Dmitrij SEDOV: NOVOROĐENČAD DEMOKRATIJE TRAŽE KO ĆE DA IH USVOJI

Svet se ipak menja. Beše li davno kad smo se sukobljavali sa upornim odbijanjem pribaltijskih zemalja da se po dnu Baltičkog mora postave cevi gasovoda „Severni tok“, kada su davani najneverovatniji argumenti – od „brige za ekologiju“ do senki zaboravljenih predaka sa hemijskim oružjem koje su oni ostavili na dnu mora i gigantskih hobotnica koje su bile u stanju da jedu naftaše. Međutim – svima je bilo jasno: neko vrlo uticajan, sa one strane Okeana, kategorično neće da Evropu i Rusiju poveže pupčanik od gasa. Ipak, konzorcijum energetskih kompanija iz Rusije, Nemačke, Francuske i Holandije uspeo je da se probije kroz sve prepreke tako da je ujesen 2011.godine kroz prvu granu „Severnog potoka“ gas krenuo.

U novoj etapi borbe koja se sada vodi oko „Južnog toka“ niko ne priča koliku pretnju bi on predstavljao za meduze Crnog mora ili za mogućnost da sa dna „Ponta Evksinskoga“ (antički naziv za Crno more – prim.prev.) cevi „Južnog toka“ zaparaju kosture brodova antičkih Grka. Približavanje ruskih cevi za gas Evropi u Vašingtonu se naziva „ruska pretnja“. Uz udaranje doboša i krike „Rusi dolaze“ na Bugarsku se obrušio desant na čelu sa senatorom Makkejnom, i bugarska vlada se našla pritisnuta zahtevima da se radovi na tom gasovodu zaustave. Pritisku se priključio i Brisel, mada sabotaža koja onemogućuje pouzdanost u obezbeđivanju Evrope gasom teško da može da spada u sferu njegovih direktnih interesa.

Što se tiče Bugarske Brisel pokušava da iskoristi sve što može, baš kao što su tu činile američke kompanije, koje su 2001.godine za sitne pare stekle bugarske termoelektrane „Marica-Vostok-1“ i „Marica-Vostok-2“. Bugarska vlada je tada odlučila da od njih otkupljuje struju po izuzetno visokoj ceni, pri čemu se obavezala da zatvori nuklearnu elektranu koju su gradili Rusi, „Belene“, kao konkurenta.

Teško je reći da li se ovde radi o prvom slučaju kolektivne izgubljenosti vlasti. Ali je istorijska činjenica da je Amerika obećala Bugarskoj da će se iz sve snage brinuti o njoj. U to vreme je ogromna većina Bugara želela da postanu Amerikanci, zahvaljujući čemu je i cena struje počela da guta dobar deo prosečnog dohotka bugarskog građanina. Kada je nailazilo hladno godišnje doba stanovništvo je svoje stanove počelo da greje sušenim izmetom domaćih životinja i drvima, ali od tada redovno izlazi na ulice da demonstrira. A sada je rešeno da se Bugarima ukine i gas.

Argumenti briselskih protivnika „Južnog toka“ nisu nesebični: oni izjavljuju da plavo gorivo na teritoriji EU ne mogu da postavljaju monopolisti. Gasovod na teritoriji Bugarske grade samo dve kompanije: ruski „Strojtransgaz“ i bugarski „Gasprojekt Jug AD“. Brisel je ubeđen da je to kriminal. Kažu, tu se oseća „ruka Moskve“ koja začas može da se pretvori u „gvozdenu pesnicu“. Ali će bugarskim rukovodiocima da bude objašnjeno da projekat nije u skladu sa evropskim zakonima i da je zato neophodno da se dozvoli da u radu na projektu učestvuje zapadni operator.

Pritom niko ne pokušava da sakrije da se sabotaža projekta vrši iz političkih razloga. „Nedavno su vlasti EU izjavile da će pregovori (reč je o „Južnom toku“) biti zamrznuti sve dok Rusija ne prizna vlasti u Kijevu. Vi smatrate da je to konstruktivno?“ – zapitao je ruski ministar za inostrane poslove Sergej Lavrov. Odgovor je očigledan: ne samo da nije konstruktivno, već je i glupo: ako odustanu od „Južnog toka“ ili u posao uključe zapadne operatore, Bugari rizikuju da će se ponoviti priča sa nuklearnom elektranom „Belene“ zato što će se cena struje određivati daleko-daleko izvan granica Bugarske. I tada će, najverovatnije, Bugari morati da se greju ne suvim izmetom, već će i hranu spremati na ognjištima.

Ništa bolja situacija u vezi sa gasom nije ni u Ukrajini. Naturana ideja Amerikanaca da se Moskva izbaci iz zone istorijskih interesa Ukrajine se vraća kao bumerang u obliku toljage koja samo što nije udarila po ukrajinskoj privredi. Na trilateralnim konsultacijama Rusija – Ukrajina – Evropska unija predstavnici Brisela su mogli jednim udarcem dlana o sto da zaustave kijevske pregovarače da odustanu od pozicije u vezi sa cenom ruskog gasa, koje su se uporno držali. Međutim, umesto toga su počele neverovatne igre. Iza čitave te galimatije i nenaviknuto oko je moglo da oseti interese onih istih, što su pokušavali da ometu izgradnju „Severnog toka“.

Porošenko još nije bio uspeo ni da pobedi na izborima, a Obama ga je već pozvao da diversifikuje uvoz energenata kako bi „smanjio zavisnost od ruskog gasa“. Istina, znanja američkog predsednika u ekonomskoj geografiji nisu mu dozvolila da precizira odakle će Ukrajina u tom slučaju dobijati gas. Ili Obama planira da, kada se njegova ideja ostvari, manjak gasa u Ukrajini nadoknadi isporukama komprimovanog prirodnog gasa koji će prenositi dirižabli?

Uostalom, u mislima ukrajinskih političara se već muvaju fantomi gigantskih gasovoza sa besplatnim komprimovanim gasom i veselim teksašanima u Donbasu koji izvlače čitave naslage iz Zemljinih dubina kako bi šli do škriljčanog gasa. Šta da se radi kada se plavo maštanje da se Rusiji pokaže energetski šipak pretvorilo u fiks-ideju? Niko u Kijevu nije čuo reči Žoze Manuel Barozua: isporuka gasa iz SAD neće rešiti problem energetske stabilnosti Evrope… Tim pre neće rešiti ni ukrajinske probleme.

Ne zaustavljajući se na onome što je već postignuto, zapadni prijatelji Ukrajine su se ozbiljno pozabavili i atomskom energetikom. Objavljeno je da „bilo kakav projekat sa ruskim državnim monopolima za sada nije poželjan zbog složenih političkih uzajamnih odnosa među zemljama. Ali, čime će se završiti igre sa atomom najbolje mogu da ispričaju saradnici ukrajinske „Južnoukrajinske nuklearne elektrane“ kod koje je 2012. otkriven kvar u tvelovima američke kompanije Vestinghaus (tj. u glavnim konstrukcionim elementima aktivne zone heterogenog nuklearnog reaktora u kojima je nuklearno gorivo – prim.prev.) . Naravno, Amerikanci su izjavili da ne vide razlog zbog koga bi oni trebalo da ukrajinskim nuklearcima nadoknade gubitke. Gubici, teški desetine miliona dolara su ostali da vise u ukrajinskom „Energoatomu“. A to je samo jedan, mali primer koji karakteriše ponašanje američkog biznisa prema istočnim partnerima.

A u tome, da će ukrajinski atom sada konačno da napravi zaokret prema saradnji sa američkim kompanijama, uopšte ne treba da se sumnja. Mada postoji jedna mala nijansa, o kojoj ipak vredi povesti računa. U inauguraconom govoru Porošenko je izjavio da se Ukrajina vraća „svojoj istorijskoj majci – Evropi“. To je malo opasno, jer će Evropa odbiti da izvršava roditeljsku ulogu prema Ukrajini – zato što Ukrajina nema krštenicu. Ali zato SAD mogu direktno da usvoje novi ukrajinski režim, istina, sa neizvesnim posledicama: koliko je siročadi koje su SAD do sada usvojile pa napustile, koje samo luta svetom od nemila do nedraga…

“Fond strateške kulture” (srb.fondsk.ru)