Почетна / Свет / Шта ће немачки војници у источној Украјини

Шта ће немачки војници у источној Украјини

Зa „Печат“ из Берлина МИРОСЛАВ СТОЈАНОВИЋ

ОЕБС као покриће: запаљива распра о једној проблематичној мисији која је бацила у засенак две важне (и неуспеле) државне посете Вашингтону (канцеларка) и Анкари (шеф државе)

Није то била баш срећна и успешна недеља за немачку спољну политику. Први људи државе, председник и канцеларка, баратали су, на два краја света (Анкара, Вашингтон) сасвим различитим „картама“. Председник (превише) надмено. Канцеларка (превише) понизно. Резултат, у оба случаја, губитнички.

Шеф државе у Немачкој је (само) репрезентативна, готово протоколарна личност, без прерогатива власти. Његова политичка моћ, или немоћ, извире и почива, готово искључиво, на вештини и уверљивости јавно изговорене речи. Још недовољно „профилисани“ Јоахим Гаук је у Турску отпутовао с уверењем да је (коначно) пронашао „председничку тему“: очитаће (самоувереном и ауторитарном) премијеру Ердогану лекцију о демократији. И у Берлин се вратити „на белом коњу“, дочекан аплаузима. У Анкари се, међутим, суочио са неочекиваном (јавном) бламажом, али о томе нешто касније.

 

Налог јавности Ангела Меркел је отпутовала преко Атлантика, у блиц (готово једнодневну) посету Вашингтону с недвосмисленим „налогом“ јавности да испуни уставну обавезу о заштити сопствених (су)грађана и Бараку Обами, директно и без увијања, „скреше у лице“ (бар) оно што је већ рекла у Бундестагу – да је шпијунирање пријатеља недопустиво – и испослује председникову „тврду реч“ да његове фамозне тајне службе, које су прислушкивале (чак) и канцеларкин мобилни телефон, то у Немачкој, и према Немцима, више неће чинити.

И коалициони партнер у влади Ангеле Меркел, њен (формално) садашњи заменик, шеф социјалдемократа Зигмар Габријел је, у истом смеру, својевремено био изричит: „Очекујем од канцеларке да у разговорима у Америци заступа немачки устав (о заштити грађана) а не интересе америчких тајних служби у Немачкој.“ Говорио је то, иначе, док још „велика коалиција“ није успостављена. Сада ћути, иако у партијској бази и управо код социјалдемократа због тога „кључа“.

Кандидати за посланике у Европском парламенту, а изборна кампања је управо у току, суочавају се са оштрим критикама власти у Берлину због практиковања „двоструких мерила“: Путину се прети санкцијама због „кршења међународног права“ у случају Крима, а пред Бараком Обамом понизно ћути кад то чини, и у случају шпијунске афере.

 

Границе америчког „пријатељства“ Меркелова као да ништа од тога није чула. За њу је у овом часу, због (све драматичније) кризе у Украјини, била важнија (њеним домаћинима поготово) демонстрација „чврстог трансатлантског заједништва“ у наступу према руском председнику. Засута ласкавим речима, пренебрегла је „заоштравање“ дијалога око за немачку јавност тако важне теме као што је бахати империјални однос америчких тајних служби према њеној земљи. Канцеларка је (још једном) схватила да су границе америчког пријатељства, и кад је реч о савезницима, тврдо одређене и омеђене њиховим националним интересима. Обама је глатко одбио немачки захтев о билатералном споразуму по којем би се Американци обавезали да неће (више) шпијунирати немачке грађане и политичаре. Гошћи је речено да се то неће практиковати тако масовно и свеобухватно као до сада. Хоће, међутим, без обзира о коме је реч, кад год то буде у „интересу америчке националне безбедности“.

Није (много) помогло ни то што је Меркелова понизно предала домаћину важан „поклон“: немачка влада је, непосредно пред њен пут у Вашингтон, одлучила да не дозволи Едварду Сноудену долазак у Берлин и сведочи пред Истражним одбором Бундестага, који је основан с једним јединим задатком − да унесе мало више светла у тамни бездан фамозне шпијунске афере која је уздрмала свет. Немоћна опозиција је жучно реаговала, тврдећи да је реч о „саботажи“, уз претњу да ће, ако ништа друго, кад је реч о блокади Истражног одбора Бундестага, тужити владу Савезном уставном суду.

[restrictedarea]

Вашингтон се, иначе, грозничаво упињао да спречи сведочење свог одбеглог агента, оглашеног за (опасног) државног непријатеља, којег, по сваку цену, треба ућуткати. У том контексту, непосредно пред канцеларкину посету, америчка амбасада у Берлину предала је немачкој влади („у доброј намери“) експертизу једне (америчке) адвокатске канцеларије о последицама које би (неизбежно) настале и за државу, и за чланове Истражног одбора парламента појединачно због евентуалног бављења Сноуденом у Бундестагу.

 

Америчке претње У том документу се Немцима, изричито и претећи, између осталог, саопштава: 1) да би евентуално отварање ове теме у парламенту могло бити оцењено као „подстицај за одавање тајни САД“, 2) зависно од информација које би Сноуден пружио, САД би могле и оштрије да реагују: покренуле би поступак због „крађе власништва САД“, 3) само испитивање парламентарне комисије могло би да се оквалификује као „покушај завере“ против САД, 4) отворено је запрећено затвором свим немачким посланицима који би учествовали у испитивању Сноудена у случају да се затекну на територији САД, чак и у оквиру званичне посете, без обзира на имунитет: Америка није дужна да се равна према међународном праву, већ према националном интересу, 5) сам покушај немачких посланика да са Сноуденом уговоре сведочење у Бундестагу представља, у најмању руку, „договор о вршењу криминалне радње“.

Сноуденов амерички адвокат Бен Визнер је ове „експертске“ констатације, посебно кад је реч о претњама посланицима, назвао апсурдним. Уосталом, немачки посланици нису тражили од Сноудена да открива нове шпијунске активности америчких тајних служби, које већ нису новинари саопштили.

Уз претње немачким посланицима, за које не би важило оно што важи за америчке парламентарце (загарантовани имунитет) запрећено је и медијима: сви они који допринесу томе да се обелодане информације што је „Сноуден украо“ сносе кривицу и могу се, дакле, наћи на удару америчких власти и њихове казнене политике.

 

Пастор и султан Немачки председник Гаук је искористио прилику да, у обраћању студентима Техничког факултета у Анкари, проговори о „дефицитима“ и „угрожености демократије“ у Турској. Уследио је, промптно, жесток одговор турског премијера. Ердоган је, пред телевизијским камерама, иронисао немачког председника као „пастора“ (Гаук је то заиста био у бившој Источној Немачкој) и изложио га јавној бламажи. „Пастор умишља“, одсекао је „султан“, „да при свакој државној посети може да држи проповеди.“ И још резолутније: „Турска неће трпети мешање у своје унутрашње ствари.“

Самоуверени Гаук је био, очигледно, затечен таквим реаговањем, а део немачке политичке елите, пре свега из табора конзервативаца, који су га и довели на председнички трон, оквалификовао је Ердоганов поступак као „нечувен“ и „недопустив“, захтевајући да се одмах прекину (иначе мучни и бескрајни) преговори с Турском о прикључењу Европској унији. Други пак (социјалдемократе) управо су у том „инциденту“ видели разлог за интензивирање преговора, посебно у оним поглављима која се тичу правне државе и демократских процедура.

Немце, иначе, тек очекују искушења с ауторитарним турским премијером. Ердогану су после „јавног шамарања“ немачког председника („Одбрусио је једној Немачкој!“) порасле политичке„акције“, и амбиције. Не само у Турској, него, још и више, у (бројној) турској заједници у самој Немачкој. Ердоган је, наиме, планирао да наредних месеци говори на неколико масовних скупова у више немачких градова. Између осталог, и на Олимпијском стадиону у Берлину!

На том скупу би (ако га полиција, у новим околностима, „због безбедности“, не забрани) како се чује, могао да обзнани своју кандидатуру за председника Турске, пошто му тамошњи прописи не дозвољавају још један премијерски мандат. Са нешто више од милион бирача, којима су немачке власти дозволиле да непосредно гласају на председничким изборима, Немачка је, после Истанбула, Анкаре и Измира, највећа изборна јединица.

 

Посматрачи или шпијуни Иако су посета Меркелове Вашингтону, одакле се вратила, практично, празних шака, али с новим претњама Путину „ако буде саботирао изборе у Украјини 25. маја“ (према чему је Берлин, иначе, до сада био упадљиво уздржан) и Гаукова Турској, изазвале доста медијског и политичког варничења, оне су, последњих дана, бачене у засенак још запаљивијом темом: шта ће немачки војници у (источној) Украјини?

То питање је, у интервјуу „Шпиглу“, политички „драматизовао“ потпредседник (баварске) Хришћанско-социјалне уније (ЦСУ) Петер Гаувајлер, а онда је кренула лавина жустрих и противуречних реаговања. Та жучна и жустра распра довела је до напрасне владине одлуке да више (до даљњег?) не шаље војне посматраче у Украјину.

Испоставило се, наиме, да су немачки чланови посматрачке мисије ОЕБС  (три члана и преводилац) које су „проруски побуњеници“ у источној Украјини данима држали као таоце, били официри Бундесвера у цивилу и, по уверењу побуњеника, шпијуни…

 

Доливање уља на ватру После великог олакшања што су се, уз посредовање Москве, коначно, након десетак дана, нашли на слободи и вратили кући (дочекала их је, театрално, на аеродрому министарка одбране Урсула фон дер Лајен) плануле су распре о томе откуд војници (у цивилу) под знаком ОЕБС и зашто баш у (побуњеничком) Славјанску.

Већ споменути Гаувајлер је констатовао да проблематична мисија „није била у немачком интересу“, поготову што је власт у Кијеву, на чији позив су, наводно, војници послати, „сумњивог легитимитета“. Министарка је, у првим реаговањима, жустро бранила мисију, коју је предводио пуковник Бундесвера Алекс Шнајдер. Брзо се испоставило да не деле сви у влади њено становиште. Шеф дипломатије Франк Валтер Штајнмајер је, критикујући индиректно овај „подухват“, упозорио да не треба доливати уље у (украјинску) ватру, а онда је влада одлучила да стопира даље слање војника.

Показало се, потом, да, у овом случају, уопште није било речи о (правим) посматрачима ОЕБС. На брзу руку покушало се с прибављањем „правног основа“ за слање официра Бундесвера. Нађен је у Бечком споразуму, по којем су све земље обавезне да једанпут годишње дозволе инспекцију оружаних снага, наоружања и маневара.

Проблематична мисија стигла је у Украјину, наводно, на позив власти из Кијева. Није сасвим јасно, међутим, зашто се упутила баш у Славјанск, где су њени чланови били ухапшени. Руси су, очигледно, знали за њу. Тај закључак се извлачи из изјава чланова како им је саопштено да се, ни у ком случају, не приближавају Криму и руским војним базама.

Украјином, иначе, у овом часу вршљају разни агенти. Немачки медији су обелоданили да иза операција које ових дана у источној Украјини воде украјинске оружане снаге стоје, као „саветници“, агенти ЦИА и америчке Федералне агенције. Неки немачки медији су им „придодали“ и хрватске плаћенике.

Штајнмајерово упозорење

Да ли се криза у Украјини, помало неочекивано, из битке за проширење евроатлантских утицаја све до саме границе Русије, лагано претвара у својеврсни бумеранг својим креаторима, постајући (и) борба за еманципацију Европе од америчког утицаја? Такав се утисак стиче када, усред америчких позива за заоштравање сукоба с Русијом, из Немачке стигну трезвени одговори да заоштравању нема места и да је уместо сукоба са Русијом потребан дијалог.

У интервјуу пољском листу „Газета виборча“ овог уторка немачки шеф дипломатије Франк Валтер Штајнмајер упутио је управо такве поруке. „Морамо да разговарамо. Прекид дијалога у тренутку када у Украјини расту тензије био би нечувена грешка… Не смемо дозволити да он (Владимир Путин) постане непријатељ“, кључно је Штајнмајерово запажање. „Претња нове поделе Европе је поново реална.“

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *