Почетна / Други пишу / Дмитриј СЕДОВ: НОВОРОЂЕНЧАД ДЕМОКРАТИЈЕ ТРАЖЕ КО ЋЕ ДА ИХ УСВОЈИ

Дмитриј СЕДОВ: НОВОРОЂЕНЧАД ДЕМОКРАТИЈЕ ТРАЖЕ КО ЋЕ ДА ИХ УСВОЈИ

Свет се ипак мења. Беше ли давно кад смо се сукобљавали са упорним одбијањем прибалтијских земаља да се по дну Балтичког мора поставе цеви гасовода „Северни ток“, када су давани најневероватнији аргументи – од „бриге за екологију“ до сенки заборављених предака са хемијским оружјем које су они оставили на дну мора и гигантских хоботница које су биле у стању да једу нафташе. Међутим – свима је било јасно: неко врло утицајан, са оне стране Океана, категорично неће да Европу и Русију повеже пупчаник од гаса. Ипак, конзорцијум енергетских компанија из Русије, Немачке, Француске и Холандије успео је да се пробије кроз све препреке тако да је ујесен 2011.године кроз прву грану „Северног потока“ гас кренуо.

У новој етапи борбе која се сада води око „Јужног тока“ нико не прича колику претњу би он представљао за медузе Црног мора или за могућност да са дна „Понта Евксинскога“ (антички назив за Црно море – прим.прев.) цеви „Јужног тока“ запарају костуре бродова античких Грка. Приближавање руских цеви за гас Европи у Вашингтону се назива „руска претња“. Уз ударање добоша и крике „Руси долазе“ на Бугарску се обрушио десант на челу са сенатором Маккејном, и бугарска влада се нашла притиснута захтевима да се радови на том гасоводу зауставе. Притиску се прикључио и Брисел, мада саботажа која онемогућује поузданост у обезбеђивању Европе гасом тешко да може да спада у сферу његових директних интереса.

Што се тиче Бугарске Брисел покушава да искористи све што може, баш као што су ту чиниле америчке компаније, које су 2001.године за ситне паре стекле бугарске термоелектране „Марица-Восток-1“ и „Марица-Восток-2“. Бугарска влада је тада одлучила да од њих откупљује струју по изузетно високој цени, при чему се обавезала да затвори нуклеарну електрану коју су градили Руси, „Белене“, као конкурента.

Тешко је рећи да ли се овде ради о првом случају колективне изгубљености власти. Али је историјска чињеница да је Америка обећала Бугарској да ће се из све снаге бринути о њој. У то време је огромна већина Бугара желела да постану Американци, захваљујући чему је и цена струје почела да гута добар део просечног дохотка бугарског грађанина. Када је наилазило хладно годишње доба становништво је своје станове почело да греје сушеним изметом домаћих животиња и дрвима, али од тада редовно излази на улице да демонстрира. А сада је решено да се Бугарима укине и гас.

Аргументи бриселских противника „Јужног тока“ нису несебични: они изјављују да плаво гориво на територији ЕУ не могу да постављају монополисти. Гасовод на територији Бугарске граде само две компаније: руски „Стројтрансгаз“ и бугарски „Гаспројект Југ АД“. Брисел је убеђен да је то криминал. Кажу, ту се осећа „рука Москве“ која зачас може да се претвори у „гвоздену песницу“. Али ће бугарским руководиоцима да буде објашњено да пројекат није у складу са европским законима и да је зато неопходно да се дозволи да у раду на пројекту учествује западни оператор.

Притом нико не покушава да сакрије да се саботажа пројекта врши из политичких разлога. „Недавно су власти ЕУ изјавиле да ће преговори (реч је о „Јужном току“) бити замрзнути све док Русија не призна власти у Кијеву. Ви сматрате да је то конструктивно?“ – запитао је руски министар за иностране послове Сергеј Лавров. Одговор је очигледан: не само да није конструктивно, већ је и глупо: ако одустану од „Јужног тока“ или у посао укључе западне операторе, Бугари ризикују да ће се поновити прича са нуклеарном електраном „Белене“ зато што ће се цена струје одређивати далеко-далеко изван граница Бугарске. И тада ће, највероватније, Бугари морати да се греју не сувим изметом, већ ће и храну спремати на огњиштима.

Ништа боља ситуација у вези са гасом није ни у Украјини. Натурана идеја Американаца да се Москва избаци из зоне историјских интереса Украјине се враћа као бумеранг у облику тољаге која само што није ударила по украјинској привреди. На трилатералним консултацијама Русија – Украјина – Европска унија представници Брисела су могли једним ударцем длана о сто да зауставе кијевске преговараче да одустану од позиције у вези са ценом руског гаса, које су се упорно држали. Међутим, уместо тога су почеле невероватне игре. Иза читаве те галиматије и ненавикнуто око је могло да осети интересе оних истих, што су покушавали да омету изградњу „Северног тока“.

Порошенко још није био успео ни да победи на изборима, а Обама га је већ позвао да диверсификује увоз енергената како би „смањио зависност од руског гаса“. Истина, знања америчког председника у економској географији нису му дозволила да прецизира одакле ће Украјина у том случају добијати гас. Или Обама планира да, када се његова идеја оствари, мањак гаса у Украјини надокнади испорукама компримованог природног гаса који ће преносити дирижабли?

Уосталом, у мислима украјинских политичара се већ мувају фантоми гигантских гасовоза са бесплатним компримованим гасом и веселим тексашанима у Донбасу који извлаче читаве наслаге из Земљиних дубина како би шли до шкриљчаног гаса. Шта да се ради када се плаво маштање да се Русији покаже енергетски шипак претворило у фикс-идеју? Нико у Кијеву није чуо речи Жозе Мануел Барозуа: испорука гаса из САД неће решити проблем енергетске стабилности Европе… Тим пре неће решити ни украјинске проблеме.

Не заустављајући се на ономе што је већ постигнуто, западни пријатељи Украјине су се озбиљно позабавили и атомском енергетиком. Објављено је да „било какав пројекат са руским државним монополима за сада није пожељан због сложених политичких узајамних односа међу земљама. Али, чиме ће се завршити игре са атомом најбоље могу да испричају сарадници украјинске „Јужноукрајинске нуклеарне електране“ код које је 2012. откривен квар у твеловима америчке компаније Вестингхаус (тј. у главним конструкционим елементима активне зоне хетерогеног нуклеарног реактора у којима је нуклеарно гориво – прим.прев.) . Наравно, Американци су изјавили да не виде разлог због кога би они требало да украјинским нуклеарцима надокнаде губитке. Губици, тешки десетине милиона долара су остали да висе у украјинском „Енергоатому“. А то је само један, мали пример који карактерише понашање америчког бизниса према источним партнерима.

А у томе, да ће украјински атом сада коначно да направи заокрет према сарадњи са америчким компанијама, уопште не треба да се сумња. Мада постоји једна мала нијанса, о којој ипак вреди повести рачуна. У инаугурацоном говору Порошенко је изјавио да се Украјина враћа „својој историјској мајци – Европи“. То је мало опасно, јер ће Европа одбити да извршава родитељску улогу према Украјини – зато што Украјина нема крштеницу. Али зато САД могу директно да усвоје нови украјински режим, истина, са неизвесним последицама: колико је сирочади које су САД до сада усвојиле па напустиле, које само лута светом од немила до недрага…

„Фонд стратешке културе“ (srb.fondsk.ru)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *