorile poredak zasnovan na vlasti i uticaju te države. Danas se u ovom poretku javljaju pukotine, ali i prvi indikatori kraha. Indikator je pre svega nemoć SAD u Siriji i Ukrajini. No, za razliku od drugih autora Kagan smatra da to nije uzrokovano padom moći SAD, već time što je svet postao složeniji i samim tim ga je teže kontrolisati. U takvim uslovima nije rešenje vojska, već problem ima više intelektualni karakter. To je pitanje identiteta i ciljeva, što, naravno, opet otvara pitanje nacionalne strategije SAD.
Nacionalna strategija ima veoma konkretnu definiciju koja sadrži nekoliko vojnih pitanja i problem nacionalne bezbednosti, mada ima i shvatanja koja traže da se ona definiše šire i da uključuje pitanja iz sfere politike, ekonomije, tehnologija i odbrane. Ukratko, predlaže Martel, nacionalna strategija je fundamentalno shvatanje i izlaganje toga šta država želi da ostvari u oblasti spoljne politike, kakav svet želi da uspostavi, te kakvim resursima raspolaže da bi mogla da ostvari željeno.
Krajem 40-ih godina prošlog veka Džordž Kenan je formulisao „koncepciju zadržavanja“, koja je bila intelektualna osnova američke strategije do kraja XX veka. Na osnovu toga, svi građani su znali za šta se SAD bore i kakvi su ciljevi spoljne politike. Svi su znali da je glavni zadatak sprečavanje širenja komunizma. Potom su istu strategiju primenili prema Rusiji – suzbijanje vlasti i uticaja najveće države na svetu. Potom se američka strategija „gubi“.
Za SAD je od izuzetne važnosti da imaju nacionalnu strategiju, jer narod i političari bivaju zbunjeni i ne znaju šta treba činiti. Kako će narod znati ko ugrožava ostvarenje američkih interesa ako ona ne postoji? Suštinski, strategija SAD daje osećaj cilja u međunarodnim poslovima i pomaže da stanovništvo podržava težnje političara.
Problem sa SAD je u tome što „doktrina zadržavanja“ više nije efikasna i ne obezbeđuje nacionalnu strategiju. Prema Martelu, ona je „umrla“ pre više od 20 godina, a nova nije usvojena. Zašto?

OSLOBAĐANJE OD OBAVEZA Po ovom autoru, SAD su se koncentrisale na politiku „oslobađanja od obaveza“ pri zadržavanju liderstva („usmeravati iz pozadine“) što je dovelo do raskola, kako unutar političke elite tako i kod saveznika. To se najbolje vidi u Aziji, gde saveznici SAD (Japan, Južna Koreja i Filipini) misle da im takvo njihovo ponašanje nanosi štetu. Mnogi traže da SAD čvrsto iskažu svoju lidersku poziciju, čime bi jasno stavili do znanja da preuzimaju obaveze, a ne da se „oslobađaju od obaveza“.
Prema Vilijemu Martelu, SAD bi trebalo da urade sledeće:
Prvo, osnažiti unutrašnje osnove nacionalne moći države. Naime, u Americi se dugo razmišljalo o nacionalnoj strategiji kao isključivo spoljnopolitičkom pitanju. Naravno, istina je sasvim drugačija: ona se zasniva na unutrašnjoj moći. To znači da unutar SAD moraju postojati stabilna i perspektivna ekonomija, zatim infrastruktura, energetika, obrazovanje i medicinska zaštita. Politički lideri ne smeju da zaborave važnost socijalnih elemenata za nacionalnu strategiju, jer oni omogućuju stanovništvu da se uključi u konkurenciju i borbu (daju osećaj da i ako u toj borbi izgube, ipak imaju zaštitu). Ako je Amerika slaba iznutra, kako onda da bude lider u svetu? U suštini, centralni element nacionalne strategije sastoji se u tome da su državi neophodni prvoklasni putevi, mostovi, elektromreža, dobra organizacija prevoza stanovništva. Drugim rečima, infrastruktura i ekonomija su nužne koliko i armija. Pošto su infrastruktura i ekonomija u padu, potrebno ih je obnoviti. Drugo, osnaživati američko liderstvo u „zadržavanju snaga nereda“, a to znači jak oslonac na vrednosti poput demokratije, slobodnog tržišta i razvoja. U tom smislu, SAD moraju izolovati „diktatore“ i brzo delovati protiv njih kako bi pokazale svetu predanost proklamovanim ciljevima. Treće, snaženje alijanse i partnerstvo sa drugim državama radi formiranja i realizacije nacionalne strategije. Četvrto, suprotstaviti se snagama samoizolacije i oslobađanja od obaveza, te odbaciti sve pozive i zalaganja usmerene na slabljenje američke vlasti i uticaja. Peto, ne treba se plašiti realizacije nacionalne strategije.
Ipak, da bi se stvorila nova strategija, moraju se promeniti kadrovi jer, kako pokazuje istraživanje „Galupa“, Obamino državničko delovanje ne ostavlja najprijatniji utisak, niti se on smatra poštenim liderom, ističe 52 odsto anketiranih. Prema drugim istraživanjima, čak 58 odsto Amerikanaca nezadovoljno je Obaminim spoljnopolitičkim kursom. Takva elita kakvu predvodi Obama, jasno je, ne može doneti novu nacionalnu strategiju, što, iako nije dobro za Amerikance, za ostatak planete može biti.

[/restrictedarea]